Цртице из оног, готово заборављеног аналогног времена, када је град уз своје име имао горенаведени присвојни придев, а кога су, када је дошло време, одатле избацили управо они који су се највише клели, што у власника, што у непогрешивост његове навигације, а онда, брже-боље, макнули са градског трга бронзани монумент и склонили га иза музеја да се не види, ваљда да их не подсећа на слатке грехе младости
ТАЈНА ИСТОРИЈА ТИТОВОГ УЖИЦА (7)
У диск-џокејском послу су најважније три ствари: претходна, ова коју управо слушамо, и она следећа. И тако целу ноћ, од оног часа када први гости несигурно закoраче у празну салу, па све до фајронта, када их треба нежно испратити кући. Према урбаној легенди која је кружила међу тон-мајсторима на удруженим радио станицама Србије, тишина дужа од пет секунди на BBC-ијевим радио-програмима могла је значити само једно: немачке бомбе су погодиле предајник.
„Знаш ли да ја још увек имам ноћну мору – сањам како ми цури песма са грамофона, а не могу да стигнем да наместим следећу… А има двадесет година откако нисам сео за микс-пулт“, рекао ми је зимус мој пријатељ и дугогодишњи колега Мићун, срећан што коначно може да се повери некоме ко може да разуме његову муку. Данас, уз компјутере и све те јефтине дигиталне справе у које се лако може спаковати читава животна музичка уштеђевина, уз програме за емитовање који могу без грешке да раде до судњег дана (или, макар докле има струје), та наша давнашња, аналогна диск-џокејска мука је збиља тешко схватљива, а чак ни повремени искораци у развоју науке и технике, нису нам доносили превелико олакшање.
Светислав Басара у клубу омладине, 1980.
У тексту „Уметност снимања касета“, објављеном 1981. у Часопису „Изглед“, С. Коњевић каже: „Међу данас познатим облицима записивања звука, касета се издваја по бројним предностима – као створена је за размену и кружење, димензије су идеалне, носи се лако и у унутрашњем џепу од сакоа. Квалитет (код правог избора) је без замерке. Касета почива на плочи као препрограмираном извору информација, али је „интелигентнија“ од ње, јер дозвољава креативност, а не само избор: код добро компоноване касете утисак целине доминира над појединачним.
Наменске касете (диско музика за забаву, на пример) добро је снимати у континуитету, без пауза међу песмама, јер њихва привлачност добрим делом почива на утиску непрекидног фона. Допуштени су разни експерименти, од груписања по темпу, до убацивања материјала који не припада жанру, али садржи неке основне елементе пожељне за атмосферу каква је на забавама. Највећа слобода је избор појединачних нумера и њихово комбиновање, али се тај систем програмирања ретко користи у пракси, јер одузима пуно времена и затева обимну полазну колекцију“.
***
Кључеви од кабине Клуба омладине су се одувек сматрали знаком неслућене моћи, истинске привилегије за одабране, чак и у то време, средином осамдесетих, када је било јасно да су златне године Клуба омладине неповратно прошле; опрема је била на издисају, и било је право чудо како било шта ту функционише. Повремено смо могли да добијемо кључеве од улазних врата (данас улаз на малу сцену Позоришта) и од котларнице, где смо вежбали. Кад би чистачица Мара отишла на боловање (а ишла је често, нарочито с јесени, кад крену кише, па подијум поплави вода), понекад би добили чак и кључеве од кабине, да можемо да пустимо музику док чистимо подијум и избацујемо сву ту воду која је надирала споља, све за скроман хонорар. Понекад, након јаких киша, навратили би и волонтери да помогну – Фоце је био чест добровољац, јер, у то време, када су тек почели да се отварају први кафићи, викенд без игранке у Клубу омладине био је напросто незамислив.
Дакле, кључ од кабине се морао итекако заслужити. Одрадио сам ваљано пун приправнички стаж – продавао сам карте на улазу у дискотеку, радио две сезоне за шанком, исписивао плакате, помагао у организацији концерата, чистио салу, избацивао воду са подијума, и, што је најважније, слушао музику, куповао плоче, снимао касете, што оне информативне, са снимцима нових албума, што оне захтевније, програмиране (mix-tape је уобичајено име за такву врсту музичко-уредничког посла, само што у то време нисмо имали миксету, нити довољно уређаја за репродуковање, па је то више било clip-tape – песме су биле лепљене једна на другу), да бих коначно, у једном тренутку добио прилику да самостално радим.
