АЛЕКСАНДАР ДУЧИЋ – РЕЛИ ВОЗАЧ
Прошлогодишњи шампионат у рели вожњи у Класи 4 до 2000 кубика са тимoм WRR освојио је Ужичанин Александар Дучић Дуча. Александар планира да и ове године освоји државно првенство у генералном пласману, али и да се испроба и у другим водама. О томе како је почео, о својим успесима и плановима говори за Ужичку недељу.
Још од тинејџерских дана имао је љубав према аутомобилу. За њега су постајали само волан и точак.
– Имао сам 16 година када је у Србију на ЈУ рели долазио чувени фински рели возач. И његов боравак те 1987. године, провео сам са њим и његовим тимом, у њиховој гаражи, па сам и буквално постао као члан тог тима. Пратио сам сва могућа њихова такмичења. И од тада пратим ауто спорт, односно дисциплину рели – рекао је Александар и појаснио да у нашем ауто спорту има неколико дисциплина и то су кружне трке које вози Микица Веснић, брдске трке и рели, а од скора је уведен и слалом.
Као заљубљеник у овај спорт, чим је положио возачки испит испитао је себе да ли има тај осећај за вожњу и схватио је да је добар у томе.
– Имао сам добре пријатеље који су волели рели као ја и од којих сам могао нешто да научим. И онда сам 1994. године решио да се окушам на такмичењу ЈУ рели Бајина Башта. Припремили смо ауто у некој нашој домаћој варијанти, кућна гаража, није било професионално. Нисмо прошли технички преглед пред комисијом и нису нас пустили да се такмичимо. Било је то пред крај сезоне, па нам није било пуно жао. Тада је актуелан био Драган Симић Симке, који је возио за АСК „Црвеа звезда“ из Београда и питао сам га могу ли и ја да се учланим и возим, и рекао ми је да могу. Учланио сам се и добио лиценцу да могу да се такмичим. Тако сам 1995. године први пут возио на Тара релију. Нисам стигао до циља. Имао сам баналан квар на петобрзинцу. После тога сам наступио на Ју релију, који је био највећи код нас и веома тежак. Тај се рели бодује за шампионат. Спремали смо се добро, одвезао га и завршили смо на 4. месту у мојој класи „југића“ и на петом месту у генералном пласману. Хтео сам да наставим даље, али те 1996. године, криза, нема се пара, није се могло доћи до спонзора и једноставно сам престао са тим, али је остала љубав и праћење тог спорта – сећа се Александар.
Пролазиле су године, а жар према овом спорту код Александра није јењавао. И после тачно две деценије он се поново активирао.
– И после 20 година тај пламен код мене је још увек тињао, није се угасио. Не могу против тога, то је јаче од мене. И те 2015. године указала се прилика да могу поново возити. Почео сам да возим „сузуки свифт“ за ужички клуб „Ужице рели тим“. Био је њихов ауто и победио сам на Србија релију у тој класи. Та два дана такмичења омогућила су ми да будем најбољи у тој класи те године. Мени је, у ствари, био циљ да видим где сам у том спорту, колико могу да постигнем. Нисам ни размишљао да ћу наставити са тако добрим резултатима. И у 2016. години сам наставио целу сезону, с тим што сам хтео да пређем у већу класу и прешао сам на задњем Србија рели, који се бодује за европско првенство. Возио сам рено клио спорт, прави тркачки ауто. Имао сам силну жељу да се ту окушам и да видим где сам у тој класи. Али, од те силне жеље, имао сам пех. У току трке имали смо баш гадан удес и превртање. Пошто смо озбиљно радили и дали пуно значаја ауту, као и на безбедности, ништа нам није било осим мале угруваности, а ауто је био поприлично уништен – казао је наш саговорник.
Али, ни после те несреће, Александар није одустајао.
