Викенд за памћење
– Данас је 29. јул, значајан датум за милионе људи на свету, јер данас излази дуго очекивани Windows 10. То, наравно, у Србији и није нека вест, већину то уопште не занима, а за просечног Србина је много значајнији сваки буздован који се преко партијске књижице дочепао власти, јер, у партијској земљи каква је наша, такви директно утичу на наше животе, садашњост и будућност –
Ко би рекао да ће у шпицу туристичке сезоне бити тако бурно у овим нашим брдовитим, назови, ерским крајевима…
Наравано и за лудило у Ужицу и лудило на Чајетини искључиво су заслужни разни државни чиновници, који се зезају међусобно, а све на рачун и штету веселог народа, који је претходних месеца дана, као никада до сада, по истим тим брдима, на 40 степени, брао малину, да би преживео зулум, који им већ деценијама праве разне протуве које су умислиле да су политичари.
Ја, ни крив, ни дужан, у погрешно време и на погрешном месту, прођох поред Градске галерије и чух, по први пут, из правца ГКЦ умилне народњачке ноте, нађох се у чуду, то објависмо на сајту Недеље и стампедо поче… Испоставило се да је у ГКЦ-у СПС славио 25 година постојања (а, гле чуда, исто толико година траје наша пропаст), уз одабране музичке хитове, па се сви зачудише од када је културни центар постао место за партијске прославе, а још више се ражестише момци из бендова, којима исти тај културни центар уредно наплаћује вежбање, а тамо неки политичари простор добијају фрај, иако од пореских обвезника уредно и обилато примају плате, дневнице и наплаћују чланства у управним и разним другим одборима. Дакле, пореским парама се направи објекат културе, а онда они који плаћају порез морају да плате и улаз, док глодарима мало што од тих истих пореских обвезника отимају за плате, још и простор користе џабе… Наравно, не треба такво понашање да чуди, без обзира што сада, као, постоје неке различите партије, није се много променило од 1945-е, није кућа оног што је платио, него оног ко је користи. С обзиром да је тој светковини присуствовао и градоначелник, посредно се може закључити да такву политику и он подржава, и због чега ћу сада јавно рећи, да ни треште пијан, нити у тоталном нервном растројству, не бих гласао за било коју партију у којој је био или ће бити. Уз то, сасвим сам сигуран, он своје приватне објекте никоме без надокнаде не би уступио ни секунде…
Покушао је млађахни директор саопштењем да одбрани част установе у којој је колико јуче почео да директорује, али, уместо извињења градоначелника грађанима, због узурпације градске имовине и неприкладног програма за културну установу таквог типа, уследило је дрско и бахато саопштење СПС-а. Очигледно, у праведничком гневу, уз салве тешких кфалификација, СПС је затражио од коалиционих партнера главу млађаног ГКЦ директора. Сутрадан, на још једној светковини, где су назови политичари „радили недељом“, главна тема је био тај музичко-политички скандал, како се тај малац усудио да осуђује нашу деценијску политичку градску елиту, која се у пријатно поподне опуштала уз предивну музику из својих брдско-планинских завичаја… СПС је посебно погодило што се дигла толика халабука, иако су и друге партије претходно злоупотребљавале простор ГКЦ-а, примера ради, Палмина странка, али, очигледно, грађани су сада први пут чули за такву праксу, па се на њима сломила кола…
И, уместо да весели в.д. директор, када је већ први пут, политички неопрезно, а људски исправно и часно поступио, настави у истом тону, он је решио да се понизно извини, вероватно натеран од оних који су га ту довели, али и жељом да остане на том месту, и тако потпуно упрскао ствар. Наравно, младост лудост, човек не зна шта је СПС и да њих не занима његово извињење, а, са друге стране, тим је потезом трајно изгубио симпатије грађана Ужица… Не каже се џабе, увек је боље погинути као херој, него као ….
И, пре него што пређем на други део ерског брдско-планинског циркуса, да кажем и коју реч о самом СПС-у. О њима исто мислим што сам мислио и писао у Недељи и пре две деценије – све најгоре. Та партија је свима нама украла, уништила, упропастила… три деценије живота и то, упорно и марљиво, и даље ради. То им, јер ја нисам весели Тадић, нећу ни заборавити, нити икада опростити, упркос томе што у њиховим редовима имам неколико познаника са којима радо попијем кафу. Тој неколицини могу и да захвалим што од те партије нисам страдао деведесетих… Ко је та будала, што може да мисли и пише шта хоће?! Зато су, што се мене тиче, могли у ГКЦ-у да доведу и филхармонију, не би о њима ни за зеру боље мислио. И по тону овог саопштења јасно се види да се уопште не кају за све што су нам радили, него би, месијански занесено, то и даље радили, вероватно још жешће и још одлучније…
Сувишно је и говорити да 99 посто ових што се, као, баве политиком, исто тако размишљају, зато и јесте ова весела земља на дну Европе, а све смо ближи и афричком зачељу.
