Ред вожње, ред летења, ред уопште

Летње слике
Заврши се моја кратка летња авантура, коју ћу посебно памтити, јер сам остварила своја два сна. Један је био из ране младости, да видим Пикадили и неко време проведем на њему (ваљда са сликаром из Смакове песме), а други из мог средњег доба – да будем на полуфиналу и финалу Вимблдона (и осталих тениских Grand Slam турнира). Ево ме, и после више од седам дана од када сам се вратила у сопствену реалност, још увек на крилима тог адреналина, значајно појачаним Новаковом победом. Како се лепо може живети од успомена!
Кратак сусрет са Лондоном, који се значајно труди да на сваком ћошку потврди снагу монархије, уверио ме је и у истинитост прича да Енглези, брате, стварно много пију! Од петка до понедељка се скоро уопште не трезне, скоро у некаквом необавезном такмичењу ко може више, горе, снажније да се убије од пијанства, а онда опет у понедељак заврти нови круг, на неком од радних места. У такмичењу учествују људи свих сталежа, узраста, боја коже, дебљине новчаника и миљаже у ногама и аутомобилима, сурвавају се по троторарима, на ивичњацима, на станицама туба (подземне железнице), верујући да беже од реалности, да би се са њом поново, у тешком отрежњењу, опет суочавали. Нисам сигурна да, упркос мојој урођеној толерантности, могу да разумем тај национални спорт, уверена да већина од њих није видела ни један game, а камоли тениски меч, ревносно чекајући у реду за пиво, Pimms или неку жестину!


Ваљало је мени из Лондона у Београд, летом Air Serbia, који је, у ствари, Etihad, уз очигледну нетрпељивост Арапке девојке на шалтеру (не претерујем, коса јој расте тачно из обрва, а ја никада нисам трпела људе са малим челом), која ме је препакивала десетак пута, пребацивала из шупљег у празно, не прихватајући мој изговор да је ручни пртљаг по стандардима земље из које долазим. Пусти ме коначно у авион, који је каснио више од сат времена, без објашњења или, не дај Боже, извињења пилота Air Serbia. Каже човек – “Heathrow је увек заузет, зато каснимо”. Унапред упозорена да у авиону нећу добити ни воду (а камоли неку грицкалицу), опремила сам се добро и покушала да ову фазу пута преспавам.
Због касног слетања, а још више због раскопаних београдских улица, једва стигох до аутобуске станице и аутобуса у 7:30 за Ужице. Такође упозорена на радове на Ибарској, питам – “Мајсторе, када стижемо у Ужице?” Човек се окрене према мени и ладно каже – “Сестро слатка, ја ти немам појма! Јутрос сам путовао 5 сати. Преко Луновог села и Марковице. ‘Ајде преко Луновог Села, али преко Марковице, хеј! Па нисам ја шумар, ја сам возач аутобуса!” И ту ме човек добије за сва времена! Какав је то смисао за преживљавање! И онда поче да пробија своје стазе, преко Бановог, па Мендиног Брда, нисам видела Марковицу, али ко зна, можда сам и то преспавала! Срећом, стигосмо за мање од 4 сата!
Шарганска осмица ишла је по реду вожње и без ненајављених застајкивања на нашем једнодневном излету. Додуше, нисам на време купила карте, не рачунајући на бројне стране туристе који су били у вожњи истога дана, али разговор са кондуктерима и стајање између вагона надокнадило је све пропусте и вратило сећања на моја путовања у Вишеград, истом пругом, у раном детињству. Пожелела сам да у овом возу и на овој релацији служе и ручак, као што то Амери раде у својим калифорнијским каубојским возовима, који су, осим туристичке атракције и мале фабрике пара.
У Чикагу су ме сачекале вести о одличном економском расту (GDP у другом кварталу је достигао 4,1%), али и о политичким уздрмавањима, уз процене да је 100 дана пред новембарске изборе скоро извесно да ће демократе добити превласт у државама средњег запада које су 2016. године отишле Доналду Трампу (Висконсин, Мичиген и Минесота). Да не помињем Русију, Кину, имиграциону политику…
Аналитичари теорија завере скоро аргументовано најављују нови економски колапс за 2022. годину, тврдећи да ће тада Трампова снага (под условом да добије други мандат) слабити пред надолазећим изборима, и да све што имамо ваља претварати у злато што пре. Једино нису дали име алхемичара који би то могао да уради за нас!

Мила Филиповић – Чикаго (Ужичка недеља 991)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.