***
Према диск-џокејском кодексу, плоча се, одмах након репродуковања, одлаже у заштитну папирну или пластичну кесу (тзв. „гаће“), а затим у спољашњи омот, и то тако да „А“страна дође горе кад се плоча извади из омота, а затим се врати на своје место на полици. Десило ми се, не једном, да сам се у тренутку сетио неке спасоносне песме, која би могла да преокрене ток вечери, тражио је очајнички по полицама, док је време неумољиво пролазило, а онда, када бих је коначно пронашао, схватио да је у омоту спакована сасвим друга плоча. Трудио сам се да поштујем правила посла, али је, ипак, било много оних вечери када би се забава прелила са подијума у кабину, или би смо, након посла, остали унутра притајени до касно у ноћ, тако да је следећег дана знало да буде прилично посла, што се сређивања кабине тиче.
Клуб омладине Душко и Зоран Филиповић
Лиценцни програм југословенских издавачких кућа био је непоуздан и хировит. Поред неспорно добрих и актуелних наслова, понекад би се чекало и по неколико година на објављивање неке плоче. Због тога се део музичког програма (што се нарочито односило на новитете) паковао на касете. SHARP RT 10, популарно магаре, био је захвална и издржљива справа која је подносила влагу, дувански дим и велике температурне промене зими – сви остали, софистицирани касет-декови који би се опробали у кабини Клуба омладине, врло брзо би почели да отказују. Нова, тек снимљена касета је значила бар двадесетак минута одмора за диск-џокеја – требало је, повремено, отићи до тоалета или до шанка по пиће, а осим атмосфере на подијуму, морало се водити рачуна и о забави екипе која се окупљала у кабини. Осим студенткиња, које би навратиле да се поздраве, оставе јакну или мало попричају, пре него што заузму своје место на подијуму, у кабину су често навраћали Дуле, Мирослав и Драган Фипа, тако да је понекад унутра била жестока концентрација нас Филиповића који смо, успут, делили и исти надимак. Чести гости били су и Топало, Зота, Милош Лишанин – Пифки, Раће, Дуле Бараћ, Шарло, Лаф и незаобилазна браћа Далтон, Предраг и Оливер. Повремено би свратио и Светислав Басара, познат још и као Лале Бас или Деда. Није било нимало лако пратити његов ритам; када је писао, не би се данима, понекад и месецима појављивао у граду, али, када би се појавио, то је био знак за узбуну и одлагање или отказивање свих других обавеза. Колико год да сам се радовао његовом неочекиваном доласку, постојала је увек и извесна доза стрепње. Наиме, у одређеном тренутку алкохолне инспирације, Лале би кренуо са музичким жељама. Локални жестоки типови Бели Жуна и Стојан звани Фоце су такође имали обичај да наврате у кабину, с намером да утичу на музички програм, али њих би обично намирио у стандардном, првом блоку за диско-хитове, кога сам временом скратио на минимум. Биле су то добре музичке године: David Bowie, Talking Heads, Bruce Springsteen, Peter Gabriel редовно су имали мега-популарне албуме; хитове су низали Eurythmics, Grace Jones, Kate Bush, Michael Jackson, Lou Reed, југословенска музичка сцена је била на врхунцу, сећање на пунк и нови талас је било итекако живо, а кад год бих заглавио не знајући шта бих даље, окренуо бих на неке The Rolling Stones.
