ŽELJKO RAIČEVIĆ, ŠEF RADARSKOG CENTRA
U Radarskom centru na Šehovom brdu iznad Užica zatekli smo jedan mali, ali odabrani tim ljudi, koji neprekidno motre na nebo i prate oblake preko monitora. Timski rad koji traje neprekidno 24 sata tu je da pokuša da smanji štete od grada. Osnovna procedura radarskih centara su metereološka osmatranja, merenja i pamćenje svih radarskih slika, naročito onih dana kada postoji praćenje i dejstvovanje na gradonosne oblake.
Na svu sreću, poslednjih dana je mirno i lepo vreme, pa nemaju mnogo, posla, ali, ipak, uvek su na oprezu. Početkom gradne sezone, koja traje od 15. aprila do 15. oktobra, imali su puno posla, a kako kaže Željko Raičević, šef ovog radarskog centra, ove godine je protivgradna sezona rano počela.
– Imali smo dejstva prvog dana sezone, a do sada smo imali 13 dana kada smo morali da ispaljujemo rakete. To je puno dana za ovaj kratak period. Najgore je bilo do 23. maja, kada smo imali 11 dejstava. Tu je bilo dosta vezanih dana, danima smo bili iscrpljeni, a na ljudima se već video veliki umor. Malo nas je, a naše smene su na 15 dana. Ovde živimo 24 sata i neprekidno radimo. Kada dođemo u takvu situaciju, kada iz dana u dan, iz noći u noć radimo, a mora da se obrati pažnja na mnogo detalja, da se proprati svaki oblak, da se skenira i seče na monitorima da bi videli šta se dešava unutra, da se oseti pravac premeštanja, kako izgleda na kojoj visini i drugo, potpuno smo iscrpljeni. Sve slike skoro da postaju iste, a nisu iste, jer svaki oblak ima svoje karakteristike. Ovo je jedan vrlo ozbiljan i odgovoran posao. Neki radarski centri imaju veći broj dana sa dejstvom, jer kada ima puno oblačnosti i dođe do udara u planine, onda neki elementi strašno podivljaju – kaže Raičević.
U Srbiji ima 12 radarskih poligona. Radarski centar u Užicu pokriva površinu od 500.000 hektara u sedam opština i dva grada. To su Užice i Čačak, i opštine Požega, Kosjerić, Bajina Bašta, Arilje, Lučani, Priboj i Čajetina. Tu radi 11 zaposlenih, a nekada ih je bilo 15.
– Svaki radarski centar ima nadležnost iznad određene teritorije na kojoj sprovodi sistem odbrane od grada. Sistem odbrane od grada znači da sve lansirne stanice, koje su izgrađene i postavljene u opštini ili gradu, budu u funkciji. Što je gušća ta mreža stanica, lakše se sprovodi dejstvo na gradonosne i potencijalno opasne oblake. Mi moramo paziti da sve te stanice koje pokrivamo rade i da imaju dovoljno raketa, i da sve normalno funkcioniše. Nekada, kada smo imali dovoljne količine protivgradnih raketa, efikasnost je bila visoka. Danas koeficijent efikasnosti se ogleda u tome da od deset dana sa gradom, imamo sedam dana uspešno obavljenog posla, a tri dana ne možemo. Jednostavno u pitanju su fizičke nemogućnosti. Nemamo čaroban kišobran da raširimo i zaštitimo celu površinu. Grad je padao pre nas, i sada i padaće posle nas. To je elementarna nepogoda. Ali, nije isto kada strada 100.000 hektara ili kada strada 3 hektara. U tome se ogleda naša efikasnost – objasnio je Raičević.
Površinu od 500.000 hektara pokriva jedan radar, a njegov opseg je oko 250 km u njegovom vazdušnom prostoru. Granice užičkog radara su negde na 75 km vazdušne linije od našeg radara.
– Nama je veoma važno da vidimo šta se dešava u Bosni i Hercegovini i Slavoniji, jer sve zavisi od operacija premeštanja te oblačnosti, da li je to zapadno, jugo-zapadno, severo-zapadno, severo-istočno, a ima i jugo-istočnog, malo ređe, ali se dešava. Nijedan pravac nije zapostavljen – kaže Željko.
