1.
Понекад у јуну, кад се вечери развуку и ништа лепше нема од боравка напољу по било ком основу, делове града захватала је игра скривања, трагања, запљувавања и отпљувавања.
Жмура.
Или цео град, или цео свет – нама је било свеједно.
Док је њена сезона трајала, кликери су мировали, није се играло између две ватре, школице, шуге, фуце и ластиша, и свици су могли мирно да се посвете важним пословима због којих су и упалили фењере; док је пу! уз додато име невештог скривача парало уши свему живом што није у основној школи, једва се вече чекало.
Онај мали, што је сигурно у првој фудбалској екипи, јер му је мамин пријатељ донео лопту из Италије, није више био сав важан и сигуран да ће остати у игри, иако му две леве ноге не сарађују.
Разрасли, с траљама на ногама, а ипак најбржи, летео је преко ограда и обарао нежније клинце у трку до бандере и места моћи, на ком се пријављују хитри и одлучни да не деле судбину ухваћених, окамењених. Пу! ја.
Другарица и друг налазили су згодно место да се сакрију заједно и ћуте, у нади да их трагач неће пребрзо ухватити.
И увек има један невидљиви, кадар да нађе добро скровиште, стопи се и остане последњи неоткривен, ма колико ограничен простор за жмуру био.
У њега, невидљивог, сви су се уздали, а трагач је унапред био батаљен и уверен да ће жмурити све док их мајке не савладају.
2.
У преосталим комадићима старих прича, назире се познати лик пустолова: подучен, упозорен, храбар и вољан да прође кроз бројна искушења.
А онда уради све на шта је упозорен да мора избећи, као да су глувом говорили, ћоравом намигивали и глувом шаптали.
Баба, задужена да одржи ред чупањем јунака из уредног ткања света, чекала је неопрез и брзање, чекала је да се он омакне на неком задатку и пљувањем га је у камен претварала.
Срећом, сем свету, окамењени је недостајао још неком, и тај је пазио на упутства и заштитне мере, и знао како се и где брише кобни запљув.
Срећом, јер без уплива споредног лика, главни јунак би још био камен а свет, то дивно и разбарушено ткање, без ишчупаних реметилаца бабљег мира више би личио на покров.
3.
Понекад, кад се вечери развуку или скупе, уместо бројних игара у којима се одрасли и озбиљни сналазе, делове града захватају игре запљувавања и отпљувавања.
Или цео град, цео свет.
Кад ниси баба, пљување се користи да уроци пониште и осујети боранија ситних демона, оних што те нагоне да кажеш реч којој није место у разговору и због чијег ружног звучања губиш драгог слушаоца.
Као да се све побркало у жељи да више не буде исто.
4.
Власник лопте никад није проиграо без заплитања ногу; док се плесало у Рупи, Гимназији и Техничкој, само он није имао прећутну дозволу да спусти руке безобразно ниско низ линије девојачких бокова; а такав је био ред. Ено га у Странци, владајућој, и далеко ће догурати, ако га не запљуну прерано и неопериво.
Разрасли се спортом извукао из трошне кућице без мокрог чвора, после каријере дохватио се приватлука и био врло успешан све до пропасти и повлачења на село, у трошну кућицу без мокрог чвора; такав је био ред. Док је био неко, сетили би га се кад запљусне талас игре у којој жлезде царују. Овако, нико га не помиње.
Другарица и друг су остали склони скривеним местима и ћутању до данашњих дана, и многе су обрадовали познавањем скривених места и ћутањем; такав је био ред. Да се нису дохватили активизма и тако постали део игре, не би чули оно „Пу!“ и своја имена, не би спали једно на друго још коју годиницу.
Невидљиви се појављивао и нестајао у неправилним размацима; причало се да је шездесет трећа, САЈ или чак легионар, и да је током рата одлазио с положаја у Загреб, да попије еспресо пред „Звечком“; такав је био ред. Не зна се је ли негде напољу, бабин камен или обичан покојник; углавном, ако је ко и помишљао да ће се појавити однекуд и викнути „Пу! спас за све нас!“, неће.
А ко ће, не зна се.
5.
Брижљивим пребирањем по сећању, пријатељи моји, све ликове наших живота смо излистали и сви су запљувани; нема користи ако кренемо с краја списка, исход је исти, збир је неокрњен.
Некад је чаршија тек понеког пљувачком обележавала за бојкот, док је овако како јесте и шишање на Тргу кад наши дођу; данас, на сваком од нас растегла се мрља од сржи тмине, исцедак једа.
Не питај се хоћеш ли, већ кад ћеш доћи и ти на ред. Једна од сезона, кад се вечери развуку или скупе, твоја је.
Мења се бандера, мења се место моћи; онај што жмури док се играчи скривају и размештају, онај задужен за први пљуц, уме да буде и исти.
Иако је пљување врло озбиљна ствар, ритуална, сви греси и преступи су ништавни пред оним примарним: политичким. Ако те дух чаршије смести међу одстрељене у овом политичком циклусу, у свет неподобних, недодирљивих и парија, сваки твој шапат зваће се говор мржње, свако радовање заласку сунца биће означен као призивање мрака.
Уме то, тих и таквих вечери, да побрка све игре између пријатеља одраслих заједно; ни другарица и друг неће расцеп избећи, ако неко од њих привуче орбита непостојаног политичког сунца, тамне звезде.
6.
И прође сезона, или прође изборна грозница, и онај с лоптом од маминог пријатеља да знак разраслом да није све готово; оно двоје се поново крију с радозналима, чује се и за невидљивог…
На телевизору, рукују се лидери.
А не пљуну у дланове пре тога.
Испод окамењених и уклетих пустолова, јединог заклона од ритуалне кише, извлаче се неки заборављени и скрајнути. Исправљају годинама погурена леђа, купују нови сако или хаљину и, само гледај, колико од сутра ће да се питају.
Њихова страна више није тамна: руковање је озваничило прелазак на сунчану страну улице, а кажипрст оне на које се убудуће има пљувачка лити.
Безброј је савета и правила о томе шта се ваља и шта се не ваља; ко је докон и спрда се с тим. Да не би због олако обећане брзине доспео у домет бабе пљувачице и постао камен, бар једне се придржавај доследно: не ваља пљувати, па лизати.
Због жеље да не буде исто, исте грешка и иста огрешења правимо.
7.
Ако, пустолове, проминеш бабу и дођеш до пећине у којој је Змијски цар, пљуни му у уста.
И то је, чини се, једина прилика у којој пљување у уста није много лош потез и разлог за одмазду.
Огромна змија, највећа, пљунуће у твоја уста и од тог трена разумећеш говор простог звериња и домаћих животиња; помаже ако пре тога спасеш цареву кћер из пламена, великог поводња или од уплашеног смртника.
То је лакши део посла.
Нигде на оним комадићима прича, ни у оним снажним и значајним сновима што сваког трена по буђењу убрзано нестају иза завесе, нема јасних упустава с ким да се обави сличан ритуал, који би донео разабирање смисла у лавини празних речи.
Ма, и да успеш, како би без пљувања осталима смисао објаснио?
Изгледа да је пљунка то везиво што нас држи на окупу.
8.
Јасно ти је да пљување има безброј значења, углавном ритуалних.
По Вибу, ми смо унапредили белу, црвену и црну магију, езотерију и аматерска чарања новим поступком: пљунеш човека, па залепиш етикету.
Камен се раскаменити да, срж тмине се може некако уклонити. Тешко, али може.
Етикета, пријатељи моји, само се другом прелепљује, с новим детаљима о нашем саставу и року трајања.
Јер, сва се ова пљувачка мора утрошити.
