РАЗГОВОР О ВРЕМЕНУ

1.
Да нас не ломи ово наше небо, не би смо знали како да почнемо разговор а да то не буде списак ближе родбине неког политичара и упутства шта тим, рекло би се недужним особама, треба радити; да и камен не пуца од промена, не би смо разумели Енглезе, који вековима при сусрету с познаником погледају увис и у одмереном дијалогу разматрају да ли отварати кишобране одмах, за неколико стоички поднесених натапајућих минута, или ће се сагласити да је већ прекасно и пустити оловно небо да ради своје; да нас одоцнели мраз не шине репом зиме мучки, не би смо признали колико нам је, овде у нашим брдима, драгоцено то мало у цвату обраног воћа и како родна година мења све.

2.
Има везе с крштеницом, не увек и не нужно; има везе с километражом и повредама које си успут поштено зарадио, јер, сложили смо се, опасно је лупио и навео на погрешан траг аутор пречесто цитиране „Што те не убије, ојачаће те“; има везе с конституцијом, наслеђем и општим стањем. Метеоропата. То је оно кад по летњем дану, док забацујеш бакарног мепса нулу у Рочњаку, осећаш нелагоду, замор и крцкање зглоба извртаног на баскету у Парку још док си ђак био; осећаш облак, који се превукао преко Таре росећи ону једва кишицу ту и тамо, пре него што се појавио над Биоском; примећујеш да си успорио и чудиш се сам себи како се вучеш. Ако се врзмаш по природи, а чиниш то радо и често, знаш и да није само теби тако. Има тих дана промене у којима се ни рибе не бацају, птице се ређе оглашавају и простирање звука се мења; јача само снажни зук пчела, бумбара и осталих инсеката заузетих пословима скупљања полена и нектара, све док не испуни долину до нелагоде. ‘Ајд кући.

3.
У нашим разговорима, бар на почетку, овако никад није било и тога само код нас има, било о чему да се ради; онај што види само тамне валере, молске, зна то добро; и онај што бира само светло и добро, чврсто с тим крене. Стварно, никад није исти дан ни година, јер, пријатељи моји, никад не можеш загазити у исту реку, сам ако је та река Бели Рзав.
Он истиче из Заовина у Спајићево, кроз кањон и Кршање силази до Мокре Горе; испод Вардишта, у близини крста на стени и дрвене табле „Скрени, скрено дабогда“ прикуцане на дрво надомак мушке сигурне куће код Чеде Чаролије састаје се са Црним Рзавом, протегнутим све до Рибничког језера и Водица, па као Рзав уливају се у Дрину у сред Вишеграда. Педесетак километара иду честице тарске воде суровим кањоном Дрине до Перућца, где их моћне пумпе реверзибилне хидроелектране поново враћају у језеро Заовине.
Ова прича о кружењу воде у природи казује, пријатељи моји, да можеш угазити два пута у исту реку, макар на симболичном нивоу, и да је било килавих зима, љутих пролећа и гњецавих лета и пре него што смо се ми одлучили да благословимо овај брдско-планински свемир нашим присуством. Рецимо, неке године, Отац Лукијано Суботар, Син Прле и ја смо почетком јула стигли на ушће Тисовице у језеро Кокин брод, Златарско такорећи; Сале Лукић је искусно утекао другог дана остављајући нас двојицу да ложимо шпорет смедеревац, утронтани и с капуљачама навученим до носева, и већамо је ли то ситно што пролеће кроз сивило снег. А кажу, на потезу Ојковица – Јасеново само у августу се не памти да је падао. Записа има о залеђеним рекама, укључујући и ушће Дунава у Саву, залеђеном Јадрану и птицама које су падале смрзнуте, при прелету преко долине, ка месту које се топлијим чини. Записа има, пријатељи моји, а ко поживи довољно и сам може постати записничар; то, наравно, неће спречити новодолазеће нас да прво тврдо одреде да овако никад није било и да то и то има само код нас; било добро или лоше. Нарочито лоше.

