1.
Da nas ne lomi ovo naše nebo, ne bi smo znali kako da počnemo razgovor a da to ne bude spisak bliže rodbine nekog političara i uputstva šta tim, reklo bi se nedužnim osobama, treba raditi; da i kamen ne puca od promena, ne bi smo razumeli Engleze, koji vekovima pri susretu s poznanikom pogledaju uvis i u odmerenom dijalogu razmatraju da li otvarati kišobrane odmah, za nekoliko stoički podnesenih natapajućih minuta, ili će se saglasiti da je već prekasno i pustiti olovno nebo da radi svoje; da nas odocneli mraz ne šine repom zime mučki, ne bi smo priznali koliko nam je, ovde u našim brdima, dragoceno to malo u cvatu obranog voća i kako rodna godina menja sve.
2.
Ima veze s krštenicom, ne uvek i ne nužno; ima veze s kilometražom i povredama koje si usput pošteno zaradio, jer, složili smo se, opasno je lupio i naveo na pogrešan trag autor prečesto citirane „Što te ne ubije, ojačaće te“; ima veze s konstitucijom, nasleđem i opštim stanjem. Meteoropata. To je ono kad po letnjem danu, dok zabacuješ bakarnog mepsa nulu u Ročnjaku, osećaš nelagodu, zamor i krckanje zgloba izvrtanog na basketu u Parku još dok si đak bio; osećaš oblak, koji se prevukao preko Tare roseći onu jedva kišicu tu i tamo, pre nego što se pojavio nad Bioskom; primećuješ da si usporio i čudiš se sam sebi kako se vučeš. Ako se vrzmaš po prirodi, a činiš to rado i često, znaš i da nije samo tebi tako. Ima tih dana promene u kojima se ni ribe ne bacaju, ptice se ređe oglašavaju i prostiranje zvuka se menja; jača samo snažni zuk pčela, bumbara i ostalih insekata zauzetih poslovima skupljanja polena i nektara, sve dok ne ispuni dolinu do nelagode. ‘Ajd kući.
3.
U našim razgovorima, bar na početku, ovako nikad nije bilo i toga samo kod nas ima, bilo o čemu da se radi; onaj što vidi samo tamne valere, molske, zna to dobro; i onaj što bira samo svetlo i dobro, čvrsto s tim krene. Stvarno, nikad nije isti dan ni godina, jer, prijatelji moji, nikad ne možeš zagaziti u istu reku, sam ako je ta reka Beli Rzav.
On ističe iz Zaovina u Spajićevo, kroz kanjon i Kršanje silazi do Mokre Gore; ispod Vardišta, u blizini krsta na steni i drvene table „Skreni, skreno dabogda“ prikucane na drvo nadomak muške sigurne kuće kod Čede Čarolije sastaje se sa Crnim Rzavom, protegnutim sve do Ribničkog jezera i Vodica, pa kao Rzav ulivaju se u Drinu u sred Višegrada. Pedesetak kilometara idu čestice tarske vode surovim kanjonom Drine do Perućca, gde ih moćne pumpe reverzibilne hidroelektrane ponovo vraćaju u jezero Zaovine.
Ova priča o kruženju vode u prirodi kazuje, prijatelji moji, da možeš ugaziti dva puta u istu reku, makar na simboličnom nivou, i da je bilo kilavih zima, ljutih proleća i gnjecavih leta i pre nego što smo se mi odlučili da blagoslovimo ovaj brdsko-planinski svemir našim prisustvom. Recimo, neke godine, Otac Lukijano Subotar, Sin Prle i ja smo početkom jula stigli na ušće Tisovice u jezero Kokin brod, Zlatarsko takoreći; Sale Lukić je iskusno utekao drugog dana ostavljajući nas dvojicu da ložimo šporet smederevac, utrontani i s kapuljačama navučenim do noseva, i većamo je li to sitno što proleće kroz sivilo sneg. A kažu, na potezu Ojkovica – Jasenovo samo u avgustu se ne pamti da je padao. Zapisa ima o zaleđenim rekama, uključujući i ušće Dunava u Savu, zaleđenom Jadranu i pticama koje su padale smrznute, pri preletu preko doline, ka mestu koje se toplijim čini. Zapisa ima, prijatelji moji, a ko poživi dovoljno i sam može postati zapisničar; to, naravno, neće sprečiti novodolazeće nas da prvo tvrdo odrede da ovako nikad nije bilo i da to i to ima samo kod nas; bilo dobro ili loše. Naročito loše.
4.
