početak AKTUELNO Роки, крви моја, дај гол!

Роки, крви моја, дај гол!

od nedelja
1,5K pregleda

rovcanin

ХАЈРУДИН РОВЧАНИН – ЛЕГЕНДАРНИ ФУДБАЛЕР
Памте га по високим скоковима, ударцима главом, брзој контри, чврстини у противничком шеснаестерцу и головима. Центаrфор Слободе, који је остао упамћен по великом броју искоришћених центаршутева. Наравно, реч је о легенди Хајрудину Ровчанину – Харију, данас нашем суграђанину, успешном породичном и пословном човеку.
Хајрудин Ровчанин, који гази шест пуних деценија живота, рођен је у Пљевљима у Црној Гори. Као основац и средњошколац био је изузетно добар ђак, вуковац, и то је разлог што још од школских дана није играо фудбал, који му је одувек био велика љубав. Ипак, школа није угушила његов таленат.
– У том школском периоду увек сам био на раскрсници између школе и фудбала. Али, знате како већ родитељи кажу, прво школа, па фудбал. Из Берана и Иванграда молили су ме да се бавим фудбалом, али сам због школе то потиснуо у други план – каже Хајрудин.

rovcanin-2

Његово озбиљно бављење фудбалом почело је када је отишао у Београд на Економски факултет.
– Те 1974. године, када сам дошао у Београд почео сам да играм у чувеном аматерском клубу „Хајдук са Лиона“, у коме су поникли многи велики играчи попут Пижона. Ту сам бљеснуо и за годину дана сам дао преко 40 голова и постао први стрелац Београдске зоне. А, онда је за мене кренуло интересовање великих клубова и прешао сам у ОФК Беорад. Тренер Марко Валок је хтео по цену живота да ме доведе у клуб. Тада сам направио животну одлуку и факултет ставио у други план. Са треће године сам прешао у фудбал и сав мој труд, који је био пре тога, пао је у воду – сећа се Хари.
Заиграо је у ОФК Београд, где је остао годину и по дана. Играле су се припремне утакмице за првенство и Хари је на пет утакмица, од 13 голова, дао 12, а тај један гол је дат из пенала из противничког клуба. У то време новине су биле пуне наслова: „Појавио се нови Сантрач“, „Сантрач добио наследника“ и стотине, стотине других сличних наслова.
– Не знам, све је то изгледало као у неком сну. Након тога, на првој пријатељској утакмици са Црвеном звездом, многи су дошли да виде ко је тај Ровчанин, који је дао толико голова. На тој утакмици сам добро одиграо, али после се на првенству нисам баш показао као најбољи, јер ипак у Првој лиги је јака конкуренција, а осетиле су се последице и мојих година. И тај бум који сам доживео, психолошки је утицао на мене – описао је Хари тај период свог живота.

rovcanin-4

Чувене утакмице Слободе и ФАП-а

После годину и по дана играња у ОФК Београду, Харијева мајка се разболела, а тада је живела у Прибоју. Тада је и тренер у ФАП-у из Прибоја, а касније у Слободи, Цига Ђорђевић, инсистирао да га доведу прибојски клуб.
– ФАП и Слобода су се борили за врх табеле и улазак у Другу лигу. Због родитеља сам прихватио да дођем у Прибој и заиграо у ФАП-у. Ту сам био најбољи стрелац Српске лиге. То су биле чувене утакмице против Слободе, које не могу никада да заборавим. Прва утакмица се играла у Прибоју. Водили смо против Слободе два нула и ја сам дао оба гола, а пред крај утакмице, у задњим минутима Слобода је изједначила. То је био мој први сусрет са ментлитетом Ужичана, људи који су тада дошли да гледају утакмицу. Било их је минимум око 1.000 навијача. И сада се најежим када се сетим тога. Утакмица је била фантастична. Друга утакмица се играла у Ужицу и било је 10.000 гледалаца. Из Прибоја је дошло око 3.000 људи.

