Цртице из оног, готово заборављеног аналогног времена, када је град уз своје име имао горенаведени присвојни придев, а кога су, када је дошло време, одатле избацили управо они који су се највише клели, што у власника, што у непогрешивост његове навигације, а онда, брже-боље, макнули са градског трга бронзани монумент и склонили га иза музеја да се не види, ваљда да их не подсећа на слатке грехе младости
ТАЈНА ИСТОРИЈА УЖИЦА (8)
„Шта ће ти грамофон, имамо радио у кући, па слушај музику до миле воље“, рекао ми је отац помало љутито, када је схватио да се нисам у довољној мери обрадовао поклону за одличан успех и примерено владање у виду плавог „Пони“ бицикла купљеном на кредит у продавници Спорт. Тај наш први радио је био незграпна, ружна справа помало претећег изгледа, у кутији од тамног дрвета са жућкастим типкама за избор таласне дужине и великим округлим потенциометром за претраживање скале. На предњој, стакленој плочи, била су одштампана имена радио-станица; нека су ми већ била позната, као на пример, Лондон, Рим, Берлин, Москва, Хелсинки, Луксембург, Софија, Београд, Сарајево или Загреб, а нека крајње мистериозна, као Ставангер или Бероуминстер.
Волим слушати радио, Златибор, 1982.
Сличне апарате сам виђао у црно-белим, ратним филмовима. Око њих би се, кришом, окупљали намргођени, забринути људи који су пушили без престанка, не би ли чули вести Радио Лондона, трзајући се на сваки сумњив звук споља, јер, било је опасно слушати радио – могао вас је пријавити комшија, могли су вам на врата закуцати немачки војници са оним страшним шлемовима и псима-вучјацима. У неким другим филмовима, мушкарци су грозничаво пратили директне преносе фудбалских утакмица, или су згодне девојке играле уз шлагере, док су испробавале хаљине за излазак у град. Мој радио није нудио превише узбуђења: вести, извештај о водостању, дневник, и тек повремено, између мртвачки озбиљних спикера, провукло би се нешто занимљиво. “Добро јутро децо, на дрвету грана, а на грани чавка… Ил’ је чавка, ил је претпоставка“, отпочињала је јутарња емисија за децу, тачно у седам. Чим би се завршила, то је био знак за полазак у школу – објективно, од куће до школе ми није требало више од три минута, али авај, ја сам готово свако јутро каснио. То је, осим бицикле, изазвало још један, непланиран издатак за набавку ручног сата марке “Ракета”. У осам увече, пред ТВ дневник, породично смо се окупљали око црно-белог телевизора да подесимо часовнике, баш као што се истим послом окупљају пилоти пред неки нарочито важан лет. Ручни часовници, мали жути будилник и зидни сат са кукавицом били би уредно навијени, родитељи би оставили укључен радио, али ја сам, и поред свих мера предострожности, и даље каснио у школу. Радио је био крив, наравно; ако би одмах након “Добро јутро, децо” пустили „Песму разносача млека“, Ђорђа Марјановића, или “Крчму на путу за Тенеси”, од Диега Варагића, остајао бих да их одслушам до краја, а затим трчао до школе, ризикујући да закасним.
“Срам те било, станујеш на три минута до школе и свако јутро касниш, а Папић Александар живи у Буару и увек стиже на време“, говорила је моја учитељица Милунка Павловић, док сам оборене главе стајао испред табле. И стварно, Папић Александар је живео горе у Буару, а ипак је стизао на време, и то само зато што је путовао у школу аутобусом – стигао би пола сата раније и смуцао се по ходницима све док не звони. Моја учитељица је ипак била строга и праведна; захуктала се сезона ораха, а он се појавио у школи са издајнички пожутелим рукама, које никакав сапун није могао да опере, па ми се убрзо придружио испред табле као негативан пример. Ствар се, на крају, решила, тако што сам добио и грамофон и кренуо да набављам своје плоче; коначно сам престао да касним у школу, што не значи да сам престао да слушам радио. Напротив, слушао сам га још више, овог пута са новим плановима.