Али, са Басаром у кабини, ствари су се драстично мењале. Његов музички укус никада није био споран: у неком тренутку би се по његовој жељи слушали поменути The Rolling Stones, The Creedence Clearwater Revival, Bruce Springsteen или Los Lobos. Проблем је био што је у таквим ситуацијама био склон мономанији, непрекидном слушању једне исте песме. Био је врло истрајан у исказивању својих музичких жеља, а рекао бих да је ту било и помало рђаве намере – Лале је понекад уживао у томе да ме изнервира, нарочито док радим. Тако би у ударном блоку, у тренутку док доле, на подијуму све пршти, изненада зажелео да чује „Love in vain“, самртни блуес од The Rolling Stones ; није се са њим могло изборити тако лако као са Жуном и Фоцетом, јер, ако бих некако привео актуелни музички блок крају, најавио „први плес“ и пустио му „Love in vain“ да га скинем са грбаче, он би одмах издао неумољиву команду: „Пусти из почетка“, и висио ми тако над главом до краја вечери и понављао музичку жељу са истим ентузијазмом, све неразговетније и неразговетније. Једном приликом, није га било баш дуго у кабини (радио је у то време у „Књижевној речи“ као уредник, па је месецима боравио у Београду) не знајући да је у међувремену Мишко Милосављевић, тада млади перспективни гитариста, средио мониторинг-систем у кабини, кренуо је по старом. Најпре сам му пустио Los Lobos, „Wil the Wolf Survive“, то нам је била химна неко време. Затим је пожелео „Love in vain“. Неко време сам се бунио, па је пустио. Уследила је стандардна команда: пусти још једном, па још једном. Ја сам се претварао да сам изнервиран, али сам уредно пуштао изнова тај мртви блуес са живот албума: Get Yer Ya-Ya’s Out! Екипа у кабини се мењала, неко би навратио тек да се поздрави, попије пиће или остави јакну, а Лале је седео на свом омиљеном месту, повремено отпевао отегнуто омиљену строфу, ону чији је текст знао, повремено би закуњао, па се пренуо, док је Џегер растезао: My looooveee innnnnn vaaaaaiiiiiinnnn. За то време, доле на подијуму је ишао стандардан програм који се у кабини, замаскиран мониторима, није уопште чуо. Слушали смо тако “Love In vain”, све док Лале није посустао, или је с неким отишао до Позоришног бифеа, нисам баш сигуран. Поновио сам тај трик са мониторима неколико пута, а тек много година касније сам му испричао шта се, у ствари, те вечери десило.
***
У време чувеног Live Aid концерта, окупила се YU ROCK Misija, која је снимила домаћу верзију песме за подршку светској хуманитарној акцији, За милион година, а певали су сви који нешто вреде у том тренутку, од Бебека, Бајаге, Дада Топића, Слађане Милошевић, Масима Савића, Зорана Предина, Марине Перазић, Ање Рупел. Пустио сам је једне зимске вечери, пред крај, у одељку „комична релаксација“. На металној трибини за градски хор, која је била монтирана насупрот подијума (јер је готово сав остали намештај у клубу откад себе био скршен), брзо се постројила весела екипа и запевала. Звездана, Сале Бургиба, Мира Иџика, Пикља, Топало, Урош, Дуле Вас, Мецо Хипик, Цака, Бућа, Аџем, Ћоми Палома, Бели Жуна (нека ми опросте они којих не могу у овом часу да се сетим) кренули су да певају, крајње изражајно, имитирајући звезде југословенске музике, а онда су им се одушевљено придружили и остали у сали. И тако је, сасвим случајно, настао хит за онај финални, завршни блок, тзв „антиклимакс“, у коме би редовно слушали неке ћошкасте, помало луцкасте песме, као на пример Конгрес, Зарјавеле тробенте, The Stranglers, Golden Brown, или Јанија Ковачића, Револуција.
Клуб омладине 1983, фото Д. Филиповић
На полици где је некада стајао телефон, и одмах изнад микрофона са еластичним сталком, стајала је сингл плоча Ennio Morricone, L’homme à l’harmonica. Након неколико таквих песама, које би свима полако ставили до знања да се чаролији ближи крај, пустио бих ту традиционалну песму за фајронт. Понекад бих замолио шанкере да не пале одмах главна светла, већ бих укључио black light и куглу, направљену од школског глобуса, коју је неко украо из кабинета за географију Школе ученика у привреди, тзв. ШУП. Вешти конструктор је искористио мотор за роштиљ за шпорет “Горење”, купљен у продавници “Техника”; са огледалима је било много теже, па је код мајстора Гулана поломљено много огледала, док није исечено довољно ситних комада за облагање глобуса, претходно намазаним “Синтелан” лепком.
У годинама које су следиле, ултимативна песма за фајронт се променила – The Pogues, Dirty Old Town су преузели примат, али, то је већ друга прича.
(Ужичка недеља 983)