rovcanin-3

Знам да је колона аутомобила Прибојаца била дуга 4 до 5 км. То је била одлучујућа утакмица, јер ко победи иде у више ранг. Слобода је победила са 1 : 0. Биле су то велике амбиције, здрава времена. И на тој утакмици сам схватио колико је свима стало до свог клуба, а најрадије се сећам покојног чика Љуба Дубљанина. Он ми је на тој утакмици довикнуо, иако сам био у дресу ФАП-а: “Сине ти мораш да дођеш овде!”. Било је ту људи из Ужица који су баш искрено, баш спортски, инсистирали да дођем у Слободу. После завршетка те сезоне, када је Слобода упала у већи ранг, дошао сам у Слободу и тада сам схватио шта је Слобода. Није то фраза. Често седим у великим клубовима и када се помене име ужичке Слободе видим колико се има респекта према том клубу, сви знају да је то клуб са великом традицијом, да се много више поштује и цени ван Ужица, него у Ужицу. Нисмо ни свесни колико је Слобода бренд Ужица, јер се зна да су ту поникли Антић, Видић, Ђорић, Куновац, Павловић, Срба Стаменковић, Кривокућа, Живадиновић, све легенде које су обележиле, не само српски фудбал, већ неки од њих и европски фудбал. Ужице је велики фудбалски центар и поносан сам што сам играо пет година у Слободи. Било је ту великих тренера од Недељка Гугоља, који је био велики педагог, Цига Јовановић, Зорана Чолаковић, Ђора … – каже Ровчанин.

Недеља је била фудбалски празник за Ужичане

– Недеља је била празник фудбала. Од старијих људи сам чуо колико Ужичани воле Слободу. Сећам се да су за наше утакмице и лекари, и радници и политичари облачили беле кошуље и сви долазили на трибине стадиона. А Слобода је тим људима приређивала велике радости. Играчи су играли оштро, то је била дуел игра, борбена, и то су људи овде ценили и поштовали. Грех је било не гледати Слободу. И ван утакмица. Две године већина фудбалера је живела у Паласу. Чика Владе Дубљанин, када ме види на улици, обавезно ме ухвати за руку и одведе ме на кафу или сок, а на утакмица ми је са трибина увек викао:“Роки, крви моја, дај гол!“. Ми фудбалери смо се ван утакмица дружили. Седели смо испред Паласа, пили кафу, читали новине… Долазили су ту и наши навијачи, плаћали нам пиће, хвалили нас, критиковали, ако имамо проблема, нудили се да их решавамо заједно. На жалост, тога више нема, не само у Ужицу, већ и у другим градовима. Вероватно је време које је за нама оставило трага. Сада човек више нема толико времена да се посвети спорту. Можда има, али много тога се догодило негативног у нашем фудбалу, нема више тог фер-плеј играња, квалитет фудбала је опао и милион разлога има за то. А некада, када сам највише сезона одиграо у Слободи, била су златна времена. Друштво је било здраво и нисмо имали проблема. Једино једне сезона, 1981. године, клуб није могао да нас исплаћује три до четири месеца, мада је тренер Гугољ, на основу свог ауторитета, успео то да амортизује, па смо играли добро. И тада се, не само у Слободи, већ и у целој Југославији, много више радило на физичкој спреми. Када сам после Слободе отишао у Серкл Бриж, белгијски прволигашки клуб, тада сам приметио колико се та физичка спрема код нас форсирала. У Белгији су више радили на тактици, опуштању, психолошкој спреми. На томе је инсистирао мој тадашњи тренер Жорж Лекенс, дугогодишњи тренер белгијске репрезентације, од кога сам много научио – рекао је наш саговорник.

rovcanin-6

После Белгије, Ровчанин је на позив тренера Миша Павића, Ваљевца, који је раније тренирао Порто, Бенфику и Стандард, дошао у Будућност из Ваљева, и одиграо једну сезону.
– После тога сам ваљда осетио презасићеност и са 33 године сам престао да играм фудбал. Рекао сaм збогом фудбалу, а то је много тежак тренутак – каже Хари.
Ровчанин је у својој каријери имао понуду од Душана Бајовића да игра у Вележу, али га тада Слобода није пустила, а тражио га је и Раднички из Ниша, када је тај клуб играо Куп УЕФА, али није отишао из Ужица, из града, за који каже, много везао.

