Crtice iz onog, gotovo zaboravljenog analognog vremena, kada je grad uz svoje ime imao gorenavedeni prisvojni pridev, a koga su, kada je došlo vreme, odatle izbacili upravo oni koji su se najviše kleli, što u vlasnika, što u nepogrešivost njegove navigacije, a onda, brže-bolje, maknuli sa gradskog trga bronzani monument i sklonili ga iza muzeja da se ne vidi, valjda da ih ne podseća na slatke grehe mladosti
TAJNA ISTORIJA UŽICA (8)
„Šta će ti gramofon, imamo radio u kući, pa slušaj muziku do mile volje“, rekao mi je otac pomalo ljutito, kada je shvatio da se nisam u dovoljnoj meri obradovao poklonu za odličan uspeh i primereno vladanje u vidu plavog „Poni“ bicikla kupljenom na kredit u prodavnici Sport. Taj naš prvi radio je bio nezgrapna, ružna sprava pomalo pretećeg izgleda, u kutiji od tamnog drveta sa žućkastim tipkama za izbor talasne dužine i velikim okruglim potenciometrom za pretraživanje skale. Na prednjoj, staklenoj ploči, bila su odštampana imena radio-stanica; neka su mi već bila poznata, kao na primer, London, Rim, Berlin, Moskva, Helsinki, Luksemburg, Sofija, Beograd, Sarajevo ili Zagreb, a neka krajnje misteriozna, kao Stavanger ili Berouminster.
Volim slušati radio, Zlatibor, 1982.
Slične aparate sam viđao u crno-belim, ratnim filmovima. Oko njih bi se, krišom, okupljali namrgođeni, zabrinuti ljudi koji su pušili bez prestanka, ne bi li čuli vesti Radio Londona, trzajući se na svaki sumnjiv zvuk spolja, jer, bilo je opasno slušati radio – mogao vas je prijaviti komšija, mogli su vam na vrata zakucati nemački vojnici sa onim strašnim šlemovima i psima-vučjacima. U nekim drugim filmovima, muškarci su grozničavo pratili direktne prenose fudbalskih utakmica, ili su zgodne devojke igrale uz šlagere, dok su isprobavale haljine za izlazak u grad. Moj radio nije nudio previše uzbuđenja: vesti, izveštaj o vodostanju, dnevnik, i tek povremeno, između mrtvački ozbiljnih spikera, provuklo bi se nešto zanimljivo. “Dobro jutro deco, na drvetu grana, a na grani čavka… Il’ je čavka, il je pretpostavka“, otpočinjala je jutarnja emisija za decu, tačno u sedam. Čim bi se završila, to je bio znak za polazak u školu – objektivno, od kuće do škole mi nije trebalo više od tri minuta, ali avaj, ja sam gotovo svako jutro kasnio. To je, osim bicikle, izazvalo još jedan, neplaniran izdatak za nabavku ručnog sata marke “Raketa”. U osam uveče, pred TV dnevnik, porodično smo se okupljali oko crno-belog televizora da podesimo časovnike, baš kao što se istim poslom okupljaju piloti pred neki naročito važan let. Ručni časovnici, mali žuti budilnik i zidni sat sa kukavicom bili bi uredno navijeni, roditelji bi ostavili uključen radio, ali ja sam, i pored svih mera predostrožnosti, i dalje kasnio u školu. Radio je bio kriv, naravno; ako bi odmah nakon “Dobro jutro, deco” pustili „Pesmu raznosača mleka“, Đorđa Marjanovića, ili “Krčmu na putu za Tenesi”, od Diega Varagića, ostajao bih da ih odslušam do kraja, a zatim trčao do škole, rizikujući da zakasnim.
“Sram te bilo, stanuješ na tri minuta do škole i svako jutro kasniš, a Papić Aleksandar živi u Buaru i uvek stiže na vreme“, govorila je moja učiteljica Milunka Pavlović, dok sam oborene glave stajao ispred table. I stvarno, Papić Aleksandar je živeo gore u Buaru, a ipak je stizao na vreme, i to samo zato što je putovao u školu autobusom – stigao bi pola sata ranije i smucao se po hodnicima sve dok ne zvoni. Moja učiteljica je ipak bila stroga i pravedna; zahuktala se sezona oraha, a on se pojavio u školi sa izdajnički požutelim rukama, koje nikakav sapun nije mogao da opere, pa mi se ubrzo pridružio ispred table kao negativan primer. Stvar se, na kraju, rešila, tako što sam dobio i gramofon i krenuo da nabavljam svoje ploče; konačno sam prestao da kasnim u školu, što ne znači da sam prestao da slušam radio. Naprotiv, slušao sam ga još više, ovog puta sa novim planovima.