– Наредне године нисмо одустали и поред тог гадног удеса. Окупио сам одличан тим око мене, и од великог значаја је што нисам сам у овоме, јер нема шансе да бих могао ово да урадим сам. Дали смо пун гас за следећу сезону. Морате имати тим и подршку људи око вас и да буду добри у стварима које раде, а они јесу заиста добри у томе, и онда мора доћи добар резултат као последица нашег рада. Припреме за ту 2017. године су одмах кренуле. Пошто Ужице рели тим није имао ауто који бих могао да возим у већој класи, онда сам прешао у приватни клуб WRR, који је власништво Владица Рабреновића, који живи у Шведској, а родом је из Чачка, па се клуб води у Чачку. Тај клуб WRR Чачак је најбољи у овом региону, бави се професионално овим спортом и имао сам максималну подршку од њих. Ја сам буквално само возио, а све остало је било на клубу. То је професионални ниво који се ради и у Европи, где возачи само седну и возе. Уживао сам у томе и хвалио сам се тим, а, у суштини, да возим је оно што и најбоље знам да радим. Све остало мање-више, има ко зна боље. Владица је био мој ментор и од њега сам чуо пуно добрих савета и доста тога научио. И 2017. године кренули смо са најбољим амбцијима и на сваком релију давали смо максимално, што је и дало добар резултат. На два релија победили смо у класи и имали смо једно одустајање, на Златиборком релију и у Србија релију смо узели поена колико нам је било потребно за освајање шампионске титуле. Дакле, у 2017. години освојили смо шампионску титулу у класи 4 до 2000 кубика, што је најјача класа код нас. То је била круна свог нашег рада, коју смо лепо прославили. Било је феноменално. Нисам ни сањао да ћу то једног дана освојити, јер сам само хтео да возим, а да ли ће бити титула, није ми било толико битно. Али, ето, титула је дошла као круна квалитетног рада и мислим да смо оставили врло јасан печат и траг целој сезони, у смислу да смо показали како треба да се ради. То је само резултат једног заиста квалитетног рада. Мој тим чине мој кум Драган Павловић и Владимир Зарић, оба Ужичанина, који су давно отишли у Београд и на добрим су позицијама у компанијама у којима раде, врло озбиљни пословни људи. Драган је у тиму у улози менаџера, и њему сам неизмерно захвалан, јер без њега ни приближно нисмо могли доћи до нивоа до кога смо дошли. Он је велики љубитељ овог спорта и заједно смо ишли да гледамо релије овог нивоа по Европи. Оно што смо видели тамо само смо пренели овде, а то је тај неки стандард како треба да изгледа тим, наступ уопште, и сада треба да покажемо како се носи шампионска титула, а то ћемо показати ове године. Владимир Зарић је наш креативни менаџер – рекао је Дуча и додао да је пошле године било шест релија, од којих су само одустали од другог, због неког баналног квара, али су и без тога релија успели да обезбеде титулу шампона.
Александар је истакао да сигурно не би тако добро возио без свог сувозача Дејана Голића.
– Дејан Голић је такође освојио титулу као сувозач, а освојио је титулу и у Босни, где је био сувозач нашем Дејану Крчевинцу. Дејан је најбољи сувозач у региону. То је један млад момак и веома спреман. Хоби му је да буде каскадер, неустрашив човек, не плаши се ничега. Он је храбар момак и одлично ради тај посао. Прошли смо заједно кроз све и, у суштини, он је много заслужан и за мој успех. Не вреди вам ни силна жеља, ни паре, ако немате доброг сувозача. Када сам решио да почнем поново да возим, нашао сам се са њим и провозали смо се. Похвалио је моју вожњу, па сам га питао да ли хоће да ми буде сувозач и тако је све кренуло. Тек онда сам почео да тражим ауто. Непрекидно смо заједно од 2015. године, и на сваком релију, тренингу, припреми стазе, пописивању стазе – рекао је Александар.
О спремању рели возача за трку наш саговорник каже:
– За Србија рели мање смо се припремали, јер познајем терен. Али, за мање познате стазе, требало би да се крене са припремом најмање месец дана пре одржавања трке. Тако то раде прави професионалци, а ми крећемо једно 15 дана раније. Прво се прође стаза онако, а онда почне да се пописује. Прво се пописују кривине. Ја карактеришем, а сувозач то пише. То значи читам правац, удаљеност, ознаке кривине по бројевима, кочење, сечење и друге карактеристике стазе које сувозач чита. Он мора да их чита, али тачно на време и то је тај тајминг који он мора да осети, где он зна тачно када треба шта да ми каже, да знам какав је то пут, где је нека кућа, банкина, дрво… И што више тих детаља попишемо у току припреме, успех је бољи. Такав попис се зове радар. Што је радар прецизније брже ће се проћи. После пописивања, који се отприлИке ради три дана и то у недељи када се одржава рели, онда интезивно тренирамо и пролазимо стазу као да је стварно рели, с тим што је то у отвореном саобраћају, па мора да се води рачуна. На тај начин поново проверавамо да ли је исправан тај радар и евентуалне грешке се исправљају, негде се нешто дода. Дакле, најмање у просеку пет до шест пута се прође стаза пре трке. Што се више пута прође и истренира, бићемо бржи на такмичењу и направићемо боље време. Рецимо, Кадињачу знам целу на памет и ту ми баш сувозач не треба, али када су стазе непознате, онда се ослањам на њега. Иначе, сувозач у сваком моменту мора да зна где смо, мада ми је Владица причао да се дешава да се они изгубе, не знају шта читају. Онда је најбитније да кажу ако се изгубе, да ништа не читају, да би возач по сећању радио. Али, сувозач се брзо врати. Владица ми је причао да његов сувозач и не гледа где је, него по осећају кривине тачно зна где је и непогрешив је.