rovcanin

Једна од лепших успомена, које се радо сећа, је игра за Олимпијску репрезентацију Југославије.
– Тада сам још био у Слободи. На том међународном Златном купу Нехруа у Калкути, где су, поред Југославије, играле репрезентације Италије, Индије, Кине, Јужна Кореја и Уругваја, на 15 утамица дао сам 7 голова. Од Индире Ганди сам добио пехар и још увек имам ту слику. То је једна дивна успомена.
Бранио је Каралић, а играли су Сулејман Халиловић, Ибрахим Беговић, Мурићи из Приштине, Пештерац, Тупајић, Радељаш, Гезим Љаља… Наша екипа је била у центру пажње. Тада је умро Тито, а ми из Југославије смо били толико популарни, да је то за данашње услове несхватљиво. Били смо смештени у хотелу који је био удаљен километар од стадиона, али смо до стадиона путовали три сата. Хиљаде људи су желели да пипну аутобус у коме смо били и викали су „Тито“, „Тито“, „Тито“. Обожавали су нас и играли смо пред сто хиљада људи, и сви су навијали за нас. Углед наше земља је тада био велики – сећа се Ровчанин.

Породица, бизнис и даље спорт

Након завршетка фудбалске каријере, Хајрудин је наставио да буде у свету спорта. Наставио је да прати фудбал и пријатељ је са свим бившим и садашњим члановима управа у многим клубовима. Кренуо је и у посао са Адидасом, а потом са приватним бизнисом.
– Радио сам за Адидас, као регионални менаџер и отворио сам девет радњи у овом делу Србје. Биле су радње у Ужицу, Чачку, Краљеву, Новом Пазару, Златибору, Крагујевцу. На жалост, Адидас је одустао од тог посла. Онда сам кренуо са својим бизнисом и на Златибору отворио радњу у којој држим светски бренд Ла коста, а од пре три месеца радим са италијанским брендом Навигаре. Задовољан сам, јер ипак је у питању Златибор, али не верујем да бих овако пролазио да ову робу продајем у Ужицу. Иначе, моја супруга Рада има своју радњу доњег рубља у Ужицу и она има много веће искуство, јер је у трговини већ 20 година. Син Денис живи у Београду и ради у једној фармацеутској кући. Ћерка Инес је са својим мужем (који је фудбалер) живела три године на Малти, али због ове мигрантске кризе не могу да добију папире за даљи боравак, па су сада овде. Уколико не оду даље, укључићу је у породични посао. Имам троје унучади, од сина унука и од ћерке две унуке. Мени је породица основ свега и ту се црпи енергија. Када је све у реду у породици, лакше се борити са другим спољним проблемима – рекао је Хари.