U ovom timu svako zna svoja zaduženja. Ekipu koju smo zatekli, pored diplomiranog metereologa Željka, čine Milevica Protić, takođe diplomirani metereolog, Zoran Tasić i Branko Spaičić, metereološki tehničari, kao i Dragan Arsić.
– Dragan Arsić je zadužen za održavanje tehnike, nama jako važno, pošto je digitalizovan sistem. Koleginica Milevica Protić sedi za radarom, Zoran Tasić, takođe prati kretanje i čitanje oblaka, dok je Branko Spaičić zadužen za rad sa strelcima, njihovu obuku i rad sa pirotehničkim sredstvima. Sve to mora da funkcioniše, da se sinhronizuje, ali bez panike. Pazite, grad mora da pada, ali je važno kao ćemo mi doraditi taj posao, pripremu svih elementa da bi smanjili taj proces i padanja grada i poledice iz kumulativnih oblaka – rekao je šef radarskog centra Užice.
Na površini koji pokriva užički radarski centar ima 137 stanica, od kojih 18 ne radi, zbog nedostataka strelaca.
– Zbog iseljavanje ljudi iz sela teško je naći strelce, mnogo su stari. Često se dešava da ljudi koji rade na lansirnim stanicama odustanu na terenu zbog starosti ili bolesti, pa se moraju obučiti novi strelci. Obuka podrazumeva rad sa protivgradnim raketama, rad sa ručnom radio stanicom, odnosno da zna da je uključi, sluša i javlja situaciju na terenu, koje su pojave bile, kakvog su intenziteta, pogotovu suledica i grad, zatim da li je olujni vetar bio, jer često ljudi kada padne malo suledice ili grada, pre toga, ako je duvao jak olujni vetar i napravio ogromnu štetu, onda to pripišu gradu. Normalno, zna se kakve su posledice od vetra, kakve su od grada – objasnili su Željko i Branko.
Branko je dodao da mlađe nije problem obučiti, dok stariji imaju neku tremu.
Slažu se sa mišljenjem da kada bi mlađi ljudi dobijali neku godišnju platu, da bi se vratili na selo, a samim tim obrađivali svoje domaćinstvo, a sigurno bi na vreme javljali o požarima ili o nekim drugim pojavama na terenu. U radarskim centrima i zimi, van sezone grada, dežura dvoje ljudi.
Kako deluju protivgradne rakete
Osnovna funkcija rakete je da proizvede grad. Uglavnom se misli da one tope led u oblacima, ali nije tako. Rakete zasejavaju oblake gradom, a o svemu tome Raičević kaže:
– Protivgradna raketa nosi u sebi smešu srebro-jodit, zato što je njegova kristalna rešetka slična kristalnoj rešetki leda u atmosferi. U jednoj raketi ima od 400 do 450 grama, a to je deset na osamnaesti čestica, odnosno milijarde čestica. Poznato je da u vazduhu postoje čestice aero soli. Kada dolazi neka oblačnost, koja dolazi sa mora, imaju čestice natrijum hlorida, a to su čestice oko kojih može doći do formiranja zrna embriona grada ili suledice. Takođe, poznato je da temperatura sa visinom opada. Obično temperature na tim visinama na kojoj se formiraju zrna grada su od -16 do -14, a nekada i u višim slojevima na -18. E, sad, uzmite za primer kubni metar vazduha u kom ima 10 čestica aerosoli. To je velika površina i kada bi sve formirale led, te čestice bi postale veličine pesnice. Naš cilj je da toj prirodi napravimo konkurenciju u proizvodnji grada. Mi nastojimo da napravimo što više jezgara zrna grada, da se napravi što više hiljada zrnaca, ali manjeg prečnika, da bi se popunio taj oblak i sprečilo stvaranje tih velikih ledenica. To se sve dešava u atmosferi. Zna se da padanjem tih čestica dolaze u sve topliji deo atmosfere i samim tim dolazi do topljenja i smanjenja njihovog prečnika, koje se pretvaraju u vodu.
Postoji satelitsko praćenje oblaka, ali to ne pomaže mnogo u ovom sistemu u odbrani protiv grada. Prema rečima Raičevića, to nije toliko precizno, kao radar.
