HAJRUDIN ROVČANIN – LEGENDARNI FUDBALER
Pamte ga po visokim skokovima, udarcima glavom, brzoj kontri, čvrstini u protivničkom šesnaestercu i golovima. Centarfor Slobode, koji je ostao upamćen po velikom broju iskorišćenih centaršuteva. Naravno, reč je o legendi Hajrudinu Rovčaninu – Hariju, danas našem sugrađaninu, uspešnom porodičnom i poslovnom čoveku.
Hajrudin Rovčanin, koji gazi šest punih decenija života, rođen je u Pljevljima u Crnoj Gori. Kao osnovac i srednjoškolac bio je izuzetno dobar đak, vukovac, i to je razlog što još od školskih dana nije igrao fudbal, koji mu je oduvek bio velika ljubav. Ipak, škola nije ugušila njegov talenat.
– U tom školskom periodu uvek sam bio na raskrsnici između škole i fudbala. Ali, znate kako već roditelji kažu, prvo škola, pa fudbal. Iz Berana i Ivangrada molili su me da se bavim fudbalom, ali sam zbog škole to potisnuo u drugi plan – kaže Hajrudin.
Njegovo ozbiljno bavljenje fudbalom počelo je kada je otišao u Beograd na Ekonomski fakultet.
– Te 1974. godine, kada sam došao u Beograd počeo sam da igram u čuvenom amaterskom klubu „Hajduk sa Liona“, u kome su ponikli mnogi veliki igrači poput Pižona. Tu sam bljesnuo i za godinu dana sam dao preko 40 golova i postao prvi strelac Beogradske zone. A, onda je za mene krenulo interesovanje velikih klubova i prešao sam u OFK Beorad. Trener Marko Valok je hteo po cenu života da me dovede u klub. Tada sam napravio životnu odluku i fakultet stavio u drugi plan. Sa treće godine sam prešao u fudbal i sav moj trud, koji je bio pre toga, pao je u vodu – seća se Hari.
Zaigrao je u OFK Beograd, gde je ostao godinu i po dana. Igrale su se pripremne utakmice za prvenstvo i Hari je na pet utakmica, od 13 golova, dao 12, a taj jedan gol je dat iz penala iz protivničkog kluba. U to vreme novine su bile pune naslova: „Pojavio se novi Santrač“, „Santrač dobio naslednika“ i stotine, stotine drugih sličnih naslova.
– Ne znam, sve je to izgledalo kao u nekom snu. Nakon toga, na prvoj prijateljskoj utakmici sa Crvenom zvezdom, mnogi su došli da vide ko je taj Rovčanin, koji je dao toliko golova. Na toj utakmici sam dobro odigrao, ali posle se na prvenstvu nisam baš pokazao kao najbolji, jer ipak u Prvoj ligi je jaka konkurencija, a osetile su se posledice i mojih godina. I taj bum koji sam doživeo, psihološki je uticao na mene – opisao je Hari taj period svog života.
Čuvene utakmice Slobode i FAP-a
Posle godinu i po dana igranja u OFK Beogradu, Harijeva majka se razbolela, a tada je živela u Priboju. Tada je i trener u FAP-u iz Priboja, a kasnije u Slobodi, Ciga Đorđević, insistirao da ga dovedu pribojski klub.
– FAP i Sloboda su se borili za vrh tabele i ulazak u Drugu ligu. Zbog roditelja sam prihvatio da dođem u Priboj i zaigrao u FAP-u. Tu sam bio najbolji strelac Srpske lige. To su bile čuvene utakmice protiv Slobode, koje ne mogu nikada da zaboravim. Prva utakmica se igrala u Priboju. Vodili smo protiv Slobode dva nula i ja sam dao oba gola, a pred kraj utakmice, u zadnjim minutima Sloboda je izjednačila. To je bio moj prvi susret sa mentlitetom Užičana, ljudi koji su tada došli da gledaju utakmicu. Bilo ih je minimum oko 1.000 navijača. I sada se naježim kada se setim toga. Utakmica je bila fantastična. Druga utakmica se igrala u Užicu i bilo je 10.000 gledalaca. Iz Priboja je došlo oko 3.000 ljudi.
