ЖЕЉКО РАИЧЕВИЋ, ШЕФ РАДАРСКОГ ЦЕНТРА
У Радарском центру на Шеховом брду изнад Ужица затекли смо један мали, али одабрани тим људи, који непрекидно мотре на небо и прате облаке преко монитора. Тимски рад који траје непрекидно 24 сата ту је да покуша да смањи штете од града. Основна процедура радарских центара су метереолошка осматрања, мерења и памћење свих радарских слика, нарочито оних дана када постоји праћење и дејствовање на градоносне облаке.
На сву срећу, последњих дана је мирно и лепо време, па немају много, посла, али, ипак, увек су на опрезу. Почетком градне сезоне, која траје од 15. априла до 15. октобра, имали су пуно посла, а како каже Жељко Раичевић, шеф овог радарског центра, ове године је противградна сезона рано почела.
– Имали смо дејства првог дана сезоне, а до сада смо имали 13 дана када смо морали да испаљујемо ракете. То је пуно дана за овај кратак период. Најгоре је било до 23. маја, када смо имали 11 дејстава. Ту је било доста везаних дана, данима смо били исцрпљени, а на људима се већ видео велики умор. Мало нас је, а наше смене су на 15 дана. Овде живимо 24 сата и непрекидно радимо. Када дођемо у такву ситуацију, када из дана у дан, из ноћи у ноћ радимо, а мора да се обрати пажња на много детаља, да се пропрати сваки облак, да се скенира и сече на мониторима да би видели шта се дешава унутра, да се осети правац премештања, како изгледа на којој висини и друго, потпуно смо исцрпљени. Све слике скоро да постају исте, а нису исте, јер сваки облак има своје карактеристике. Ово је један врло озбиљан и одговоран посао. Неки радарски центри имају већи број дана са дејством, јер када има пуно облачности и дође до удара у планине, онда неки елементи страшно подивљају – каже Раичевић.
У Србији има 12 радарских полигона. Радарски центар у Ужицу покрива површину од 500.000 хектара у седам општина и два града. То су Ужице и Чачак, и општине Пожега, Косјерић, Бајина Башта, Ариље, Лучани, Прибој и Чајетина. Ту ради 11 запослених, а некада их је било 15.
– Сваки радарски центар има надлежност изнад одређене територије на којој спроводи систем одбране од града. Систем одбране од града значи да све лансирне станице, које су изграђене и постављене у општини или граду, буду у функцији. Што је гушћа та мрежа станица, лакше се спроводи дејство на градоносне и потенцијално опасне облаке. Ми морамо пазити да све те станице које покривамо раде и да имају довољно ракета, и да све нормално функционише. Некада, када смо имали довољне количине противградних ракета, ефикасност је била висока. Данас коефицијент ефикасности се огледа у томе да од десет дана са градом, имамо седам дана успешно обављеног посла, а три дана не можемо. Једноставно у питању су физичке немогућности. Немамо чаробан кишобран да раширимо и заштитимо целу површину. Град је падао пре нас, и сада и падаће после нас. То је елементарна непогода. Али, није исто када страда 100.000 хектара или када страда 3 хектара. У томе се огледа наша ефикасност – објаснио је Раичевић.
Површину од 500.000 хектара покрива један радар, а његов опсег је око 250 км у његовом ваздушном простору. Границе ужичког радара су негде на 75 км ваздушне линије од нашег радара.
– Нама је веома важно да видимо шта се дешава у Босни и Херцеговини и Славонији, јер све зависи од операција премештања те облачности, да ли је то западно, југо-западно, северо-западно, северо-источно, а има и југо-источног, мало ређе, али се дешава. Ниједан правац није запостављен – каже Жељко.
У овом тиму свако зна своја задужења. Екипу коју смо затекли, поред дипломираног метереолога Жељка, чине Милевица Протић, такође дипломирани метереолог, Зоран Тасић и Бранко Спаичић, метереолошки техничари, као и Драган Арсић.
– Драган Арсић је задужен за одржавање технике, нама јако важно, пошто је дигитализован систем. Колегиница Милевица Протић седи за радаром, Зоран Тасић, такође прати кретање и читање облака, док је Бранко Спаичић задужен за рад са стрелцима, њихову обуку и рад са пиротехничким средствима. Све то мора да функционише, да се синхронизује, али без панике. Пазите, град мора да пада, али је важно као ћемо ми дорадити тај посао, припрему свих елемента да би смањили тај процес и падања града и поледице из кумулативних облака – рекао је шеф радарског центра Ужице.
На површини који покрива ужички радарски центар има 137 станица, од којих 18 не ради, због недостатака стрелаца.