Da i kamen ne puca od promena, setili bi smo se Engleza tamo oko Vimbldona i još, možda, ponekad; a zamišljam da ti ostrvljani o vremenu razgovaraju da ne bi slučajno rekli nešto važno, nešto bitno, nešto što se može iskoristiti protiv njih. Zamišljam da ih boli uvo za kišu i ostale pojave, jer to im je bilo važno samo dok im vlada Njenog veličanstva nije zabranila ganjanje lisice preko pet okruga, u društvu desetina klasića obučenih crveno-belo i čopora treniranih lovačkih pasa. Zamišljam da kod njih meteoropatija ne hara, jer ne misle kako će njihova porodica preživeti danas i sutra, već kako će je provući kroz vekove koji dolaze; te ostrvljane vidim kad se setim kamena koji je neki dan bio na minusu, danas je vreo. Zamišljam, jer svima dobronamernima je poznato da se u Pekamu, u domu i poslovnoj jedinici Troterovih nikad ne govori o vremenu, makar hladna kiša lila dok stoje na buvljaku i nude robu proizvedenu od sirotinje za sirotinju, spalu s kamiona na strašnim londonskim drumovima. Imaju oni o čemu da pričaju.
5.
Nismo mi naučili razgovore o vremenu da bi smo prikrili namere ili prazninu reči kojima zalutale misli izražavamo; nismo još ni oguglali, pomireni sa niskim društvenim dometom kao naši sapatnici iz dalekog Pekama. Oni su rođeni sa svešću gde su i kako ih svet vrednuje; mi smo imali dane laži i verujemo da smo samim postojanjem zaslužili da se Zemlja prema nama odnosi s poštovanjem i plati nas da nastavimo kako smo krenuli. Ma šta Zemlja: Svemir, Vasiona i Kosmos! To učenje mladi samoupravljači preneli su na potomstvo i svi živimo ove živote uvređeni zbog nepravednog odnosa prema Mi.
6.
Negde duboko u sebi, znamo da razgovor o vremenu nije Britiš, neobavezujući; znamo da nismo iz te priče, što nas ne sprečava da se uvredimo, kad god se setimo da ne živimo kao sav normalan svet. Negde u sebi, znamo da se ta istorijska, civilizacijska i nebeska nepravda neće ispraviti. Na drugom mestu, ali dublje u nama, krije se aparatura za sprečavanje praznoslovlja i zavrzivanja; kad će se uključiti, ne zna se. Ako se uključi nerazrađena i nepodešena, zaćutaćemo prilično, i to će ćutanje odjeknuti.
7.
Ipak, u našim brdima studena jesen, oštra zima i problematično proleće osećaju se do bola; eto opravdanja za ničim izazvanu meteorolšku potkovanost i upućenost u Milankovićevu teoriju osunčanosti, dugoročne prognoze zasnovane na metodi Koljčickog i čvrsto uverenje da se vreme naredne godine može iščitati pažljivim posmatranjem dvanaest dana od Božića do Krstovdana. Ovde strepimo, prijatelji moji, da će grejna sezona jedared trajati deset meseci, ili zauvek. Ovde svi znamo za razliku u životnim troškovima između nas i župnijih predela, o morskim priobaljima bivše zajedničke države da ne govorimo. Tešiti se Sjenicom, nije uputno. Ovde je učenje o globalnom otopljavanju nada, a ne strepnja. Nismo izučeni, ili smo zaboravili: ako su ljudi rešeni da opstanu tamo gde ih klima ne miluje, moraju imati šta da lože, obuku i prehrane se; onda im hladni period godine bude snošljiv, čak i prijatan; zaboravili smo, ili nismo još dotle došli: ako u ovim brdima i po ovakvom vremenu želimo da živimo kao pomenuti normalan svet, težak rad nas čeka. Tada nećemo iz prve okinuti po vremenu kad se sretnemo, niti će porodice političara horski štucati na pominjanje.
8.
U nas, ispod Zabučja, kad se čaršija naklati da se vežba u dosetkama na nekome, može to decenijama trajati; otkad je nužda naterala „radnike na neplaćenom“ i kaldrmaše bez nade da biraju, između odlaska napolje i krčenja napuštenih imanja po okolnim brdima, malinari su mušterije. Pod turskom okupacijom, trgovci su čekali da se seljaci sliju u Užice; ogule ih i ošašave od zajebancije. Pod sjajem zvezde, smišljanje uvredljivi nadimaka za seljake i mrštenje skoro britiš nosića crvenih prinčeva se nastavilo. To je tamna strana erskog humora, na korak od zlomisli. Kad smo onomad o vremenu razgovarali i mrazu u nedoba, prvi put smo ozbiljno pominjali moguću štetu u malinjacima; kad smo neki dan pričali o padu prometa, ponadali smo se da će malinari dobro prodati i naplatiti svoj trud i ostaviti neku kintu kod ponekog od nas. Silni je to iskorak, negde između obustave šupljih priča i ćutanja o muci koja se nerado drugima kazuje. Još da grad ne omlati, namaknemo za deset kubika drva, spremni ukoračimo u zimnice i nijedne više o vremenu nećemo, pa bili meteoropate po sto puta.
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 961)