А да данас свако коме је част, лични интегритет и образ на првом месту, бежи од политике као ђаво од крста, доказ су и дешавања на, како неки воле да кажу – Брду. Иако је шпиц сезоне и посетиоци на Златибору уживају у миру и зеленилу, испод те идиличне слике букти политички и интересни рат. Мање-више, ми Ужичани смо до демократског просветљења 2000-е знали ко се на Брду са ким тали, али су тада почели да долазе разни озбиљни и сумњиви играчи са свих страна, пропрале су се тешке милијарде, тако да се многих улица (не користим термин улице без разлога) у центру Златибора не би ни Холивуд постидео. Сјај и раскош у распалој Србији…
Искрено, не познајем практично никог ко се, као, бави, политиком на Златибору, па не бих олако доносио оцену, али је евидентно да ни горе никога не занимају порески обвезници који их плаћају, већ се ратни шанчеви све више продубљују, припремајући се за финални обрачун који ускоро следи – локални избори. У игри су, за сада, два крупна објекта, пијац и земља која је припадала некада чувеном комбинату, који је у међувремену приватизован. У тај политички Counter Strike укључила су се и београдска министарства и за сада је потпуно неизвесно која ће екипа прекостати. Наравно, увек ту постоје лака решења, промени се дрес и мирна Бачка, али су за сада сви играчи уверени у своју снагу и истрајавају у надреалним захтевима. Шта од свега тога има онај весели Златиборац који продаје ракију и чајеве на пијаци или шарене белензуке преко пута? Нема ништа, наравно, они су само пиони у тој игри, али им то уопште не смета да се ватрено опредељују за и против.
У сенци овог циркуса, нико и не примећује да је у парламент отишао закон о броју запослених у јавном сектору. Као и увек, расправља се о левим стварима, а оно што је далеко значајније за живот, једноставно пролази поред нас. У овом броју Недеље имамо и текст о томе, али се сада већ може рећи да је, барем за ову годину, таман док прођу избори, по среди стара прича – много буке ни око чега… Наиме, у анкети се 37 људи из градског јавног сектора изјаснило да би узело отпремнине, а како је до краја године прописано да треба да отпусте 39 људи, практично треба да нахватају још двоје… Наравно, оно што остаје за наредне године, доста је озбиљније, али, кога у Србији занима шта ће бити наредних година… А, ако се закон усвоји, Ужице ће моћи да има 11 или 11 и по стално запослених у јавном сектору на 1000 становника. С обзиром да Град Ужице има испод 80.000 становника, то значи да може имати око 900 стално запослених, а сада их има преко 1300, дакле минимум 400 људи је вишак и то се мора отпустити у наредне три године. Овај закон је кључан за обећане реформе, јер је главни кочничар реформи партија са почетка текста и државни сектор. Они су успешно зауставили све досадашње покушаје и Србију гурнули још дубље, да ли ће се то десити и овог пута, остаје да се види. Искуство учи да се ништа паметно и сврсисходно неће десити, већ ће све остати по старом. Разлог је прост, они који троше пореске паре су препреденији, искуснији и упорнији у својим намерама, јер им од тога живот зависи, а они који плаћају порез и које јашу већ деценијама, ем ништа не знају, ем их мало шта занима, а и оне које занима, немају времена тиме да се баве. Како се искључиво запослени из државног сектора баве политиком и доношењем одлука, практично се своди на то да они сами себе треба да развласте, а то се никада у људској историји мирним путем није десило. Остаје варљива нада да ће нас Запад довести у ред, због процеса приступања, али, ако се то не деси, неће овде скоро бити радости и осмеха…
Неки се надају да ће Вучић преломити и нешто паметно урадити, иако су свесни, гледајући његове у локалу, који се понашају као да лично пуштају кишу, да су за то шансе минималне.
Хајде да идемо корак по корак, прво да видимо тих 39 да су добили отказе и отпремнине и да се нису запослили у друго јавно предузеће, као што су то перјанице жутих својевремено умеле да раде, па онда и да поверујемо да су чуда, можда, могућа.
А, ако полудимо, увек остаје друга варијанта, ако не можемо да их победимо, можемо да им се придружимо. Кад су Другови сељобери могли преко политике да обезбеде посао себи, породици и комшијама, можемо и ми. Сви на државне јасле, ако ништа, што брод буде пунији, пре ће потонути…. Сви по партијску књижицу, па шта нам бог да.…
Узгред, данас је 29. јул, значајан датум за милионе људи на свету, јер данас излази дуго очекивани Windows 10. То, наравно, у Србији и није нека вест, већину то уопште не занима, а за просечног Србина је много значајнији сваки буздован који се преко партијске књижице дочепао власти, јер, у партијској земљи каква је наша, такви директно утичу на наше животе, садашњост и будућност.
Душан Ђуровић