– Због исељавање људи из села тешко је наћи стрелце, много су стари. Често се дешава да људи који раде на лансирним станицама одустану на терену због старости или болести, па се морају обучити нови стрелци. Обука подразумева рад са противградним ракетама, рад са ручном радио станицом, односно да зна да је укључи, слуша и јавља ситуацију на терену, које су појаве биле, каквог су интензитета, поготову суледица и град, затим да ли је олујни ветар био, јер често људи када падне мало суледице или града, пре тога, ако је дувао јак олујни ветар и направио огромну штету, онда то припишу граду. Нормално, зна се какве су последице од ветра, какве су од града – објаснили су Жељко и Бранко.
Бранко је додао да млађе није проблем обучити, док старији имају неку трему.
Слажу се са мишљењем да када би млађи људи добијали неку годишњу плату, да би се вратили на село, а самим тим обрађивали своје домаћинство, а сигурно би на време јављали о пожарима или о неким другим појавама на терену. У радарским центрима и зими, ван сезоне града, дежура двоје људи.
Како делују противградне ракете
Основна функција ракете је да произведе град. Углавном се мисли да оне топе лед у облацима, али није тако. Ракете засејавају облаке градом, а о свему томе Раичевић каже:
– Противградна ракета носи у себи смешу сребро-јодит, зато што је његова кристална решетка слична кристалној решетки леда у атмосфери. У једној ракети има од 400 до 450 грама, а то је десет на осамнаести честица, односно милијарде честица. Познато је да у ваздуху постоје честице аеро соли. Када долази нека облачност, која долази са мора, имају честице натријум хлорида, а то су честице око којих може доћи до формирања зрна ембриона града или суледице. Такође, познато је да температура са висином опада. Обично температуре на тим висинама на којој се формирају зрна града су од -16 до -14, а некада и у вишим слојевима на -18. Е, сад, узмите за пример кубни метар ваздуха у ком има 10 честица аеросоли. То је велика површина и када би све формирале лед, те честице би постале величине песнице. Наш циљ је да тој природи направимо конкуренцију у производњи града. Ми настојимо да направимо што више језгара зрна града, да се направи што више хиљада зрнаца, али мањег пречника, да би се попунио тај облак и спречило стварање тих великих леденица. То се све дешава у атмoсфери. Зна се да падањем тих честица долазе у све топлији део атмосфере и самим тим долази до топљења и смањења њиховог пречника, које се претварају у воду.
Постоји сателитско праћење облака, али то не помаже много у овом систему у одбрани против града. Према речима Раичевића, то није толико прецизно, као радар.
– Радар је много прецизнији инструмент за оваква мерења, која су нама неопходна, јер тако можемо да издвајамо облак по облак, а сателит није намењен за такве ствари. Он даје глобалнију слику атмосфере и стања изнад одређеног пордучја – објаснио је наш саговорник.
Његова колегиница објаснила је како они раде.
– Направимо вертикални пресек облака, по нивоима и видимо све шта има од облачности и препознајемо која је потенцијална опасност. Видимо какав је садржај водности у њему и на којој је висини. Нормално је да на 10 км може да буде град. Суштина нашег посла је да убацимо што више језгара.
Често се дешава да неки облаци немају довољно садржаја влаге и не може доћи до формирања честица суледице и града, и тада се не дејствује. А, када дође до формирања градоносних облака и уочимо их, прво се обавесте стрелци – рекла је Милевица.
Зоран Тасић додаје да је територија коју покривају прекривена квадратима и када има прелета авионима преко наше територије, онда се обуставља дејство, јер постоје могућности да ракета погоди авион са путницима.
– Тада престаје сва наша активност и чекамо да контрола лета из Сурчина одобри нашој контроли у Београду да дејствујемо. У току прелета имамо забрану да дејствујемо. Пошто се облак креће, дешава се да промени те квадранте и онда ми наше активности мењамо прилагођавајуће се новонасталим. Суштина је да осетимо прави моменат, када се ствара облачност са градом, да на време обавестимо наше стрелце и да они добију обавештења под којим углом да испуцају ракету и у којој фази. Елевација је обично од 45 до 75 степени, а користе се ракете кратког, средњег и дугог домета, све зависи на којој висини су облаци. Циљ нам је да се са више лансирних станица та облачност правилно засеје, да у њу убацимо што више сребројодита и учествујемо на смањење пречника постојећих зрна града и да повећамо број зрна града мањег пречника, која ће се истопити приликом пада на земљу.
Највише имају проблема са облацима који долазе из Црне Горе, јер та земља нема свој систем одбране против града. Такође, одбрана од града је слабо развијена у Босни и Херцеговини, па мору представљају и облаци који долазе са западне стране границе.