Znam da je kolona automobila Pribojaca bila duga 4 do 5 km. To je bila odlučujuća utakmica, jer ko pobedi ide u više rang. Sloboda je pobedila sa 1 : 0. Bile su to velike ambicije, zdrava vremena. I na toj utakmici sam shvatio koliko je svima stalo do svog kluba, a najradije se sećam pokojnog čika Ljuba Dubljanina. On mi je na toj utakmici doviknuo, iako sam bio u dresu FAP-a: “Sine ti moraš da dođeš ovde!”. Bilo je tu ljudi iz Užica koji su baš iskreno, baš sportski, insistirali da dođem u Slobodu. Posle završetka te sezone, kada je Sloboda upala u veći rang, došao sam u Slobodu i tada sam shvatio šta je Sloboda. Nije to fraza. Često sedim u velikim klubovima i kada se pomene ime užičke Slobode vidim koliko se ima respekta prema tom klubu, svi znaju da je to klub sa velikom tradicijom, da se mnogo više poštuje i ceni van Užica, nego u Užicu. Nismo ni svesni koliko je Sloboda brend Užica, jer se zna da su tu ponikli Antić, Vidić, Đorić, Kunovac, Pavlović, Srba Stamenković, Krivokuća, Živadinović, sve legende koje su obeležile, ne samo srpski fudbal, već neki od njih i evropski fudbal. Užice je veliki fudbalski centar i ponosan sam što sam igrao pet godina u Slobodi. Bilo je tu velikih trenera od Nedeljka Gugolja, koji je bio veliki pedagog, Ciga Jovanović, Zorana Čolaković, Đora … – kaže Rovčanin.
Nedelja je bila fudbalski praznik za Užičane
– Nedelja je bila praznik fudbala. Od starijih ljudi sam čuo koliko Užičani vole Slobodu. Sećam se da su za naše utakmice i lekari, i radnici i političari oblačili bele košulje i svi dolazili na tribine stadiona. A Sloboda je tim ljudima priređivala velike radosti. Igrači su igrali oštro, to je bila duel igra, borbena, i to su ljudi ovde cenili i poštovali. Greh je bilo ne gledati Slobodu. I van utakmica. Dve godine većina fudbalera je živela u Palasu. Čika Vlade Dubljanin, kada me vidi na ulici, obavezno me uhvati za ruku i odvede me na kafu ili sok, a na utakmica mi je sa tribina uvek vikao:“Roki, krvi moja, daj gol!“. Mi fudbaleri smo se van utakmica družili. Sedeli smo ispred Palasa, pili kafu, čitali novine… Dolazili su tu i naši navijači, plaćali nam piće, hvalili nas, kritikovali, ako imamo problema, nudili se da ih rešavamo zajedno. Na žalost, toga više nema, ne samo u Užicu, već i u drugim gradovima. Verovatno je vreme koje je za nama ostavilo traga. Sada čovek više nema toliko vremena da se posveti sportu. Možda ima, ali mnogo toga se dogodilo negativnog u našem fudbalu, nema više tog fer-plej igranja, kvalitet fudbala je opao i milion razloga ima za to. A nekada, kada sam najviše sezona odigrao u Slobodi, bila su zlatna vremena. Društvo je bilo zdravo i nismo imali problema. Jedino jedne sezona, 1981. godine, klub nije mogao da nas isplaćuje tri do četiri meseca, mada je trener Gugolj, na osnovu svog autoriteta, uspeo to da amortizuje, pa smo igrali dobro. I tada se, ne samo u Slobodi, već i u celoj Jugoslaviji, mnogo više radilo na fizičkoj spremi. Kada sam posle Slobode otišao u Serkl Briž, belgijski prvoligaški klub, tada sam primetio koliko se ta fizička sprema kod nas forsirala. U Belgiji su više radili na taktici, opuštanju, psihološkoj spremi. Na tome je insistirao moj tadašnji trener Žorž Lekens, dugogodišnji trener belgijske reprezentacije, od koga sam mnogo naučio – rekao je naš sagovornik.
Posle Belgije, Rovčanin je na poziv trenera Miša Pavića, Valjevca, koji je ranije trenirao Porto, Benfiku i Standard, došao u Budućnost iz Valjeva, i odigrao jednu sezonu.
– Posle toga sam valjda osetio prezasićenost i sa 33 godine sam prestao da igram fudbal. Rekao sam zbogom fudbalu, a to je mnogo težak trenutak – kaže Hari.
Rovčanin je u svojoj karijeri imao ponudu od Dušana Bajovića da igra u Veležu, ali ga tada Sloboda nije pustila, a tražio ga je i Radnički iz Niša, kada je taj klub igrao Kup UEFA, ali nije otišao iz Užica, iz grada, za koji kaže, mnogo vezao.
Jedna od lepših uspomena, koje se rado seća, je igra za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.
– Tada sam još bio u Slobodi. Na tom međunarodnom Zlatnom kupu Nehrua u Kalkuti, gde su, pored Jugoslavije, igrale reprezentacije Italije, Indije, Kine, Južna Koreja i Urugvaja, na 15 utamica dao sam 7 golova. Od Indire Gandi sam dobio pehar i još uvek imam tu sliku. To je jedna divna uspomena.