– Radar je mnogo precizniji instrument za ovakva merenja, koja su nama neophodna, jer tako možemo da izdvajamo oblak po oblak, a satelit nije namenjen za takve stvari. On daje globalniju sliku atmosfere i stanja iznad određenog pordučja – objasnio je naš sagovornik.
Njegova koleginica objasnila je kako oni rade.
– Napravimo vertikalni presek oblaka, po nivoima i vidimo sve šta ima od oblačnosti i prepoznajemo koja je potencijalna opasnost. Vidimo kakav je sadržaj vodnosti u njemu i na kojoj je visini. Normalno je da na 10 km može da bude grad. Suština našeg posla je da ubacimo što više jezgara.
Često se dešava da neki oblaci nemaju dovoljno sadržaja vlage i ne može doći do formiranja čestica suledice i grada, i tada se ne dejstvuje. A, kada dođe do formiranja gradonosnih oblaka i uočimo ih, prvo se obaveste strelci – rekla je Milevica.
Zoran Tasić dodaje da je teritorija koju pokrivaju prekrivena kvadratima i kada ima preleta avionima preko naše teritorije, onda se obustavlja dejstvo, jer postoje mogućnosti da raketa pogodi avion sa putnicima.
– Tada prestaje sva naša aktivnost i čekamo da kontrola leta iz Surčina odobri našoj kontroli u Beogradu da dejstvujemo. U toku preleta imamo zabranu da dejstvujemo. Pošto se oblak kreće, dešava se da promeni te kvadrante i onda mi naše aktivnosti menjamo prilagođavajuće se novonastalim. Suština je da osetimo pravi momenat, kada se stvara oblačnost sa gradom, da na vreme obavestimo naše strelce i da oni dobiju obaveštenja pod kojim uglom da ispucaju raketu i u kojoj fazi. Elevacija je obično od 45 do 75 stepeni, a koriste se rakete kratkog, srednjeg i dugog dometa, sve zavisi na kojoj visini su oblaci. Cilj nam je da se sa više lansirnih stanica ta oblačnost pravilno zaseje, da u nju ubacimo što više srebrojodita i učestvujemo na smanjenje prečnika postojećih zrna grada i da povećamo broj zrna grada manjeg prečnika, koja će se istopiti prilikom pada na zemlju.
Najviše imaju problema sa oblacima koji dolaze iz Crne Gore, jer ta zemlja nema svoj sistem odbrane protiv grada. Takođe, odbrana od grada je slabo razvijena u Bosni i Hercegovini, pa moru predstavljaju i oblaci koji dolaze sa zapadne strane granice.
– Protivgradna mreža je kontinuirano postavljena oko Banjaluke. U Bosni, u tim njihovim kantonima nije gusta mreža. Više je nema, nego što je ima. Takva situacija utiče na nas i to na gore. Oni na vreme ne zaseju te oblake i onda kod nas dođe formiran oblak sa jakim gradom, a to je najviše izraženo na teritorijama opština Bajine Bašte i Priboja – rekao je Željko.
Inače, svaka lansirna stanica ima svoj broj i ime, ali u svom rečniku zaposleni u radarskom centru u Užicu najčešće koriste brojeve. Postoje dve direktne veze, jedna je sa Republičkim hidrometeorološkim zavodom u Beogradu i druga je preko radio stanica preko koje se ostvaruje veza sa strelcima. Strelci se prozivaju svaki dan, da se vidi da li su tu i da im se saopšti šta se sprema za taj dan, da li će biti potrebe da budu aktivni. Prognozu dobijaju od centra iz Beograda i to više internetom, nego radio vezom. Takođe, radio vezom su povezani svih 12 poligona u Srbiji.
– Kada imamo dejstva, kada bi nas neko posmatrao, pomislio bi kakav je to haos. Za svakim ekranom sedi po jedno i međusobno komuniciramo i dajemo podatke svakog oblaka, prebacujemo jedni drugima oblake, skeniramo, pratimo, beležimo i memorišemo ih, obaveštavamo strelce da treba da dejstvuju i to malo ranije, jer nekima je potrebno i po sat vremena da dođu do lansirne stanice, tražimo dozvole da dejstvujemo, strelcima šaljemo podatke pod kojim uglom da dejstvuju, da li da podignu ili spuste navigaciju, na koju stranu i mnogo toga još. Svi se odlično razumemo i znamo šta radimo – kažu u radarskom centru.