– Противградна мрежа је континуирано постављена око Бањалуке. У Босни, у тим њиховим кантонима није густа мрежа. Више је нема, него што је има. Таква ситуација утиче на нас и то на горе. Они на време не засеју те облаке и онда код нас дође формиран облак са јаким градом, а то је највише изражено на територијама општина Бајине Баште и Прибоја – рекао је Жељко.
Иначе, свака лансирна станица има свој број и име, али у свом речнику запослени у радарском центру у Ужицу најчешће користе бројеве. Постоје две директне везе, једна је са Републичким хидрометеоролошким заводом у Београду и друга је преко радио станица преко које се остварује веза са стрелцима. Стрелци се прозивају сваки дан, да се види да ли су ту и да им се саопшти шта се спрема за тај дан, да ли ће бити потребе да буду активни. Прогнозу добијају од центра из Београда и то више интернетом, него радио везом. Такође, радио везом су повезани свих 12 полигона у Србији.
– Када имамо дејства, када би нас неко посматрао, помислио би какав је то хаос. За сваким екраном седи по једно и међусобно комуницирамо и дајемо податке сваког облака, пребацујемо једни другима облаке, скенирамо, пратимо, бележимо и меморишемо их, обавештавамо стрелце да треба да дејствују и то мало раније, јер некима је потребно и по сат времена да дођу до лансирне станице, тражимо дозволе да дејствујемо, стрелцима шаљемо податке под којим углом да дејствују, да ли да подигну или спусте навигацију, на коју страну и много тога још. Сви се одлично разумемо и знамо шта радимо – кажу у радарском центру.
Поред старих лансирних станица, у Косјерићу, на Варди, налази се нова савремена технологија. Реч је о лансирној станици којом се управља на даљински, односно из самог центра. У Србији их има још три и то у Сјеници, Букуљи и у Крушевцу.
– То су експерименталне лансирне станице и нисмо их још употребили, али су прошле све пробе. Са њима управљамо одавде, опремљене су са по девет ракета, можемо да их окрећемо и подешавамо угао деловања. Постављене се крајем прошле године и нисмо имали прилике да делујемо са њима. Када нам се буде указала прва следећа прилика, она ће бити употребљена. Ипак, када се испале ракете мора да се оде на терен и поново попуне. Те станице су јако битне када су облаци бурни, а стрелцу је потребно рецимо пола сата да дође до станице. Таква станица може да покрије 7 км – рекао је Тасић и објаснио да се ракете убацују у подножје облака.
Око набавки ракета потврдили су да је свака лансирна станица добила по три ракете од државе, а да је за остале ракете надлежна општина или град да их набави. Нису много хтели да се изјашњавају око тога, али су похвалили град Чачак, који је набавио по 19 ракета за сваку станицу, као и општине Лучани, Ариље и Пожеге, које купују доста ракета. Према закону који је донет пре две године, све локалне самоуправе треба да помогну финансијски набавку противградних ракета, да одржавају лансирне станице и плаћају стрелце, а Хидрометереолошки завод нема право да сервисира станице, јер су грађевински објекти, а грађевина није њихово поље делатности. Проблем настаје ако рубне станице немају ракета, на пример, Кнић, онда Чачку не значи много што има толико ракета.
Пошто је Жељко дипломирани метереолог, свакако прати кретања климатских промена.
– Свакако ми је занимљива та област климатологија, иако је моја уска специјалност радарска метереологија. Очигледно је да се нешто дешава у природи, али климатске промене су нешто што се догађа на великом опсегу година. Професор Миланковић је имао три параметра 20.000, 40.000 и преко 100.000 година. Е сада, наши људи хоће да процене климатске промене на 10 година. То не може, али је очигледно значајан утицај човека на климу, прво због велике популације на земаљској кугли. Утицај човека на све што се дешава је велики и све ове промене последица су људског дејства. У некој будућности сигурно је да ће највећи проблем бити питка вода. У последњих 10 до 15 година у експанзији је есктремна метереологија, али је пребрзо закључити да су то климатске промене. Највећи је проблем утврдити да ли климатске промене иду ка леденом добу или ка отопљавању. Неки модели сада предвиђају да ће до 2050. година доћи до отапања леда на Антартику, и да ће доћи до повећања нивоа мора и окена 7 до 10 метара и да ће то имати последице у систему атмосфере – рекао је Раичевић.
На питање да ли се може одредити температура и какво ће време бити за наредних месец дана, он је рекао да је то неозбиљно предвидети. Објаснио је да они који то предвиђају раде на основу статистичких метода, а које се могу прилагодити потребама.
Иначе, запослени у радарском центру Ужице углавном су из других крајева, ретко ко из Ужица. Ових дана имају проблема са снабдевањем воде и немају воде по неколико дана, јер припадају високој зони града, а околни мештани заливају своје малињаке.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 964, 19. јул 2017.)