***
„Другови и другарице, појединци хоће да постанемо разгласна станица Месне заједнице “Трг партизана”. Нећемо ваљда да нас претворе у Студио Б?!?”, тим речима је музички уредник Радио Ужица енергично закључио своје подуже излагање на састанку Општинске организације савеза комуниста “Вести”, у коме је нашироко апострофирао разне негативне тенденције у друштву и нагласио потребу за појачану будност и опрез свих запослених, а нарочито чланова Савеза комуниста. Биле су то крајње озбиљне оптужбе – елитизам, метрополизација, наметање страних вредности омладини… Ја, који сам живео на Тргу партизана, најмногољуднијој Месној заједници у целој СФРЈ, рачунао сам да је сасвим природно да се на радију слуша добра музика, која се ионако вртела у Клубу омладине и новоотвореним градским кафићима, једним делом и мојом заслугом. Али, нису сви мислили тако.
Плакат за пиратски радио, 1987.
Те сезоне, 1986/87, Мила Филиповић, свеже дипломирана новинарка-приправница Радио Ужица, добила је прилику да направи нешто од постојеће, поприлично изанђале омладинске емисије, крајње неинвентивног назива, “Уторком с младима”. Ја сам, рекло би се, сасвим логично постао део тима у коме је још био и Горан Шмакић, млади перспективни водитељ, а свој немерљив допринос давала је и бројна сарадничка екипа састављена од локалних средњошколки (Наташа Ракетић и данас радио на Радио Београду). Ја сам бирао музику и снимао играно-документарне хумористичке прилоге, који су свему давали помало надреални тон. Најпре смо променили име емисије у “Клуб 106” и почели да је емитујемо четвртком, што је истог тренутка засметало недреманим чуварима радија, или им је, много више, засметала неочекивана пометња коју смо направили у етру. Радио Ужице је била врло конзервативна станица, намењена широким народним масама – сваког дана су се емитовале жеље, честитке и поздрави, а што се роцк музике тиче, неки и дан-данас цитирају чувену најаву: “а сада ћемо чути оркестар Пинка Флојда и композицију: паре”. Укратко, исувише смо одскакали.
“Зашто је померена та емисија која годинама иде уторком? Зашто су у прошлој емисији емитовани само страни вокали? И шта им значи оно 106?”, упитао се музички уредник радија на редовном састанку редакције, али су сви ћутали. Неко из задњих редова је добацио, као да кришом на часу шапуће школском другу у невољи: “фреквенција, фреквенција”, али уредник није реаговао. То 106 је стајало у имену због градске фреквенције на којој се Радио Ужице могао чути на ултракратким таласима, и то искључиво у ширем центру града. Али, и поред не баш гостољубивог поподневног термина, одмах након локалног дневника, врло брзо смо стекли поприличан круг слушалаца. Може бити да им је баш то засметало, та неочекивана популарност, па се проблем, временом, са састанака редакције преселио на виши, много озбиљнији ниво – о томе се расправљало на састанку Основне организације савеза комуниста, а можда чак и на Комитету. Ја, наравно, нисам ништа знао о томе, па сам у четвртак дошао у уобичајено време на радио, са гомилом плоча под мишком. Тонац Пецо је већ намонтирао на грамофоне прве две песме и презриво ме одмерио погледом.
“Тамо је кошуљица”, додао је, и показао главом у правцу гомиле плоча сложене на пулт поред миксете. И стварно, на врху гомиле је, откуцан на пелир папиру, оверен потписом музичког уредника и печатом радија, стајао званични списак песама за емисију. Мила је уздахнула и побегла у студио, Горан је раширио руке и све је било јасно – није ту више било места за мене.
