1.
Ponekad u junu, kad se večeri razvuku i ništa lepše nema od boravka napolju po bilo kom osnovu, delove grada zahvatala je igra skrivanja, traganja, zapljuvavanja i otpljuvavanja.
Žmura.
Ili ceo grad, ili ceo svet – nama je bilo svejedno.
Dok je njena sezona trajala, klikeri su mirovali, nije se igralo između dve vatre, školice, šuge, fuce i lastiša, i svici su mogli mirno da se posvete važnim poslovima zbog kojih su i upalili fenjere; dok je pu! uz dodato ime neveštog skrivača paralo uši svemu živom što nije u osnovnoj školi, jedva se veče čekalo.
Onaj mali, što je sigurno u prvoj fudbalskoj ekipi, jer mu je mamin prijatelj doneo loptu iz Italije, nije više bio sav važan i siguran da će ostati u igri, iako mu dve leve noge ne sarađuju.
Razrasli, s traljama na nogama, a ipak najbrži, leteo je preko ograda i obarao nežnije klince u trku do bandere i mesta moći, na kom se prijavljuju hitri i odlučni da ne dele sudbinu uhvaćenih, okamenjenih. Pu! ja.
Drugarica i drug nalazili su zgodno mesto da se sakriju zajedno i ćute, u nadi da ih tragač neće prebrzo uhvatiti.
I uvek ima jedan nevidljivi, kadar da nađe dobro skrovište, stopi se i ostane poslednji neotkriven, ma koliko ograničen prostor za žmuru bio.
U njega, nevidljivog, svi su se uzdali, a tragač je unapred bio bataljen i uveren da će žmuriti sve dok ih majke ne savladaju.
2.
U preostalim komadićima starih priča, nazire se poznati lik pustolova: podučen, upozoren, hrabar i voljan da prođe kroz brojna iskušenja.
A onda uradi sve na šta je upozoren da mora izbeći, kao da su gluvom govorili, ćoravom namigivali i gluvom šaptali.
Baba, zadužena da održi red čupanjem junaka iz urednog tkanja sveta, čekala je neoprez i brzanje, čekala je da se on omakne na nekom zadatku i pljuvanjem ga je u kamen pretvarala.
Srećom, sem svetu, okamenjeni je nedostajao još nekom, i taj je pazio na uputstva i zaštitne mere, i znao kako se i gde briše kobni zapljuv.
Srećom, jer bez upliva sporednog lika, glavni junak bi još bio kamen a svet, to divno i razbarušeno tkanje, bez iščupanih remetilaca babljeg mira više bi ličio na pokrov.
3.
Ponekad, kad se večeri razvuku ili skupe, umesto brojnih igara u kojima se odrasli i ozbiljni snalaze, delove grada zahvataju igre zapljuvavanja i otpljuvavanja.
Ili ceo grad, ceo svet.
Kad nisi baba, pljuvanje se koristi da uroci ponište i osujeti boranija sitnih demona, onih što te nagone da kažeš reč kojoj nije mesto u razgovoru i zbog čijeg ružnog zvučanja gubiš dragog slušaoca.
Kao da se sve pobrkalo u želji da više ne bude isto.
4.
Vlasnik lopte nikad nije proigrao bez zaplitanja nogu; dok se plesalo u Rupi, Gimnaziji i Tehničkoj, samo on nije imao prećutnu dozvolu da spusti ruke bezobrazno nisko niz linije devojačkih bokova; a takav je bio red. Eno ga u Stranci, vladajućoj, i daleko će dogurati, ako ga ne zapljunu prerano i neoperivo.
Razrasli se sportom izvukao iz trošne kućice bez mokrog čvora, posle karijere dohvatio se privatluka i bio vrlo uspešan sve do propasti i povlačenja na selo, u trošnu kućicu bez mokrog čvora; takav je bio red. Dok je bio neko, setili bi ga se kad zapljusne talas igre u kojoj žlezde caruju. Ovako, niko ga ne pominje.
Drugarica i drug su ostali skloni skrivenim mestima i ćutanju do današnjih dana, i mnoge su obradovali poznavanjem skrivenih mesta i ćutanjem; takav je bio red. Da se nisu dohvatili aktivizma i tako postali deo igre, ne bi čuli ono „Pu!“ i svoja imena, ne bi spali jedno na drugo još koju godinicu.