4.
Да и камен не пуца од промена, сетили би смо се Енглеза тамо око Вимблдона и још, можда, понекад; а замишљам да ти острвљани о времену разговарају да не би случајно рекли нешто важно, нешто битно, нешто што се може искористити против њих. Замишљам да их боли уво за кишу и остале појаве, јер то им је било важно само док им влада Њеног величанства није забранила гањање лисице преко пет округа, у друштву десетина класића обучених црвено-бело и чопора тренираних ловачких паса. Замишљам да код њих метеоропатија не хара, јер не мисле како ће њихова породица преживети данас и сутра, већ како ће је провући кроз векове који долазе; те острвљане видим кад се сетим камена који је неки дан био на минусу, данас је врео. Замишљам, јер свима добронамернима је познато да се у Пекаму, у дому и пословној јединици Тротерових никад не говори о времену, макар хладна киша лила док стоје на бувљаку и нуде робу произведену од сиротиње за сиротињу, спалу с камиона на страшним лондонским друмовима. Имају они о чему да причају.

5.
Нисмо ми научили разговоре о времену да би смо прикрили намере или празнину речи којима залутале мисли изражавамо; нисмо још ни огуглали, помирени са ниским друштвеним дометом као наши сапатници из далеког Пекама. Они су рођени са свешћу где су и како их свет вреднује; ми смо имали дане лажи и верујемо да смо самим постојањем заслужили да се Земља према нама односи с поштовањем и плати нас да наставимо како смо кренули. Ма шта Земља: Свемир, Васиона и Космос! То учење млади самоуправљачи пренели су на потомство и сви живимо ове животе увређени због неправедног односа према Ми.

6.
Негде дубоко у себи, знамо да разговор о времену није Бритиш, необавезујући; знамо да нисмо из те приче, што нас не спречава да се увредимо, кад год се сетимо да не живимо као сав нормалан свет. Негде у себи, знамо да се та историјска, цивилизацијска и небеска неправда неће исправити. На другом месту, али дубље у нама, крије се апаратура за спречавање празнословља и заврзивања; кад ће се укључити, не зна се. Ако се укључи неразрађена и неподешена, заћутаћемо прилично, и то ће ћутање одјекнути.

7.
Ипак, у нашим брдима студена јесен, оштра зима и проблематично пролеће осећају се до бола; ето оправдања за ничим изазвану метеоролшку поткованост и упућеност у Миланковићеву теорију осунчаности, дугорочне прогнозе засноване на методи Кољчицког и чврсто уверење да се време наредне године може ишчитати пажљивим посматрањем дванаест дана од Божића до Крстовдана. Овде стрепимо, пријатељи моји, да ће грејна сезона једаред трајати десет месеци, или заувек. Овде сви знамо за разлику у животним трошковима између нас и жупнијих предела, о морским приобаљима бивше заједничке државе да не говоримо. Тешити се Сјеницом, није упутно. Овде је учење о глобалном отопљавању нада, а не стрепња. Нисмо изучени, или смо заборавили: ако су људи решени да опстану тамо где их клима не милује, морају имати шта да ложе, обуку и прехране се; онда им хладни период године буде сношљив, чак и пријатан; заборавили смо, или нисмо још дотле дошли: ако у овим брдима и по оваквом времену желимо да живимо као поменути нормалан свет, тежак рад нас чека. Тада нећемо из прве окинути по времену кад се сретнемо, нити ће породице политичара хорски штуцати на помињање.

8.
У нас, испод Забучја, кад се чаршија наклати да се вежба у досеткама на некоме, може то деценијама трајати; откад је нужда натерала „раднике на неплаћеном“ и калдрмаше без наде да бирају, између одласка напоље и крчења напуштених имања по околним брдима, малинари су муштерије. Под турском окупацијом, трговци су чекали да се сељаци слију у Ужице; огуле их и ошашаве од зајебанције. Под сјајем звезде, смишљање увредљиви надимака за сељаке и мрштење скоро бритиш носића црвених принчева се наставило. То је тамна страна ерског хумора, на корак од зломисли. Кад смо ономад о времену разговарали и мразу у недоба, први пут смо озбиљно помињали могућу штету у малињацима; кад смо неки дан причали о паду промета, понадали смо се да ће малинари добро продати и наплатити свој труд и оставити неку кинту код понеког од нас. Силни је то искорак, негде између обуставе шупљих прича и ћутања о муци која се нерадо другима казује. Још да град не омлати, намакнемо за десет кубика дрва, спремни укорачимо у зимнице и ниједне више о времену нећемо, па били метеоропате по сто пута.

 Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 961)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.