***
„Drugovi i drugarice, pojedinci hoće da postanemo razglasna stanica Mesne zajednice “Trg partizana”. Nećemo valjda da nas pretvore u Studio B?!?”, tim rečima je muzički urednik Radio Užica energično zaključio svoje poduže izlaganje na sastanku Opštinske organizacije saveza komunista “Vesti”, u kome je naširoko apostrofirao razne negativne tendencije u društvu i naglasio potrebu za pojačanu budnost i oprez svih zaposlenih, a naročito članova Saveza komunista. Bile su to krajnje ozbiljne optužbe – elitizam, metropolizacija, nametanje stranih vrednosti omladini… Ja, koji sam živeo na Trgu partizana, najmnogoljudnijoj Mesnoj zajednici u celoj SFRJ, računao sam da je sasvim prirodno da se na radiju sluša dobra muzika, koja se ionako vrtela u Klubu omladine i novootvorenim gradskim kafićima, jednim delom i mojom zaslugom. Ali, nisu svi mislili tako.
Plakat za piratski radio, 1987.
Te sezone, 1986/87, Mila Filipović, sveže diplomirana novinarka-pripravnica Radio Užica, dobila je priliku da napravi nešto od postojeće, poprilično izanđale omladinske emisije, krajnje neinventivnog naziva, “Utorkom s mladima”. Ja sam, reklo bi se, sasvim logično postao deo tima u kome je još bio i Goran Šmakić, mladi perspektivni voditelj, a svoj nemerljiv doprinos davala je i brojna saradnička ekipa sastavljena od lokalnih srednjoškolki (Nataša Raketić i danas radio na Radio Beogradu). Ja sam birao muziku i snimao igrano-dokumentarne humorističke priloge, koji su svemu davali pomalo nadrealni ton. Najpre smo promenili ime emisije u “Klub 106” i počeli da je emitujemo četvrtkom, što je istog trenutka zasmetalo nedremanim čuvarima radija, ili im je, mnogo više, zasmetala neočekivana pometnja koju smo napravili u etru. Radio Užice je bila vrlo konzervativna stanica, namenjena širokim narodnim masama – svakog dana su se emitovale želje, čestitke i pozdravi, a što se rock muzike tiče, neki i dan-danas citiraju čuvenu najavu: “a sada ćemo čuti orkestar Pinka Flojda i kompoziciju: pare”. Ukratko, isuviše smo odskakali.
“Zašto je pomerena ta emisija koja godinama ide utorkom? Zašto su u prošloj emisiji emitovani samo strani vokali? I šta im znači ono 106?”, upitao se muzički urednik radija na redovnom sastanku redakcije, ali su svi ćutali. Neko iz zadnjih redova je dobacio, kao da krišom na času šapuće školskom drugu u nevolji: “frekvencija, frekvencija”, ali urednik nije reagovao. To 106 je stajalo u imenu zbog gradske frekvencije na kojoj se Radio Užice mogao čuti na ultrakratkim talasima, i to isključivo u širem centru grada. Ali, i pored ne baš gostoljubivog popodnevnog termina, odmah nakon lokalnog dnevnika, vrlo brzo smo stekli popriličan krug slušalaca. Može biti da im je baš to zasmetalo, ta neočekivana popularnost, pa se problem, vremenom, sa sastanaka redakcije preselio na viši, mnogo ozbiljniji nivo – o tome se raspravljalo na sastanku Osnovne organizacije saveza komunista, a možda čak i na Komitetu. Ja, naravno, nisam ništa znao o tome, pa sam u četvrtak došao u uobičajeno vreme na radio, sa gomilom ploča pod miškom. Tonac Peco je već namontirao na gramofone prve dve pesme i prezrivo me odmerio pogledom.
“Tamo je košuljica”, dodao je, i pokazao glavom u pravcu gomile ploča složene na pult pored miksete. I stvarno, na vrhu gomile je, otkucan na pelir papiru, overen potpisom muzičkog urednika i pečatom radija, stajao zvanični spisak pesama za emisiju. Mila je uzdahnula i pobegla u studio, Goran je raširio ruke i sve je bilo jasno – nije tu više bilo mesta za mene.