Branio je Karalić, a igrali su Sulejman Halilović, Ibrahim Begović, Murići iz Prištine, Pešterac, Tupajić, Radeljaš, Gezim Ljalja… Naša ekipa je bila u centru pažnje. Tada je umro Tito, a mi iz Jugoslavije smo bili toliko popularni, da je to za današnje uslove neshvatljivo. Bili smo smešteni u hotelu koji je bio udaljen kilometar od stadiona, ali smo do stadiona putovali tri sata. Hiljade ljudi su želeli da pipnu autobus u kome smo bili i vikali su „Tito“, „Tito“, „Tito“. Obožavali su nas i igrali smo pred sto hiljada ljudi, i svi su navijali za nas. Ugled naše zemlja je tada bio veliki – seća se Rovčanin.
Porodica, biznis i dalje sport
Nakon završetka fudbalske karijere, Hajrudin je nastavio da bude u svetu sporta. Nastavio je da prati fudbal i prijatelj je sa svim bivšim i sadašnjim članovima uprava u mnogim klubovima. Krenuo je i u posao sa Adidasom, a potom sa privatnim biznisom.
– Radio sam za Adidas, kao regionalni menadžer i otvorio sam devet radnji u ovom delu Srbje. Bile su radnje u Užicu, Čačku, Kraljevu, Novom Pazaru, Zlatiboru, Kragujevcu. Na žalost, Adidas je odustao od tog posla. Onda sam krenuo sa svojim biznisom i na Zlatiboru otvorio radnju u kojoj držim svetski brend La kosta, a od pre tri meseca radim sa italijanskim brendom Navigare. Zadovoljan sam, jer ipak je u pitanju Zlatibor, ali ne verujem da bih ovako prolazio da ovu robu prodajem u Užicu. Inače, moja supruga Rada ima svoju radnju donjeg rublja u Užicu i ona ima mnogo veće iskustvo, jer je u trgovini već 20 godina. Sin Denis živi u Beogradu i radi u jednoj farmaceutskoj kući. Ćerka Ines je sa svojim mužem (koji je fudbaler) živela tri godine na Malti, ali zbog ove migrantske krize ne mogu da dobiju papire za dalji boravak, pa su sada ovde. Ukoliko ne odu dalje, uključiću je u porodični posao. Imam troje unučadi, od sina unuka i od ćerke dve unuke. Meni je porodica osnov svega i tu se crpi energija. Kada je sve u redu u porodici, lakše se boriti sa drugim spoljnim problemima – rekao je Hari.
Za Slobodu ima spasa
Rovčanin je sada član Upravnog odbora Slobode.
– Znam kroz kakve sve probleme prolazi Sloboda. Prethodna uprava je ostavila dug od preko milion evra. Ima tu i mnogo tužbi, pa sada ova nova uprava mora da vraća dug i da obezbeđuje neki normalan rad, da obezbeđuje putovanja i plate fudbalerima i da plaća sve tekuće troškove. Gradska uprava nije toliko bogata, da izdvoji mnogo u svom budžetu za ovaj klub. Ipak, zahvaljujući pojedinim članovima uprave, kojima se stvarno divim na upornosti i požrtvovanosti, sve se čini da klub ponovo stane na noge. Većina građana misli da ima nekih malverzacija, možda ima u nekim klubovima, ali ja garantujem da na svakom upravnom odboru našeg kluba, imamo ispred sebe papire, na kojima se vidi gde ide svaki dinar, da se ekonomično i pošteno radi. Takođe, mnogi ljudi, koje sada srećem, kažu mi da polako shvataju da je ovo ipak jedna dobra ekipa koja je u upravi, jer, pored svih problema koje imamo, uspeli smo da budemo treći na tabeli, za razliku od prošle godine, kada nam je pretilo ispadanje iz lige. Mislim da do kraja možemo ostati u vrhu. Stvara se neka nova i dobra klima u klubu – rekao je Rovčanin, ali mu je žao i ne može da dokuči razlog zašto neka velika imena fudbala, koji su napravili svoju afirmaciju u Slobodi, neće da pomognu ovom klubu, ne samo u finansijskom smislu, već i svojim znanjem.
– Možda je ranije napravljena neka greška prema njima, ali oni bi trebalo da to zaborave, jer uprave prolaze, a Sloboda ostaje. Znate šta bi značilo da Antić ili Vidić pomognu Slobodu – rekao je Rovčanin.
Što se tiče obaveza drugih klubova prema Slobodi, Rovčanin kaže da je sve izmireno.