Nevidljivi se pojavljivao i nestajao u nepravilnim razmacima; pričalo se da je šezdeset treća, SAJ ili čak legionar, i da je tokom rata odlazio s položaja u Zagreb, da popije espreso pred „Zvečkom“; takav je bio red. Ne zna se je li negde napolju, babin kamen ili običan pokojnik; uglavnom, ako je ko i pomišljao da će se pojaviti odnekud i viknuti „Pu! spas za sve nas!“, neće.
A ko će, ne zna se.
5.
Brižljivim prebiranjem po sećanju, prijatelji moji, sve likove naših života smo izlistali i svi su zapljuvani; nema koristi ako krenemo s kraja spiska, ishod je isti, zbir je neokrnjen.
Nekad je čaršija tek ponekog pljuvačkom obeležavala za bojkot, dok je ovako kako jeste i šišanje na Trgu kad naši dođu; danas, na svakom od nas rastegla se mrlja od srži tmine, iscedak jeda.
Ne pitaj se hoćeš li, već kad ćeš doći i ti na red. Jedna od sezona, kad se večeri razvuku ili skupe, tvoja je.
Menja se bandera, menja se mesto moći; onaj što žmuri dok se igrači skrivaju i razmeštaju, onaj zadužen za prvi pljuc, ume da bude i isti.
Iako je pljuvanje vrlo ozbiljna stvar, ritualna, svi gresi i prestupi su ništavni pred onim primarnim: političkim. Ako te duh čaršije smesti među odstreljene u ovom političkom ciklusu, u svet nepodobnih, nedodirljivih i parija, svaki tvoj šapat zvaće se govor mržnje, svako radovanje zalasku sunca biće označen kao prizivanje mraka.
Ume to, tih i takvih večeri, da pobrka sve igre između prijatelja odraslih zajedno; ni drugarica i drug neće rascep izbeći, ako neko od njih privuče orbita nepostojanog političkog sunca, tamne zvezde.
6.
I prođe sezona, ili prođe izborna groznica, i onaj s loptom od maminog prijatelja da znak razraslom da nije sve gotovo; ono dvoje se ponovo kriju s radoznalima, čuje se i za nevidljivog…
Na televizoru, rukuju se lideri.
A ne pljunu u dlanove pre toga.
Ispod okamenjenih i ukletih pustolova, jedinog zaklona od ritualne kiše, izvlače se neki zaboravljeni i skrajnuti. Ispravljaju godinama pogurena leđa, kupuju novi sako ili haljinu i, samo gledaj, koliko od sutra će da se pitaju.
Njihova strana više nije tamna: rukovanje je ozvaničilo prelazak na sunčanu stranu ulice, a kažiprst one na koje se ubuduće ima pljuvačka liti.
Bezbroj je saveta i pravila o tome šta se valja i šta se ne valja; ko je dokon i sprda se s tim. Da ne bi zbog olako obećane brzine dospeo u domet babe pljuvačice i postao kamen, bar jedne se pridržavaj dosledno: ne valja pljuvati, pa lizati.
Zbog želje da ne bude isto, iste greška i ista ogrešenja pravimo.
7.
Ako, pustolove, promineš babu i dođeš do pećine u kojoj je Zmijski car, pljuni mu u usta.
I to je, čini se, jedina prilika u kojoj pljuvanje u usta nije mnogo loš potez i razlog za odmazdu.
Ogromna zmija, najveća, pljunuće u tvoja usta i od tog trena razumećeš govor prostog zverinja i domaćih životinja; pomaže ako pre toga spaseš carevu kćer iz plamena, velikog povodnja ili od uplašenog smrtnika.
To je lakši deo posla.
Nigde na onim komadićima priča, ni u onim snažnim i značajnim snovima što svakog trena po buđenju ubrzano nestaju iza zavese, nema jasnih upustava s kim da se obavi sličan ritual, koji bi doneo razabiranje smisla u lavini praznih reči.
Ma, i da uspeš, kako bi bez pljuvanja ostalima smisao objasnio?
Izgleda da je pljunka to vezivo što nas drži na okupu.
8.
Jasno ti je da pljuvanje ima bezbroj značenja, uglavnom ritualnih.
Po Vibu, mi smo unapredili belu, crvenu i crnu magiju, ezoteriju i amaterska čaranja novim postupkom: pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu.
Kamen se raskameniti da, srž tmine se može nekako ukloniti. Teško, ali može.
Etiketa, prijatelji moji, samo se drugom prelepljuje, s novim detaljima o našem sastavu i roku trajanja.
Jer, sva se ova pljuvačka mora utrošiti.