Pored starih lansirnih stanica, u Kosjeriću, na Vardi, nalazi se nova savremena tehnologija. Reč je o lansirnoj stanici kojom se upravlja na daljinski, odnosno iz samog centra. U Srbiji ih ima još tri i to u Sjenici, Bukulji i u Kruševcu.
– To su eksperimentalne lansirne stanice i nismo ih još upotrebili, ali su prošle sve probe. Sa njima upravljamo odavde, opremljene su sa po devet raketa, možemo da ih okrećemo i podešavamo ugao delovanja. Postavljene se krajem prošle godine i nismo imali prilike da delujemo sa njima. Kada nam se bude ukazala prva sledeća prilika, ona će biti upotrebljena. Ipak, kada se ispale rakete mora da se ode na teren i ponovo popune. Te stanice su jako bitne kada su oblaci burni, a strelcu je potrebno recimo pola sata da dođe do stanice. Takva stanica može da pokrije 7 km – rekao je Tasić i objasnio da se rakete ubacuju u podnožje oblaka.
Oko nabavki raketa potvrdili su da je svaka lansirna stanica dobila po tri rakete od države, a da je za ostale rakete nadležna opština ili grad da ih nabavi. Nisu mnogo hteli da se izjašnjavaju oko toga, ali su pohvalili grad Čačak, koji je nabavio po 19 raketa za svaku stanicu, kao i opštine Lučani, Arilje i Požege, koje kupuju dosta raketa. Prema zakonu koji je donet pre dve godine, sve lokalne samouprave treba da pomognu finansijski nabavku protivgradnih raketa, da održavaju lansirne stanice i plaćaju strelce, a Hidrometereološki zavod nema pravo da servisira stanice, jer su građevinski objekti, a građevina nije njihovo polje delatnosti. Problem nastaje ako rubne stanice nemaju raketa, na primer, Knić, onda Čačku ne znači mnogo što ima toliko raketa.
Pošto je Željko diplomirani metereolog, svakako prati kretanja klimatskih promena.
– Svakako mi je zanimljiva ta oblast klimatologija, iako je moja uska specijalnost radarska metereologija. Očigledno je da se nešto dešava u prirodi, ali klimatske promene su nešto što se događa na velikom opsegu godina. Profesor Milanković je imao tri parametra 20.000, 40.000 i preko 100.000 godina. E sada, naši ljudi hoće da procene klimatske promene na 10 godina. To ne može, ali je očigledno značajan uticaj čoveka na klimu, prvo zbog velike populacije na zemaljskoj kugli. Uticaj čoveka na sve što se dešava je veliki i sve ove promene posledica su ljudskog dejstva. U nekoj budućnosti sigurno je da će najveći problem biti pitka voda. U poslednjih 10 do 15 godina u ekspanziji je esktremna metereologija, ali je prebrzo zaključiti da su to klimatske promene. Najveći je problem utvrditi da li klimatske promene idu ka ledenom dobu ili ka otopljavanju. Neki modeli sada predviđaju da će do 2050. godina doći do otapanja leda na Antartiku, i da će doći do povećanja nivoa mora i okena 7 do 10 metara i da će to imati posledice u sistemu atmosfere – rekao je Raičević.
Na pitanje da li se može odrediti temperatura i kakvo će vreme biti za narednih mesec dana, on je rekao da je to neozbiljno predvideti. Objasnio je da oni koji to predviđaju rade na osnovu statističkih metoda, a koje se mogu prilagoditi potrebama.
Inače, zaposleni u radarskom centru Užice uglavnom su iz drugih krajeva, retko ko iz Užica. Ovih dana imaju problema sa snabdevanjem vode i nemaju vode po nekoliko dana, jer pripadaju visokoj zoni grada, a okolni meštani zalivaju svoje malinjake.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 964, 19. jul 2017.)
