Smešak je doveo „Smak“ u Užice
Sa prijateljima našeg, nedavno preminulog sugrađanina, Vita Tomića, bivšeg direktora „Vesti“, Zoranom Mitrićem Šmitom i Milovanom Dagovićem Dagom, razgovarali smo o vremenu u kome su bili nerazdvojni.
– Vita sam znao od… 1974. godine – priseća se Šmit. – Upoznali smo se kada su u ekipi bili Čaja, Truba, Daga, njegov brat Indijanac. Zvali smo ga Smešak…Vito je bio ok. Slušali smo tih godina Bitlse, hitove šezdesetih… i on je to stvarno voleo, a voleli smo i mi.
– Sećam se, bio je u Sevojnu kod mene, kada sam dole stanovao sedamdesetih, i ja sam odlazio kod njega. Interesantno za te godine je da su u Užice dolazili ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Trg je uvek bio pun. Bilo je dosta vojnika, što ove mlađe generacije ne pamte… U Užicu je bio veliki vojni garnizon. Manje-više, svi smo bili zaposleni. Vito i Truba su studirali… Vito je, koliko znam završio novinarstvo…čini mi se u Sarajevu.
– Išli smo na Rajske otoke često, kuvali ručak, družili se, odlazili u diskoteku kod Kovača. Tada su nam stizale ploče iz Sarajeva, Beograda, naručivali smo ploče iz Engleske i čekali ih po mesec dana. Za nas je to bilo dobro vreme – kaže Šmit.
Profesor Milovan Dagović Daga, dodaje da je u svakom smislu to vreme bilo kvalitetnije..
– Bilo je, i više druženja, i više uvažavanja različitosti. Nama su se priključivali mladi ljudi, jer su osećali da je među nama dobra energija. I bila je ta kompaktnost, u svakom smislu pozitivna, i kreativnost.
– To naše društvo nije bilo ni malo loše. Nije bilo droge, nismo se opijali. Uglavnom smo slušali muziku kada smo se družili i najviše smo pričali o muzici i umetnosti. U prirodi smo bili skoro svaki dan. Skupljali smo se na Trgu, „kod Tita“ i u „Kecu“ koji je bio aktuelan, kao i danas.
– Okupljali smo se oko dobre ploče, dobrog filma i dobre knjige. Grupno smo išli u bioskop, na koncerte, u Beograd, pa i u Zagreb.., Stonsi su svirali u Zagrebu 1976. godine. Moj sin ima još uvek tu kartu sa koncerta Stonsa.
– Onda nije bilo razlika. Svi smo poticali iz radničkih kuća, ali smo znali da prepoznamo šta je to što je kvalitetno, i da nas sutra to izbrusi u neke bolje i plemenitije ljude- kaže Dagović.
– Smešak, Peđa i ja – dodaje Šmit- smo odudarali sa dugom kosom…
Kada je svako krenuo svojim putem, Vito Tomić je postao direktor Vesti.
– On je i tamo uneo neke naše energije, i Vesti i Radio Užice kreirao tako da budu dopadljivi mladim ljudima. Sećam se nezaboravnih top lista, dobrih emisija, u kojima je entuzijazam, bio glavna perjanica. Svi smo želeli da promenimo nešto na bolje. To je bilo vreme bukvalno dva televizijska programa, sa dosta šturim informacijama, tako da smo sami otkrivali i saznavali svet sa putovanja na koja su drugi odlazili- seća se Daga.
– Radio Beograd se dosta slušao. Nikola Karaklajić i Veče uz radio, Minimaksov Tup Tup… Nikada se nismo bavili politikom, ali smo bili svesni šta je to. Nas su zanimale svirke i koncerti. Pa zamislite kada je u „Rupi“ svirao Smak nekoliko puta. Upravo je Smešak doveo Smak prvi put u „Rupu,“ on i Kovač su bili organizatori. Mi smo tada prvi put videli pokojnog Lazu Ristovskog… Bio je to odličan koncert.
Za vreme čuvenih užičkih korzoa, tačno se znalo gde ko stoji na glavnoj ulici, „kod Bombonjere“,“kod Ekspresa“ kod „22. decembra“, na trgu.
– Mi smo išli u Sarajevo, pa su dolazili ljudi iz Sarajeva ovde kod nas. Družili smo se, i tačno je, bili smo svi Jugosloveni.
