Смешак је довео „Смак“ у Ужице
Са пријатељима нашег, недавно преминулог суграђанина, Вита Томића, бившег директора „Вести“, Зораном Митрићем Шмитом и Милованом Даговићем Дагом, разговарали смо о времену у коме су били нераздвојни.
– Вита сам знао од… 1974. године – присећа се Шмит. – Упознали смо се када су у екипи били Чаја, Труба, Дага, његов брат Индијанац. Звали смо га Смешак…Вито је био ок. Слушали смо тих година Битлсе, хитове шездесетих… и он је то стварно волео, а волели смо и ми.
– Сећам се, био је у Севојну код мене, када сам доле становао седамдесетих, и ја сам одлазио код њега. Интересантно за те године је да су у Ужице долазили људи из свих крајева Југославије. Трг је увек био пун. Било је доста војника, што ове млађе генерације не памте… У Ужицу је био велики војни гарнизон. Мање-више, сви смо били запослени. Вито и Труба су студирали… Вито је, колико знам завршио новинарство…чини ми се у Сарајеву.
– Ишли смо на Рајске отоке често, кували ручак, дружили се, одлазили у дискотеку код Ковача. Тада су нам стизале плоче из Сарајева, Београда, наручивали смо плоче из Енглеске и чекали их по месец дана. За нас је то било добро време – каже Шмит.
Професор Милован Даговић Дага, додаје да је у сваком смислу то време било квалитетније..
– Било је, и више дружења, и више уважавања различитости. Нама су се прикључивали млади људи, јер су осећали да је међу нама добра енергија. И била је та компактност, у сваком смислу позитивна, и креативност.
– То наше друштво није било ни мало лоше. Није било дроге, нисмо се опијали. Углавном смо слушали музику када смо се дружили и највише смо причали о музици и уметности. У природи смо били скоро сваки дан. Скупљали смо се на Тргу, „код Тита“ и у „Кецу“ који је био актуелан, као и данас.
– Окупљали смо се око добре плоче, доброг филма и добре књиге. Групно смо ишли у биоскоп, на концерте, у Београд, па и у Загреб.., Стонси су свирали у Загребу 1976. године. Мој син има још увек ту карту са концерта Стонса.
– Онда није било разлика. Сви смо потицали из радничких кућа, али смо знали да препознамо шта је то што је квалитетно, и да нас сутра то избруси у неке боље и племенитије људе- каже Даговић.
– Смешак, Пеђа и ја – додаје Шмит- смо одударали са дугом косом…
Када је свако кренуо својим путем, Вито Томић је постао директор Вести.
– Он је и тамо унео неке наше енергије, и Вести и Радио Ужице креирао тако да буду допадљиви младим људима. Сећам се незаборавних топ листа, добрих емисија, у којима је ентузијазам, био главна перјаница. Сви смо желели да променимо нешто на боље. То је било време буквално два телевизијска програма, са доста штурим информацијама, тако да смо сами откривали и сазнавали свет са путовања на која су други одлазили- сећа се Дага.
– Радио Београд се доста слушао. Никола Караклајић и Вече уз радио, Минимаксов Туп Туп… Никада се нисмо бавили политиком, али смо били свесни шта је то. Нас су занимале свирке и концерти. Па замислите када је у „Рупи“ свирао Смак неколико пута. Управо је Смешак довео Смак први пут у „Рупу,“ он и Ковач су били организатори. Ми смо тада први пут видели покојног Лазу Ристовског… Био је то одличан концерт.
За време чувених ужичких корзоа, тачно се знало где ко стоји на главној улици, „код Бомбоњере“,“код Експреса“ код „22. децембра“, на тргу.
– Ми смо ишли у Сарајево, па су долазили људи из Сарајева овде код нас. Дружили смо се, и тачно је, били смо сви Југословени.
