Пише: проф. Биља Грујичић
Зашто не неки други наслов, зашто „септембар“? Па зато што је то мој месец, дозволићу себи да будем лична, зато што је то месец нових почетака, нових упознавања, или старих упознавања на нов начин (Мислите ли да може и тако?), нових школских година, нових мириса, свега што сте убрали (органског и неорганског), месец куваног парадајза и паприке, мириса домаћег ајвара, а то је и месец нових уџбеника.
Куповали ли сте их ове године, драги моји? Знате ли колико у просеку има страница један нови, тек изашао из штампе, свежи уџбеник? Око 100, лепих, шарених. Рећи ћете да је то модерно, да су уџбеници савременији, међутим, како тумачити то да за један наставни предмет ученик може имати и до шест уџбеника и за једно и за друго полугодиште? Колико је ту штампаних књига, колико је ту различитих издавача, требају ли му онда свеске, ако има шест књига? Оставићу вама да одговорите и да се питате. Оставићу вам и да мерите школску торбу. Па храните децу боље, драги моји, да ојачају и носе на леђима то бесплатно школовање. Истина, ове године нису штрајковали просветни радници на почетку школске године. Занимљиво је да су у Србији сви помало уморни.
Ја и нисам хтела овога пута о школи, јер она на овим просторима одавно није занимљива тема. Хтела сам о академику и композитору Дејану Деспићу, који је ових дана заиста био тема, јер је вратио Награду града Београда, као и новчану подлогу која је прати; такође је одбио националну пензију и изашао из комисије за процену оних којима се додељује ова пензија. Скромно је образложио своју одлуку чињеницом да су поједини спортисти знатно више награђени за своје успехе, од многих научних и стручних радника, академика и уметника. Говорио је о спортистима са Олимпијаде. Наравно да је храбро изнети овакав став у времену клицања испод победничких балкона, али и да било каква врста поларизације међу професијама и звањима није добра. Живимо у времену када се за културу мало даје, зато што многе друге ствари, као што су спорт и филм, привлаче много више пажње. Није први који је вратио неку награду, али нас је позвао на размишљање о позитивним визијама догледне будућности и стварању економске сигурности у свим сегментима људске делатности. Показао је и да не верује само у захвалност у кешу.
Сада ми је сасвим случајно, а опет сасвим лично, пала на памет Вирџинија Вулф, која каже: “Жена мора имати новца и сопствену собу, ако жели да се бави књижевношћу“, према томе, драги моји, дајте да адекватно наградимо и друге који то заслужују, а не могу довољно брзо да скоче или потрче. Ионако се награђују од нашег новца. Знам, рећи ћете да ће ме ветрењача овога пута сигурно оборити.
Толико од мене, следећи пут ћу о предстојећим трендовима за јесењу сезону, из женског угла, о актуелним бојама и кројевима, кошуљама са машном и неизоставној пудер-розе боји. Мораш се и ти упристојити, Биљана, после тог ајвара! До тада…
Ваша Биљана
