Vikend za pamćenje
– Danas je 29. jul, značajan datum za milione ljudi na svetu, jer danas izlazi dugo očekivani Windows 10. To, naravno, u Srbiji i nije neka vest, većinu to uopšte ne zanima, a za prosečnog Srbina je mnogo značajniji svaki buzdovan koji se preko partijske knjižice dočepao vlasti, jer, u partijskoj zemlji kakva je naša, takvi direktno utiču na naše živote, sadašnjost i budućnost –
Ko bi rekao da će u špicu turističke sezone biti tako burno u ovim našim brdovitim, nazovi, erskim krajevima…
Naravano i za ludilo u Užicu i ludilo na Čajetini isključivo su zaslužni razni državni činovnici, koji se zezaju međusobno, a sve na račun i štetu veselog naroda, koji je prethodnih meseca dana, kao nikada do sada, po istim tim brdima, na 40 stepeni, brao malinu, da bi preživeo zulum, koji im već decenijama prave razne protuve koje su umislile da su političari.
Ja, ni kriv, ni dužan, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, prođoh pored Gradske galerije i čuh, po prvi put, iz pravca GKC umilne narodnjačke note, nađoh se u čudu, to objavismo na sajtu Nedelje i stampedo poče… Ispostavilo se da je u GKC-u SPS slavio 25 godina postojanja (a, gle čuda, isto toliko godina traje naša propast), uz odabrane muzičke hitove, pa se svi začudiše od kada je kulturni centar postao mesto za partijske proslave, a još više se ražestiše momci iz bendova, kojima isti taj kulturni centar uredno naplaćuje vežbanje, a tamo neki političari prostor dobijaju fraj, iako od poreskih obveznika uredno i obilato primaju plate, dnevnice i naplaćuju članstva u upravnim i raznim drugim odborima. Dakle, poreskim parama se napravi objekat kulture, a onda oni koji plaćaju porez moraju da plate i ulaz, dok glodarima malo što od tih istih poreskih obveznika otimaju za plate, još i prostor koriste džabe… Naravno, ne treba takvo ponašanje da čudi, bez obzira što sada, kao, postoje neke različite partije, nije se mnogo promenilo od 1945-e, nije kuća onog što je platio, nego onog ko je koristi. S obzirom da je toj svetkovini prisustvovao i gradonačelnik, posredno se može zaključiti da takvu politiku i on podržava, i zbog čega ću sada javno reći, da ni trešte pijan, niti u totalnom nervnom rastrojstvu, ne bih glasao za bilo koju partiju u kojoj je bio ili će biti. Uz to, sasvim sam siguran, on svoje privatne objekte nikome bez nadoknade ne bi ustupio ni sekunde…
Pokušao je mlađahni direktor saopštenjem da odbrani čast ustanove u kojoj je koliko juče počeo da direktoruje, ali, umesto izvinjenja gradonačelnika građanima, zbog uzurpacije gradske imovine i neprikladnog programa za kulturnu ustanovu takvog tipa, usledilo je drsko i bahato saopštenje SPS-a. Očigledno, u pravedničkom gnevu, uz salve teških kfalifikacija, SPS je zatražio od koalicionih partnera glavu mlađanog GKC direktora. Sutradan, na još jednoj svetkovini, gde su nazovi političari „radili nedeljom“, glavna tema je bio taj muzičko-politički skandal, kako se taj malac usudio da osuđuje našu decenijsku političku gradsku elitu, koja se u prijatno popodne opuštala uz predivnu muziku iz svojih brdsko-planinskih zavičaja… SPS je posebno pogodilo što se digla tolika halabuka, iako su i druge partije prethodno zloupotrebljavale prostor GKC-a, primera radi, Palmina stranka, ali, očigledno, građani su sada prvi put čuli za takvu praksu, pa se na njima slomila kola…
I, umesto da veseli v.d. direktor, kada je već prvi put, politički neoprezno, a ljudski ispravno i časno postupio, nastavi u istom tonu, on je rešio da se ponizno izvini, verovatno nateran od onih koji su ga tu doveli, ali i željom da ostane na tom mestu, i tako potpuno uprskao stvar. Naravno, mladost ludost, čovek ne zna šta je SPS i da njih ne zanima njegovo izvinjenje, a, sa druge strane, tim je potezom trajno izgubio simpatije građana Užica… Ne kaže se džabe, uvek je bolje poginuti kao heroj, nego kao ….
I, pre nego što pređem na drugi deo erskog brdsko-planinskog cirkusa, da kažem i koju reč o samom SPS-u. O njima isto mislim što sam mislio i pisao u Nedelji i pre dve decenije – sve najgore. Ta partija je svima nama ukrala, uništila, upropastila… tri decenije života i to, uporno i marljivo, i dalje radi. To im, jer ja nisam veseli Tadić, neću ni zaboraviti, niti ikada oprostiti, uprkos tome što u njihovim redovima imam nekoliko poznanika sa kojima rado popijem kafu. Toj nekolicini mogu i da zahvalim što od te partije nisam stradao devedesetih… Ko je ta budala, što može da misli i piše šta hoće?! Zato su, što se mene tiče, mogli u GKC-u da dovedu i filharmoniju, ne bi o njima ni za zeru bolje mislio. I po tonu ovog saopštenja jasno se vidi da se uopšte ne kaju za sve što su nam radili, nego bi, mesijanski zaneseno, to i dalje radili, verovatno još žešće i još odlučnije…
Suvišno je i govoriti da 99 posto ovih što se, kao, bave politikom, isto tako razmišljaju, zato i jeste ova vesela zemlja na dnu Evrope, a sve smo bliži i afričkom začelju.