– Сећам се, идемо код Шмита у Севојно, и његова мајка направи пуну шерпу уштипака, док ми слушамо плоче. Тада је чувени гитариста Питер Гебријел певао… и ми смо читаву ноћ остали ту да то преслушамо. Па ми смо буквално отели диско клуб у Ужицу, који су водили људи из полиције, неки Гиле, који је схватио да је важно да се омладина окупи ту. Ја сам слику на зиду у „Рупи“, где је био подијум за игру, радио две ноћи и два дана. Знате када вама неко повери тако нешто, а ви имате шеснаест година…. То је било заиста сјајно време, у вредносном смислу, а не зато што је неко југоносталгичар- закључују наши саговорници и слажу се да је одласком људи попут Смешка, само увећана празнина у сећању на неко хуманије време.
Љ.К.
IN MEMORIAM: ВИТО ТОМИЋ – СМЕШАК (1953-2016)
Тешко је да о Виту говорим у прошлом времену, јер ће увек бити присутан, на много начина и много нивоа, пркосећи истини да га овде, међу нама, више нема. Имала сам срећу да ми, као несрећној првој генерацији усмереног образовања, у новинарском смеру баш он буде професор, најбољи професор међу рокерима и најбољи рокер међу професорима. Самовуверено је владао нашим разредом (у коме су већина биле девојке), имао изузетну вештину да нам пренесе чари професије којом је после многе од нас заразио, иако смо се ми тада често спрдале теоријима интерперсоналних и масовних комуникација, које нам је он зналачки представљао. Незаборавна је била седмодневна радна пракса у тадашњој РТБ, коју је он организовао, и упознавање са Николом Караклајићем, Јованом Шћекићем и екипом из Београдског ТВ програма. Музички хит те године је, сећам се, био “Forever Young” Род Стјуарта, заувек синоним за Витову непролазну младост. Присуствовао је касније свим нашим прославама матуре, он, вечито млад, а ми у међувремену зрелије, на последњој свечаности, по годинама скоро изједначени. Док смрт није дошла по своје.
Вито се успешно бавио телевизијским новинарством, а крајем осамдесетих нашли смо се поново заједно, он на месту директора Вести и Радио Ужица, ја на месту главног и одговорног уредника радија. Било је то несрећно време деведесетих, али опет уз зрак светлости и среће, окупили смо се око идеје “РУЖ”, програма на који смо, сви који смо га градили, били поносни, освајајући креативност и слободу, надахнути, испуњени и, можда тек сада знам – важни.
Умео је да разуме, имао је посебну вештину да размотри, у две речи анализира, имао је визију какву смо имали и ми, спремни да залегнемо, да запнемо, да се не дамо страшним годинама и тадашњем незапамћеном лудилу. Радили смо у скоро немогућим условима, али за нас тада баш ништа није било немогуће. Када није било струје, користили смо агрегат. Када није било нафте за њега – куповали смо је на црној берзи, па носили на Белу Земљу. Радио је морао да ради. Због свих који су на слушали, због нас који смо га правили, због њега који нам је допуштао. Из те велике љубави, талента, знања и вештине настао је “РУЖ”, програм који је, иако већ одавно премештен у успомену, нашој радијској екипи заувек уписан у генетски код. Тада нисмо ни знали колико смо били добри, али знао је он, у нас је веровао, храбрио нас и допуштао нам да реализујемо најсмелије снове у етру.
Живот нас је после развејао по различитим меридијанима и професијама; он је у свакој следећој био подједнако успешан. Остали смо у контакту, и при сваком новом сусрету, разговор настављали тамо где је стао последњи пут. Био је врло штедљив на речима, бирао их пажљиво, али је зато својим осмехом разоружавао све и њиме умео да утеши, охрабри, похвали, и да разуме.
Последњи пут смо се видели у новембру прошле године. Наши разговори неће бити настављени, али ће Вито живети све док чувамо ту племениту успомену и сећање. Туга је велика, већа од океана и времена које нас је делило, али је морамо пригрлити и сагорети као енергију живота. Јер, научили смо да нема тако великог бола, као што је сећање на срећу, у време жалости! И да је жалост, у ствари, љубав која нема где да оде! Наше су успомене снажне, као и љубав и пријатељство, које смо једни за друге имали.
Путуј у вечност, драги пријатељу. У етру вечности срешћемо се поново; ти ћеш и тамо бити са смешком по коме ћемо те лако препознати.
Мила Филиповић и његова екипа “РУЖ”
