ИЗ ЖЕНСКОГ УГЛА
Пише: Биља Грујичић, професор
Без жеље да својој маленкости придајем беспотребан значај поделићу са Вама, драги моји, један разговор. Примиче се почетак школске године, тражи ме човек да разговара са мном, из околине је, крупан, стамен, фини, на месту, што би рекао Цвијић, динарски тип.
-Ево, професорка, дођосмо до четврте године, 18. година, није шала, шта Ви мислите да би моја ћерка могла да упише, знате она се заљубила у то што Ви предајете, има ли сврхе, ал поштено?
Осетих се помало пријатно, помало не. Пријатно ми је што се још увек, понегде цени реч професора. (Знате оно што би стари рекли и што је било некад: поп и учитељ- сеоска интелигенција.) Непријатно ми је што немам смислен одговор. Човек верује у мој савет, чим га тражи. Кажем ја да за све у животу човек мора да има афинитета, ако је разборит и елоквентан, онда је за професора, ако је прецизан тачан и уредан, онда је за банкара, ако је озбиљан и ауторитативан, онда је за лекара итд. Шта ко изабера, само не треба дозволити да после своје изборе на леђима носимо.
– Испричам ја све лепоте овога позива. Сама сам га бирала, само ја знам колико сам кравата завезала (истина невешто), колико штикли обула (истина вештије), колико сте у прилици да овим позивом будете одговорни за формирање ставова младих људи, колико сте у прилици да им помогнете да спознају свет, да упознају законитости науке и уметности.
Никад нисам измерила колико то вреди. Мени много. На кашичицу се то не може измерити. Захвати, па сипај. Рашири руку, стегнута рука ништа не даје, али ништа и не прима.Тако су ме учили, моји учитељи.
А шта ми њих учимо? Да ли смо их припремили за живот изван учионице? Нисам сигурна. Да ли смо се трудили, неколицина мојих колега и ја којима се ових дана враћа оно узето? Сигурна сам, ДА.
Међутим, знање је само по себи беспотребан луксуз,ако нема своју функцију. Шта завршити? Где дете уписати? Што би наш народ рекао: „Боље врабац у руци, него голуб на грани“. Не верујте статистикама и обећањима. А шта каже та статистика? Извештај пореске управе гласи да је у Србији прошле године 18 323 пореска обвезника зарадило више од 2,2 милиона динара. Економисти и правници су најплаћенији у Србији.
– И још нешто,пошто ме већ питате за ћерку. Јачи пол је у Србији боље плаћен. Кажу свуда је тако.
Сетих се да сам имала прилику да путујем са Милошем Селаковићем, нашим олимпијцем из хемије. Била сам заиста привилегована. Та количина знања, занимљивости, духовитости,обавештености о свим сегментима живота извирала је из овог младог човека. Тај сјај у његовим очима је непоновљив. И није тачно да су нам млади незаинтересовани, неваспитани и неуки. Познајем сјајне младе људе. Што посејеш, то ћеш и пожњети.
Одувек се за новац могло много тога купити. Може и данас. Цене су различите. Међутим, онај сјај у очима младог човека није на продају. То нема цену.
Тако нешто сам и испричала мом посетиоцу. Не знам да ли сам му помогла. То мислим да овде нико не зна, али сам му саветовала да се држи својих малина.