– Sve je rešeno, sve je plaćeno. Prošla uprava je ostavila dug oko 1.050.000 erva, a sada je dug poko pola miliona. Naplaćena je jedna rata, pa zatim i druga rata za Kasalicu, a i za Maksimovića je sve isplaćeno. Sad postoji jedna stvar u koju se nadamo i ako se ona desi, onda je Sloboda rešila veliki deo svoga duga. Naime, Maksimović sada igra u Torinu i treba da pređe u Napoli. U pitanju je transfer vredan skoro 20.000.000 evra. Onda bi svakako Sloboda dobila deo tog finansijskog kolača i od toga bi rešila skoro sve svoje probleme – objasnio je Hajrudin.
Na pitanje da li Sloboda radi na tome da ima nekog novog igrača poput Maksimovića, Rovčanin kaže da je to rak rana Slobode.
– Ranije je bilo da se sa malo novca dovode perspektivni igrači iz Požege, Priboja, Nove Varoši i okoline. Dobije se talentovani igrač za male pare, a nakon njegovog prelaska u veći klub, Sloboda je profitirala. Toga sada više nema i ne znam zbog čega, jer je doneta odluka na Skupštini kluba da se opet vratimo na naše igrače, na naš region, jer nas dovođenje igrača sa strane skupo košta, a oni nemaju previše motiva da se bore za klub. Drastičan primer je zadnja utakmica, kada je Sloboda ispala iz prve lige, protiv Voždovca. U Slobodi je tada bilo oko devet igrača sa strane. Verujem, da su to bili naši igrači, iz ovog kraja, kao što je i bilo u naše vreme, da bi u petom minutu Voždovac shvatio da tu utakmicu mora da izgubi, jer bi igrači ostavili srce na terenu. Ali, ovi igrači su bili sa strane i nisu shvatili koliko je to bila ozbiljna situacija. U podsvesti su imali rešenja da mogu da odu iz kluba u neki drugi klub – rekao je Rovčanin.
On je još rekao da je problem u mlađim kategorijama.
– Prvo nemamo infrastrukturu gde bi se radilo sa mlađim kategorijama, a treneri dolaze i odlaze. Neki bivši igrači, koji bi da rade sa mlađim kategorijama, finansijski nisu motivisani da bi se posvetili ozbiljnom radu. Mislim da bi se situacija u mnogim klubovima u Srbiji rešila donošenjem novog Zakona o sportu, da se klubovi privatizuju, jer ako to ne urade, nema napretka u fudbalu. Došlo je vreme da naši igrači teško mogu da odu preko, naša reprezentacija ne učestvuje na evropskim i svetskim prvenstvima, pa automatski cene igrača padaju, naše klubove izbacuju na kvalifikacijama za Ligu šampiona… – zaključio je Rovčanin.
Naš sagovornik je veoma zahvalan navijačima, Fridom fajtersima.
– Toj grupi od 20 do 30, koju čine Fridom fajtersi, sam zahvalan, jer idu na svaku Slobodinu utakmicu i svoja putovanja finansiraju iz svog džepa, a na utakmicama navijaju od prvog do poslednjeg sekunda. Pored toga, organizovali su i mnoge humanitarne akcije. To sve je za poštovanje i divljenje – dodao je Rovčanin.
Na kraju razgovora smo ga zamolili da nam sastavi ekipu u kojoj bi on, da može, ponovo zaigrao.
– Pre nego što kažem ekipu u kojoj bi zaigrao, moram da kažem da je Sloboda u moje vreme imala zaista dobar tim i da su skoro svi igrači završili na Zapadu ili u mnogo jakim klubovima. Pandurović je otišao u Partizan, pa u Fracusku, Berić je igrao u Hajduku iz Splita, koji je igrao u Kupu UEFA, Zlatko Krdžević je igrao u Crvenoj zvezdi levog beka, pa je otišao u Švajcarsku, Ršumović i Jovičić su igrali štopere i otišli su u veoma jak Pelister, Prva liga, Arsenijević je otišao u Rad, ja u Serkl Briž, Šabotić u Tursku u Prvu ligu, Stevović i Popović, jedan u Francusku, drugi u Švedsku, Drulović, prvo je otišao u Rad, a onda u Porto i igrao za reprezentaciju. U stvari, to bi bila ekipa u kojoj bi ponovo zaigrao – rekao je Hajrudin Rovčanin.
Zaključio je da je njegov život ispunjen, da je doneo dobre odluke, od kojih su najvažnije da živi u Užicu, da je posvećen porodici, a sportski život mu je ispunjen igrom i u Srbiji i u inostranstvu, kao i za Olimpijsku reprezentaciju i da je sada u upravi Slobode.
Zvezdana Gligorijević