A da danas svako kome je čast, lični integritet i obraz na prvom mestu, beži od politike kao đavo od krsta, dokaz su i dešavanja na, kako neki vole da kažu – Brdu. Iako je špic sezone i posetioci na Zlatiboru uživaju u miru i zelenilu, ispod te idilične slike bukti politički i interesni rat. Manje-više, mi Užičani smo do demokratskog prosvetljenja 2000-e znali ko se na Brdu sa kim tali, ali su tada počeli da dolaze razni ozbiljni i sumnjivi igrači sa svih strana, proprale su se teške milijarde, tako da se mnogih ulica (ne koristim termin ulice bez razloga) u centru Zlatibora ne bi ni Holivud postideo. Sjaj i raskoš u raspaloj Srbiji…
Iskreno, ne poznajem praktično nikog ko se, kao, bavi, politikom na Zlatiboru, pa ne bih olako donosio ocenu, ali je evidentno da ni gore nikoga ne zanimaju poreski obveznici koji ih plaćaju, već se ratni šančevi sve više produbljuju, pripremajući se za finalni obračun koji uskoro sledi – lokalni izbori. U igri su, za sada, dva krupna objekta, pijac i zemlja koja je pripadala nekada čuvenom kombinatu, koji je u međuvremenu privatizovan. U taj politički Counter Strike uključila su se i beogradska ministarstva i za sada je potpuno neizvesno koja će ekipa prekostati. Naravno, uvek tu postoje laka rešenja, promeni se dres i mirna Bačka, ali su za sada svi igrači uvereni u svoju snagu i istrajavaju u nadrealnim zahtevima. Šta od svega toga ima onaj veseli Zlatiborac koji prodaje rakiju i čajeve na pijaci ili šarene belenzuke preko puta? Nema ništa, naravno, oni su samo pioni u toj igri, ali im to uopšte ne smeta da se vatreno opredeljuju za i protiv.
U senci ovog cirkusa, niko i ne primećuje da je u parlament otišao zakon o broju zaposlenih u javnom sektoru. Kao i uvek, raspravlja se o levim stvarima, a ono što je daleko značajnije za život, jednostavno prolazi pored nas. U ovom broju Nedelje imamo i tekst o tome, ali se sada već može reći da je, barem za ovu godinu, taman dok prođu izbori, po sredi stara priča – mnogo buke ni oko čega… Naime, u anketi se 37 ljudi iz gradskog javnog sektora izjasnilo da bi uzelo otpremnine, a kako je do kraja godine propisano da treba da otpuste 39 ljudi, praktično treba da nahvataju još dvoje… Naravno, ono što ostaje za naredne godine, dosta je ozbiljnije, ali, koga u Srbiji zanima šta će biti narednih godina… A, ako se zakon usvoji, Užice će moći da ima 11 ili 11 i po stalno zaposlenih u javnom sektoru na 1000 stanovnika. S obzirom da Grad Užice ima ispod 80.000 stanovnika, to znači da može imati oko 900 stalno zaposlenih, a sada ih ima preko 1300, dakle minimum 400 ljudi je višak i to se mora otpustiti u naredne tri godine. Ovaj zakon je ključan za obećane reforme, jer je glavni kočničar reformi partija sa početka teksta i državni sektor. Oni su uspešno zaustavili sve dosadašnje pokušaje i Srbiju gurnuli još dublje, da li će se to desiti i ovog puta, ostaje da se vidi. Iskustvo uči da se ništa pametno i svrsishodno neće desiti, već će sve ostati po starom. Razlog je prost, oni koji troše poreske pare su prepredeniji, iskusniji i uporniji u svojim namerama, jer im od toga život zavisi, a oni koji plaćaju porez i koje jašu već decenijama, em ništa ne znaju, em ih malo šta zanima, a i one koje zanima, nemaju vremena time da se bave. Kako se isključivo zaposleni iz državnog sektora bave politikom i donošenjem odluka, praktično se svodi na to da oni sami sebe treba da razvlaste, a to se nikada u ljudskoj istoriji mirnim putem nije desilo. Ostaje varljiva nada da će nas Zapad dovesti u red, zbog procesa pristupanja, ali, ako se to ne desi, neće ovde skoro biti radosti i osmeha…
Neki se nadaju da će Vučić prelomiti i nešto pametno uraditi, iako su svesni, gledajući njegove u lokalu, koji se ponašaju kao da lično puštaju kišu, da su za to šanse minimalne.
Hajde da idemo korak po korak, prvo da vidimo tih 39 da su dobili otkaze i otpremnine i da se nisu zaposlili u drugo javno preduzeće, kao što su to perjanice žutih svojevremeno umele da rade, pa onda i da poverujemo da su čuda, možda, moguća.
A, ako poludimo, uvek ostaje druga varijanta, ako ne možemo da ih pobedimo, možemo da im se pridružimo. Kad su Drugovi seljoberi mogli preko politike da obezbede posao sebi, porodici i komšijama, možemo i mi. Svi na državne jasle, ako ništa, što brod bude puniji, pre će potonuti…. Svi po partijsku knjižicu, pa šta nam bog da.…
Uzgred, danas je 29. jul, značajan datum za milione ljudi na svetu, jer danas izlazi dugo očekivani Windows 10. To, naravno, u Srbiji i nije neka vest, većinu to uopšte ne zanima, a za prosečnog Srbina je mnogo značajniji svaki buzdovan koji se preko partijske knjižice dočepao vlasti, jer, u partijskoj zemlji kakva je naša, takvi direktno utiču na naše živote, sadašnjost i budućnost.
Dušan Đurović