– Sećam se, idemo kod Šmita u Sevojno, i njegova majka napravi punu šerpu uštipaka, dok mi slušamo ploče. Tada je čuveni gitarista Piter Gebrijel pevao… i mi smo čitavu noć ostali tu da to preslušamo. Pa mi smo bukvalno oteli disko klub u Užicu, koji su vodili ljudi iz policije, neki Gile, koji je shvatio da je važno da se omladina okupi tu. Ja sam sliku na zidu u „Rupi“, gde je bio podijum za igru, radio dve noći i dva dana. Znate kada vama neko poveri tako nešto, a vi imate šesnaest godina…. To je bilo zaista sjajno vreme, u vrednosnom smislu, a ne zato što je neko jugonostalgičar- zaključuju naši sagovornici i slažu se da je odlaskom ljudi poput Smeška, samo uvećana praznina u sećanju na neko humanije vreme.
LJ.K.
IN MEMORIAM: VITO TOMIĆ – SMEŠAK (1953-2016)
Teško je da o Vitu govorim u prošlom vremenu, jer će uvek biti prisutan, na mnogo načina i mnogo nivoa, prkoseći istini da ga ovde, među nama, više nema. Imala sam sreću da mi, kao nesrećnoj prvoj generaciji usmerenog obrazovanja, u novinarskom smeru baš on bude profesor, najbolji profesor među rokerima i najbolji roker među profesorima. Samovuvereno je vladao našim razredom (u kome su većina bile devojke), imao izuzetnu veštinu da nam prenese čari profesije kojom je posle mnoge od nas zarazio, iako smo se mi tada često sprdale teorijima interpersonalnih i masovnih komunikacija, koje nam je on znalački predstavljao. Nezaboravna je bila sedmodnevna radna praksa u tadašnjoj RTB, koju je on organizovao, i upoznavanje sa Nikolom Karaklajićem, Jovanom Šćekićem i ekipom iz Beogradskog TV programa. Muzički hit te godine je, sećam se, bio “Forever Young” Rod Stjuarta, zauvek sinonim za Vitovu neprolaznu mladost. Prisustvovao je kasnije svim našim proslavama mature, on, večito mlad, a mi u međuvremenu zrelije, na poslednjoj svečanosti, po godinama skoro izjednačeni. Dok smrt nije došla po svoje.
Vito se uspešno bavio televizijskim novinarstvom, a krajem osamdesetih našli smo se ponovo zajedno, on na mestu direktora Vesti i Radio Užica, ja na mestu glavnog i odgovornog urednika radija. Bilo je to nesrećno vreme devedesetih, ali opet uz zrak svetlosti i sreće, okupili smo se oko ideje “RUŽ”, programa na koji smo, svi koji smo ga gradili, bili ponosni, osvajajući kreativnost i slobodu, nadahnuti, ispunjeni i, možda tek sada znam – važni.
Umeo je da razume, imao je posebnu veštinu da razmotri, u dve reči analizira, imao je viziju kakvu smo imali i mi, spremni da zalegnemo, da zapnemo, da se ne damo strašnim godinama i tadašnjem nezapamćenom ludilu. Radili smo u skoro nemogućim uslovima, ali za nas tada baš ništa nije bilo nemoguće. Kada nije bilo struje, koristili smo agregat. Kada nije bilo nafte za njega – kupovali smo je na crnoj berzi, pa nosili na Belu Zemlju. Radio je morao da radi. Zbog svih koji su na slušali, zbog nas koji smo ga pravili, zbog njega koji nam je dopuštao. Iz te velike ljubavi, talenta, znanja i veštine nastao je “RUŽ”, program koji je, iako već odavno premešten u uspomenu, našoj radijskoj ekipi zauvek upisan u genetski kod. Tada nismo ni znali koliko smo bili dobri, ali znao je on, u nas je verovao, hrabrio nas i dopuštao nam da realizujemo najsmelije snove u etru.
Život nas je posle razvejao po različitim meridijanima i profesijama; on je u svakoj sledećoj bio podjednako uspešan. Ostali smo u kontaktu, i pri svakom novom susretu, razgovor nastavljali tamo gde je stao poslednji put. Bio je vrlo štedljiv na rečima, birao ih pažljivo, ali je zato svojim osmehom razoružavao sve i njime umeo da uteši, ohrabri, pohvali, i da razume.
Poslednji put smo se videli u novembru prošle godine. Naši razgovori neće biti nastavljeni, ali će Vito živeti sve dok čuvamo tu plemenitu uspomenu i sećanje. Tuga je velika, veća od okeana i vremena koje nas je delilo, ali je moramo prigrliti i sagoreti kao energiju života. Jer, naučili smo da nema tako velikog bola, kao što je sećanje na sreću, u vreme žalosti! I da je žalost, u stvari, ljubav koja nema gde da ode! Naše su uspomene snažne, kao i ljubav i prijateljstvo, koje smo jedni za druge imali.
Putuj u večnost, dragi prijatelju. U etru večnosti srešćemo se ponovo; ti ćeš i tamo biti sa smeškom po kome ćemo te lako prepoznati.
Mila Filipović i njegova ekipa “RUŽ”