rovcanin-5

За Слободу има спаса

Ровчанин је сада члан Управног одбора Слободе.
– Знам кроз какве све проблеме пролази Слобода. Претходна управа је оставила дуг од преко милион евра. Има ту и много тужби, па сада ова нова управа мора да враћа дуг и да обезбеђује неки нормалан рад, да обезбеђује путовања и плате фудбалерима и да плаћа све текуће трошкове. Градска управа није толико богата, да издвоји много у свом буџету за овај клуб. Ипак, захваљујући појединим члановима управе, којима се стварно дивим на упорности и пожртвованости, све се чини да клуб поново стане на ноге. Већина грађана мисли да има неких малверзација, можда има у неким клубовима, али ја гарантујем да на сваком управном одбору нашег клуба, имамо испред себе папире, на којима се види где иде сваки динар, да се економично и поштено ради. Такође, многи људи, које сада срећем, кажу ми да полако схватају да је ово ипак једна добра екипа која је у управи, јер, поред свих проблема које имамо, успели смо да будемо трећи на табели, за разлику од прошле године, када нам је претило испадање из лиге. Мислим да до краја можемо остати у врху. Ствара се нека нова и добра клима у клубу – рекао је Ровчанин, али му је жао и не може да докучи разлог зашто нека велика имена фудбала, који су направили своју афирмацију у Слободи, неће да помогну овом клубу, не само у финансијском смислу, већ и својим знањем.
– Можда је раније направљена нека грешка према њима, али они би требало да то забораве, јер управе пролазе, а Слобода остаје. Знате шта би значило да Антић или Видић помогну Слободу – рекао је Ровчанин.
Што се тиче обавеза других клубова према Слободи, Ровчанин каже да је све измирено.
– Све је решено, све је плаћено. Прошла управа је оставила дуг око 1.050.000 ерва, а сада је дуг поко пола милиона. Наплаћена је једна рата, па затим и друга рата за Касалицу, а и за Максимовића је све исплаћено. Сад постоји једна ствар у коју се надамо и ако се она деси, онда је Слобода решила велики део свога дуга. Наиме, Максимовић сада игра у Торину и треба да пређе у Наполи. У питању је трансфер вредан скоро 20.000.000 евра. Онда би свакако Слобода добила део тог финансијског колача и од тога би решила скоро све своје проблеме – објаснио је Хајрудин.
На питање да ли Слобода ради на томе да има неког новог играча попут Максимовића, Ровчанин каже да је то рак рана Слободе.
– Раније је било да се са мало новца доводе перспективни играчи из Пожеге, Прибоја, Нове Вароши и околине. Добије се талентовани играч за мале паре, а након његовог преласка у већи клуб, Слобода је профитирала. Тога сада више нема и не знам због чега, јер је донета одлука на Скупштини клуба да се опет вратимо на наше играче, на наш регион, јер нас довођење играча са стране скупо кошта, а они немају превише мотива да се боре за клуб. Драстичан пример је задња утакмица, када је Слобода испала из прве лиге, против Вождовца. У Слободи је тада било око девет играча са стране. Верујем, да су то били наши играчи, из овог краја, као што је и било у наше време, да би у петом минуту Вождовац схватио да ту утакмицу мора да изгуби, јер би играчи оставили срце на терену. Али, ови играчи су били са стране и нису схватили колико је то била озбиљна ситуација. У подсвести су имали решења да могу да оду из клуба у неки други клуб – рекао је Ровчанин.

rovcanin-foto

Он је још рекао да је проблем у млађим категоријама.
– Прво немамо инфраструктуру где би се радило са млађим категоријама, а тренери долазе и одлазе. Неки бивши играчи, који би да раде са млађим категоријама, финансијски нису мотивисани да би се посветили озбиљном раду. Мислим да би се ситуација у многим клубовима у Србији решила доношењем новог Закона о спорту, да се клубови приватизују, јер ако то не ураде, нема напретка у фудбалу. Дошло је време да наши играчи тешко могу да оду преко, наша репрезентација не учествује на европским и светским првенствима, па аутоматски цене играча падају, наше клубове избацују на квалификацијама за Лигу шампиона… – закључио је Ровчанин.
Наш саговорник је веома захвалан навијачима, Фридом фајтерсима.
– Тој групи од 20 до 30, коју чине Фридом фајтерси, сам захвалан, јер иду на сваку Слободину утакмицу и своја путовања финансирају из свог џепа, а на утакмицама навијају од првог до последњег секунда. Поред тога, организовали су и многе хуманитарне акције. То све је за поштовање и дивљење – додао је Ровчанин.
На крају разговора смо га замолили да нам састави екипу у којој би он, да може, поново заиграо.
– Пре него што кажем екипу у којој би заиграо, морам да кажем да је Слобода у моје време имала заиста добар тим и да су скоро сви играчи завршили на Западу или у много јаким клубовима. Пандуровић је отишао у Партизан, па у Фрацуску, Берић је играо у Хајдуку из Сплита, који је играо у Купу УЕФА, Златко Крџевић је играо у Црвеној звезди левог бека, па је отишао у Швајцарску, Ршумовић и Јовичић су играли штопере и отишли су у веома јак Пелистер, Прва лига, Арсенијевић је отишао у Рад, ја у Серкл Бриж, Шаботић у Турску у Прву лигу, Стевовић и Поповић, један у Француску, други у Шведску, Друловић, прво је отишао у Рад, а онда у Порто и играо за репрезентацију. У ствари, то би била екипа у којој би поново заиграо – рекао је Хајрудин Ровчанин.
Закључио је да је његов живот испуњен, да је донео добре одлуке, од којих су најважније да живи у Ужицу, да је посвећен породици, а спортски живот му је испуњен игром и у Србији и у иностранству, као и за Олимпијску репрезентацију и да је сада у управи Слободе.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.