***
Не могу баш рећи да сам то лако поднео. Приводио сам крају факултет, па ми се тај ангажман учинио као јединствена, готово спасоносна прилика, да у животу радим нешто што волим, јер економија свакако није била мој први избор. Неки добар скаут би рекао: пустите овог малог, дај да видимо шта све може – зна понешто о музици, уме проговорити коју пред микрофоном, а ево, завршава и школу; нажалост, није на радију таквих било, или их нико није питао за мишљење. Убрзо је дошло лето; у граду се обрела гомила неких занимљивих људи, закувало се по “празним гајбама”. Једног суботњег поподнева, Александар Самарџија ме срео код “Новог дома”.
“Хоћеш ли да правимо радио?”, питао ме је. “Пробали смо прошле недеље, сад би мало озбиљније то да направимо.”
Пристао сам без много размишљања. Имао сам те вечери празан стан и потребну опрему, што је било од кључне важности, па смо одмах прионули на посао. Горан Драговић, брат Сала Клеша, попео се на кров зграде да инсталира антену, ја сам мало средио плоче и касете, а Самарџија је донео још један касет-дек и каблове. Микрофон AKG D 20 (легендарна коцка, исти као онај који је користио и Ђорђе Марјановић) сам претходне године добио од Божа, Ненада и Николе за рођендан. Они су га, што би рекао Марк Твен “прибавили на вешт начин” из гимназијског разгласа, тако да смо већ око пола осам били потпуно спремни. С мраком је полако почела да се окупља и екипа – осим нас који смо радили на програму, била је ту и радознала публика, наша стандардна екипа са журки. Концепт програма је био једноставан – пуштали смо музику и помало причали, а само пар пријатеља је знало за емитовање и за тачну фреквенцију. Они су нас слушали, исто овако окупљени на журкама. Користили смо неки радио-џингл са албума Orchestral Manoeuvres In The Dark, Dazzle Ships, а за сваки случај, ако би нас чуо неко ко није требало да нас слуша, ја сам завршавао најаве песама са тачним временом, уз напмену: “тренутна температура ваздуха у Чачку је шеснаест степени. Ветар слаб, југоисточни”, можда сам повремено помињао и релативну влажност ваздуха и ваздушни притисак, ради разбијања монотоније.
Сећам се добро, прва песма коју смо емитовали била је: Billy Bragg, Greetings The New Brunette. Уследили су неки The Smiths, Fall, The Mission, Iggy & Lou Reed, или шта смо већ могли тог лета да слушамо. Осим песама које смо емитовали, водили смо итекако рачуна и о публици пристутној у студију, то јест у мојој соби. Због тога је програм у једном тренутку постао прилично интерактиван: кренули смо да заједно смишљамо најаве и комичне, пародичне рекламе, које би уживо извели током следећег микса. “Супер” с грожђицама, лешником и рижом је јако згодно звучала у нашем хорском извођењу, а Ацика је бриљирао у реклами за “Бонко” бомбоне. Данијела је те вечери зарадила свој надимак “Заги”, по маскоти универзијаде која се у то време одржавала у Загребу, а на којој је Југославија освојила седм златних, седам сребрних и пет бронзаних медаља, што смо ми, сасвим неоправдано, углавном игнорисали. Осим Данијеле и Сунчане, било је ту још неких препланулих, лепо расположених жена – у то време смо итекако водили рачуна о родној равноправности и равномерном учешћу полова у свим активностима, а нарочито на журкама, али је данас, након три деценије, тешко начинити веродостојну листу учесница, а да неку не изоставимо; што се мушке половине тиче, били су те вечери присутни Самарџија Александар, Саша Драговић, Љубиша Бојовић, Синиша Јовановић, Владица Благојевић-Кркоје (Нино је био оправдано одсутан, у војсци), вероватно и Деспа, Томо и Горан. Завршили смо у неке ситне сате, уз хорско певање ЕКВ, са, у то време тек објављеног живог албума. Сале Клеш тврди да негде има аудио касету на коју смо снимили неке од прилога, и чим се сети у који буџак је ћушнуо (викендица, гаража, подрум), доставиће нам најновије информације из дубоке прошлости, па ћемо решити и ту мистерију ко је све тачно присуствовао овом историјском догађају.
(Ужичка недеља 984)
