Budućnost je u izboru puta danas
Poći na svetsko prvenstvo u fudbalu i izjaviti da ideš po titulu, a ne biti iz Brazila, jeste hrabrost i svojevrsna drskost. Poći iz Srbije, izaziva podsmeh i nevericu. Vratiti se u Srbiju sa titulom, tera nas da se divimo, čudimo, učimo i . . . ćutimo.
Saznanje da je cilj određen još pre tri godine, prijatno iznenađuje i baca sasvim drugo svetlo na tu izjavu i tera nas na sasvim drugačije razmišljanje. Prateći izjave, postupke i ponašanje našeg selektora, gospodina Paunovića, i uviđajući samopouzdanje i zajednički duh igrača, stručnog štaba i vođstva reprezentacije, lako je uvideti da se tu radilo o mnogo, ozbiljnoj priči. Sama navedena izjava, vreme i način kako i kada je javnosti prezentovana, a kasnije i eksploatisana, jeste u službi postavljenog cilja i cele priče. Znalački, studiozno, pragmatično, bez improvizacija. . . najbolje govori o vladavini njenog veličanstva STRUKE I ZNANJA. Kada se tome dodaju imena mentora, gospode Radomira Antića i Bore Milutinovića, sa kojima je naš selektor svakodnevno bio u vezi, vidi se da ništa nije prepušteno slučaju, da je sve zaokruženo u proveren sistem, a izgled cele priče i sam rezultat sada nimalo ne čude.
O fudbalskoj nadarenosti igrača sa prostora velike Jugoslavije samim tim i iz Srbije, Ivan Golac, proslavljeni fudbaler, a kasnije i trener, svojevremeno je rekao: „ Imajući u vidu talenat i kvalitet fudbalera, Jugoslavija je morala biti svetski prvak barem jednom, a evropski, kad je god htela. Nije bila zbog improvizacije u organizaciji i struci“. Da nije bilo te „manjkavosti“, zemlja „svetskih šampiona“ se možda ne bi raspala. Sačuvalo bi se stotine hiljada života, a još veći broj bi se poštedeo patnje, ekonomskog, moralnog i duhovnog sunovrata.
Gledajući naše okruženje, odavno stoji bolan žal što naša Sloboda ne počiva na ideji znanja i stručnog koncepta i što u kontinuitetu sledi pogrešne primere. I što je loš primer drugima. Okruženje inertno. Gospodari odluka sumljičavo odmeravaju moje reči, nenaviknuti da se struka javlja. Doživljavaju ih kao jeres. A ja samo želim ono što se ne prašta: da mislim svojom glavom, i da izbegnem sutrašnje teško kajanje i zajednički gubitak.
Ideja stručnosti u sebi nosi – postavljanje jasno definisanih ciljeva, koji sve obavezuju, uspostavljanje kriterijuma, koji počivaju na sistemu vrednosti, ulaganje u plemeniti poziv trenera, vizionara, motivatora, vaspitača, pedagoga, učitelja, koji je u ovom trenutku obesmišljen do krajnosti.
Bez te ideje, ne treba da čudi što u klibu ne postoje kriterijumi, što u “struci” ne postoji metodika i selekcija. Što i oni najmlađi, koji tek uče, najobičniju utakmicu igraju na “život i smrt”, pod presijom koja stvara barijere i zaustavlja razvoj. Umesto učenja – gladijatorstvo. Umesto uzora – nude se idoli. Umesto motivacije, podržavaju se psovke, nekultura, vulgarnost, pretnje. Umesto vaspitanja, hranimo ih iluzijom o slavi i novcu, Realu, Bajernu, Arsenalu. . . velikom svetu, koji čeka samo na njih. Lagodnom životu bez rada, discipline, odgovornosti i odricanja, a košta samo jedne mesečne članarine. Primamljivo za naivnu dečiju dušu.
Iluzija i jeste iluzija zato što nije istina. A kada ubrzo spoznaju istinu, shvate da je vreme prošlo, oni inferiorni u odnosu na suparnike, bez škole, bez samopouzdanja, odbačeni, a nespremni za život. i, . . rezultat takvog saznanja je frustracija, ulica, opijanje, delikvencija. . . problem društvu.
Činjenica, da su u poslednjih 5 godina, samo 2-3 igrača direktno izašla iz podmlatka i odigrali 2 i više utakmice zaredom za seniorsku ekipu je poražavajuća. Taj poraz, njegovu dubinu, širinu, razloge, nema ko da vidi. Nema, ne ume ili neće? Ume li ko da prebroji sve one koji su radili kao treneri? Po kom programu, ako on uopšte postoji? Postoji li analiza njihovog rada? Šta iz njih zaključujemo? Znamo li imena onih koji su ih postavili, smenili, pa opet postavili? . . . Da li znamo da samo vaspitan može da vaspitava?
Zašto uvek iznova krećemo već utvrđeno pogrešnim putem bez cilja? Zašto ponavljamo loša iskustva drugih? Potpisivanje prvog ugovora sa mladim igračima na dve godine je direktno na štetu kluba. Klub tako postaje srestvo fudbalskih mešetara i svoj integritet i autoritet baca njima pod noge. Njihovog ćara radi.
Lepo nas podseća Meša Selimović: “Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu, kao sa nama. Do juče smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta zabezeknuti. Ne možemo više nikud. S nejasnim osećanjem stida i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a ne umemo da gledamo unapred, zato zadržavamo vreme, u strahu od promena u strahu od ma kakvog rešenja. Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću. Uvek će me zbunjivati neobjasnivošću svojih postupaka.”
Podsećanje aktuelnije no ikad. I za naše društvo i za svaku vrstu naše društvene delatnosti. Pa i za fudbal. I za našu Slobodu. Ona je danas više sredstvo, a morala bi biti cilj. Zarobljena u nebjašnjivim i prolaznim idejama moćnika bez fudbalske vizije. A kad je tako, onda ljubav prema istini lako ustupa mesto volji za moći. A moć traži samo podanike.
Znam, ovde drugačije mišljenje nije dobro došlo. Po logici ovdašnjeg nefudbalskog jednoumlja, negovane netrpeljivosti, stalno prisutne dogme i krutosti postoje samo oni koji su sa nama i oni koji su protiv nas. Sve između je ničija teritorija, koju valja što pre zapišati, interesno obeležiti i proglasiti svojom. Dosledni sebi, odbijaju da priznaju svaku svoju pogrešku i odbijaju da priznaju svakog pojedinca, bez obzira na njegovo znanje, dobru nameru, i na njegovu odgovornost. To je misao koja još uvek ne pristaje da se suoči sa zabludama koje su iz njene dogme proistekle i koja svaki poziv na suočavanje drži za izdaju.
Nadam se da će primer gospodina Veljka Paunovića i svetskih šampiona promeniti sve. Da će učiniti da se suočimo sa svojim sopstvenim zabludama, sa kojima se iznova stalno okružujemo. Da će nam pokazati put do istina koje su jedino pravo svetlo ljudske savesti i svesti. Ako se to ne desi, onda su titulu džaba i osvojili.
Zdravko Tošić