О брзинама Александар каже:
– Улази се у кривине брзо или спорије, али опет зависно од кривине. У оштрије кривине не може се ући лудачком брзином, али је свакако доста већа него уобичајена. Зато неке деонице, где је правина, на пример у Луновом селу има један део пута, возио сам максималних 175 км на сат. Мора да се вози брзо, али да се возач не плаши. На пример, на Златибору има једна деоница где је од ивице пута суноврат без икакве заштите. И када би возач о томе размишљао, када би се плашио, онда не би возио. Тако је и низ Перућац. Такође, на једном европском релију, вози се по ободу вулкана. Возач не сме да размишља да ли ће упасти у вулкан, већ мора да зна како се туда вози. Возач не сме да зна за страх.
За ову годину, као што већ је најавио, Александар планира да пређе у још јачу класу и намера му је да вози најбољи ауто у шампионату, а то је рено клио Е3, који је возио Владица Рабреновић.
– Хоћемо да пробамо да освојимо шампионат у генералном пласману за првенство државе. То је много скупљи и захтевнији ауто и потребно је много више пара. Возе се све стазе, а придодат је и рели Јахорина, који се вози у октобру, а вози се истовремено и за шампионат Босне и Херцеговине и Србије, и истовремено за ЦЕЗ шампионат, а то је шампионат Централно европске зоне. Претпостављам да ће се ту вероватно одлучивати о титули шампиона наше државе. Поред тога, идеја нам је да изађемо у Хрватску, Словенију или Бугарску, где су такмичења на мало вишој лествици него наша, и поприлично озбиљна и на завидном европском нивоу. Нарочито у Словенији и Хрватској имају пуно посада, добрих такмичара, имају доста клубова, долази много Пољака, Швајцараца, Италијана, Аустријанаца, скоро цела Европа, као да је Европско такмичење. Да ли ћемо успети да изађемо на такво такмичење зависи од спонзора, али у првом плану нам је да извозимо домаћи шампионат – рекао је Александар.
Према ономе што се прича у Ужицу, више се неће возити Србија рели, а наш саговорник о томе каже:
– По гласинама које сам чуо, Србија рели више неће бити у Ужицу, јер је предат Врњачкој бањи, зато што наш град није показао много интересовања и жеље да га узме. Прошле године смо били на релију који је организовала Врњачка бања и био је фантастичан за рели који се организује по први пут. Људи из власти у Врњачкој бањи су изашли у сусрет и све је организовано како треба. Стазе су по мом укусу. Мислим да ће то бити одличан рели и они су потписали уговор на 10 година. То је рели који се вози за европски рели, дакле, добиће такмичење ервопског ранга. Видећемо још шта ће се догађати. Иначе, што се тиче стаза, наша стаза на Србија релију је једна од најтежих, а суштина релија јесте да буде теже, на муци се познају јунаци. На таквим стазама долазе до изражаја вештине возача. а наше су врло захтевне и тешке. На основу искуства из 2017. године, најлакша је била у Београду, Авала-Кошутњак – рекао је наш саговорник.
Он је похвалио ужички и бајинобаштански крај, јер су познати по томе што имају највише рели возача и доста публике, која препознаје тај спорт.
– Не постоји такмичење где има више публике него код нас. Публика има велики значај у сваком спорту, па и код нас. Делегат из ФИЕ када дође и види толико публике, рећи ће то је то, ту треба да буде тај спорт, а не као у Београду, где у центру, испред Скупштине града, нема публике. Боље је организовати такмичења у мањим местима где има публике. Западна Србија је много јака у релију и када међу собом причамо и пребрајамо се, Ужице има 5 возача, Чачак до три, Бајина Башта три, Ваљево има седам посада и испада да Западна Србија има до 17 посада, а цела Србија има 20. Београд има две до три посаде. Онда је логично да се ми и нешто питамо – рекао је Александар.
Након завршетка шампионата Србије, Дуча је отишао на ревијално такмичење које се вози само у Самобору код Загреба.
– У питању је рели вожња по макадаму. Ту сам возио први пут по таком терену и то је феноменално искуство, све је другачије, другачије се ауто понаша, баш је узбудљиво. Нисмо остварили неки резултат и то није битно, битно је неко искуство – рекао је Александар.
Звездана Глигоријевић
фото Тијана Цвијовић