***
Ne mogu baš reći da sam to lako podneo. Privodio sam kraju fakultet, pa mi se taj angažman učinio kao jedinstvena, gotovo spasonosna prilika, da u životu radim nešto što volim, jer ekonomija svakako nije bila moj prvi izbor. Neki dobar skaut bi rekao: pustite ovog malog, daj da vidimo šta sve može – zna ponešto o muzici, ume progovoriti koju pred mikrofonom, a evo, završava i školu; nažalost, nije na radiju takvih bilo, ili ih niko nije pitao za mišljenje. Ubrzo je došlo leto; u gradu se obrela gomila nekih zanimljivih ljudi, zakuvalo se po “praznim gajbama”. Jednog subotnjeg popodneva, Aleksandar Samardžija me sreo kod “Novog doma”.
“Hoćeš li da pravimo radio?”, pitao me je. “Probali smo prošle nedelje, sad bi malo ozbiljnije to da napravimo.”
Pristao sam bez mnogo razmišljanja. Imao sam te večeri prazan stan i potrebnu opremu, što je bilo od ključne važnosti, pa smo odmah prionuli na posao. Goran Dragović, brat Sala Kleša, popeo se na krov zgrade da instalira antenu, ja sam malo sredio ploče i kasete, a Samardžija je doneo još jedan kaset-dek i kablove. Mikrofon AKG D 20 (legendarna kocka, isti kao onaj koji je koristio i Đorđe Marjanović) sam prethodne godine dobio od Boža, Nenada i Nikole za rođendan. Oni su ga, što bi rekao Mark Tven “pribavili na vešt način” iz gimnazijskog razglasa, tako da smo već oko pola osam bili potpuno spremni. S mrakom je polako počela da se okuplja i ekipa – osim nas koji smo radili na programu, bila je tu i radoznala publika, naša standardna ekipa sa žurki. Koncept programa je bio jednostavan – puštali smo muziku i pomalo pričali, a samo par prijatelja je znalo za emitovanje i za tačnu frekvenciju. Oni su nas slušali, isto ovako okupljeni na žurkama. Koristili smo neki radio-džingl sa albuma Orchestral Manoeuvres In The Dark, Dazzle Ships, a za svaki slučaj, ako bi nas čuo neko ko nije trebalo da nas sluša, ja sam završavao najave pesama sa tačnim vremenom, uz napmenu: “trenutna temperatura vazduha u Čačku je šesnaest stepeni. Vetar slab, jugoistočni”, možda sam povremeno pominjao i relativnu vlažnost vazduha i vazdušni pritisak, radi razbijanja monotonije.
Sećam se dobro, prva pesma koju smo emitovali bila je: Billy Bragg, Greetings The New Brunette. Usledili su neki The Smiths, Fall, The Mission, Iggy & Lou Reed, ili šta smo već mogli tog leta da slušamo. Osim pesama koje smo emitovali, vodili smo itekako računa i o publici pristutnoj u studiju, to jest u mojoj sobi. Zbog toga je program u jednom trenutku postao prilično interaktivan: krenuli smo da zajedno smišljamo najave i komične, parodične reklame, koje bi uživo izveli tokom sledećeg miksa. “Super” s grožđicama, lešnikom i rižom je jako zgodno zvučala u našem horskom izvođenju, a Acika je briljirao u reklami za “Bonko” bombone. Danijela je te večeri zaradila svoj nadimak “Zagi”, po maskoti univerzijade koja se u to vreme održavala u Zagrebu, a na kojoj je Jugoslavija osvojila sedm zlatnih, sedam srebrnih i pet bronzanih medalja, što smo mi, sasvim neopravdano, uglavnom ignorisali. Osim Danijele i Sunčane, bilo je tu još nekih preplanulih, lepo raspoloženih žena – u to vreme smo itekako vodili računa o rodnoj ravnopravnosti i ravnomernom učešću polova u svim aktivnostima, a naročito na žurkama, ali je danas, nakon tri decenije, teško načiniti verodostojnu listu učesnica, a da neku ne izostavimo; što se muške polovine tiče, bili su te večeri prisutni Samardžija Aleksandar, Saša Dragović, Ljubiša Bojović, Siniša Jovanović, Vladica Blagojević-Krkoje (Nino je bio opravdano odsutan, u vojsci), verovatno i Despa, Tomo i Goran. Završili smo u neke sitne sate, uz horsko pevanje EKV, sa, u to vreme tek objavljenog živog albuma. Sale Kleš tvrdi da negde ima audio kasetu na koju smo snimili neke od priloga, i čim se seti u koji budžak je ćušnuo (vikendica, garaža, podrum), dostaviće nam najnovije informacije iz duboke prošlosti, pa ćemo rešiti i tu misteriju ko je sve tačno prisustvovao ovom istorijskom događaju.
(Užička nedelja 984)
