НЕЧОВЕЧАНСТВО
После серије неразумљивих идеја, које се, супротно његовом очекивању, нису примиле чак ни међу уцењеном кликом, најхрабрији и најпаметнији икада, коначно је превалио преко усана да Косово више није део Србије. Уз неки обавезни суфикс „али“, ради појачања драматике и неизвесности. Орден Светог Саве који му је додељен да би Косово и даље било део Србије, а он послат одозго од свевишњег лично да га сачува, још неће вратити пошиљаоцу. Тај статус најтеже српске речи, који је истинит готово као тврдња да је со слана, а вода мокра, ни најмање не прија ушима дежурних патриота, ненавиклих на било коју врсту истине, а најмање на ону која им се баца у лице. Зато нико од њих и не коментарише изјаву свог газде и спонзора, да га не би наједио. Свој гнев преко таболидних савезника и дресираних телевизија и даље усмеравају на неке бивше и садашње, који су им криви за све изгубљене ратове, погажене снове и неподигнуте ограде велике Србије по суседним државама. Српска труба затрубe и сви националисти се спремно убацише у строј сачињен од бивших комуниста и наследника идеје совјетске Русије, како би сачували дуњу у фиоци.
У свакодневном ванредном обраћању човечанству, на мегдан је позван један опозиционар да му опали шамарчину, јер је он, наравно, и најхрабрији, па би да се без обезбеђења потури и први прими ударац, који је најављен и намењен најновијој звезди сајма књига, асимпатичном хроничару из Гркљана. Храбар је таман толико да већ осма година није изашао ни на један тв дуел са било којим представником тврде опозиције, сем са Надом Мацуром и својим родитељима. Особа која са балкона маше непостојећим обожаваоцима или удара рампу за две главе нижем детету прича о храбрости? Просто невероватно. Баш као кад би неки храбар човек у оваквој Србији данас дигао глас против система огрезлог у корупцији и упозорио на криминал, не хајући за своју судбину? Чекај, то ипак има, десило се? Има. Узбуњивач Александар Обрадовић, запослен у ваљевском Крушику, личност је године у Србији, еталон поштења, храбрости и родољубља. Човек са интегритетом и чашћу, непоткупљив и одговоран. Особине које одликују људе којих се овај систем и његов креатор гнушају и плаше се, јер снажно угрожавају наказни систем који брижљиво негују и оснажују. После бројних упозорења запослених у фабрици која су послата државном врху и министарству одбране, а која су завршила у кантама за отпатке и без икакве реакције, Александар се обратио независним истраживачким новинарима и прича је отишла у етар. Сазнало се оно што су сви знали већ дуже време, да је отац једног министра умешан у трговину оружјем. Фирма у којој је сувласник набављала је оружје по дисконтним ценама, а оно касније завршавало у рукама исламских терориста у Јемену. Прича је завршила на иностраном сајту који се бави том тематиком, а бугарска новинарка која је причу потписала проглашена је за подривача система, суверености и угледа Србије, наравно и делатника против председника и његове свите од бољитка и просперитета. Свима је јасно да о продаји оружја терористима у Јемену одлучују играчи светског калибра, далеко озбиљнији и опаснији од власника продавнице боја и лакова из Београда, који се потписао испод ових трансакција, и тако свој дућан препоручио као еталон за економску процват. Због озбиљности ситуације уследила су обраћања највиших државних чиновника и цара лично, где смо сазнали да то све уопште није важно и да материјални докази не вреде ни пишљивог боба, јер се њима не допадају. Држава је коначно реаговала. Ухапшен је узбуњивач. Шта друго? Чета наоружаних полицајаца у цивилу упала му је у офис и одвела га у непознатом правцу, питајући чији је, ко га плаћа и којој партији припада. Оптужен да је открио државну тајну, а није јадан знао да је то дозвољено само председнику у живом обраћању са ружичасте телевизије? Двадесет дана ни један колега нити члан породице није проговорио о том хапшењу. Чак ни његов адвокат. То је количина страха у Вучићевој демократији која ће наредне изборе спровести у таквој атмосфери, фер и поштено, притисака без. Срећа његова, па случај води искусни судија, који је за седам година без иједног случаја напредовао од окружног до судије Врховног касационог суда. Случај је завршен тако што је руководилац врховног Бога полиграфа на телевизији рекао да је ово све једна велика мрсна православна лаж, пласирана од стране оних који неће овакву његову Србију. Додао је и да су његова деца дивна и скромна, за разлику од нечије друге деце. Што је то додао, нико не зна и што је то икоме битно. Њему јесте.
Убрзо је смењен још један узбуњивач, овога пута официр без мрље у каријери, јер је некоме написао да су у војсци, ван свих законских одредби, запослене четири особе. Србија је држава из оне карикатуре, где давалац и прималац мита задовољно звиждућу, а онај који их је пријавио седи у затвору са букагијама, осуђен да прати само канале са националном фреквенцијом који га не помињу. Каже да је гледајући их данима, помислио да живи у Швајцарској, али му живот није Швицарска.
У фабрици барута са радницима исписаним из човечанства, десила се још једна мања експлозија којом приликом су лакше повређене две особе. Запослени у глас певају да је то предвиђена експлозија која се радо дешава, а два лакше повређена радника се на тв-у захваљују крштеници, јер су млади и брзи, те могу да брзо беже и пламену, што их није више докачио и тако извршио напад на државу, председника и директора. Отац погинулог радника о њему рече: “А да би нас уценио на вансудско поравнање, терао нас је да прихватимо посао за ћерку у Наменској и за жену, стан би нам дао, нудио је паре. Рекао сам да ја мртвог сина не продајем.”
Већина радника у тој фабрици је учлањена у једну партију, баш као и око 2000 радника ’’Крушика’’ на тромесечним уговорима, чијим продужењем се уцењују и од њих се прави непобедива гласачка машина.
Кад се томе дода и 1.800.000 људи који се налазе у ризику од сиромаштва и око 268.000 корисника социјалне помоћи, долазимо до магичне формуле која стварност претвара у напредну бајку, која ће, на крају, сигурно имати тужан крај.
Други локални цар и кабадахија, познат по ненапаствовању жена, осуђен је на условну казну, јер као функционер није пријавио приходе и имовину. Судећи по поседовном листу, броју квадрата и аутомобила, рекло би се да је градоначелник Монте Карла, а не једне од најсиромашнијих општина у Србији. Шта имају остали? Само један човек представља систем који омогућава оваквим људима да владају градовима. Док је њега биће и њих. Они су једно.
Да ли срећан крај може имати држава у којој један Марјан Ристићевић у Скупштини ’’раскринкава’’ проф. Дану Поповић, у којој учитељица медијске комуникације у своју емисију на јавном сервису доводи најбоље ученике из напредног одељења или она, у којој ни после пар година након свечаног отварања моста Љубовија- Братунац, уприличеног са 150 аутобуса пуних раздраганих заставама огрнутих ботова, још није прошло ниједно возило? У Врању су пред долазак свеца оронуле зграде облачили у фото тапете, како би се бар визуелно смањио одраз вриштеће беде и сиротиње.
Шта добро може да очекује држава где председник који ни у сну нема овлашћења да одлучује о томе, београдским таксистима обећава по 5.000 еура буџетског тј. нашег новца, а фирма „Гојко Бокић д.о.о“, која се бави изливањем пластичних ноша и лавора, купује превозника „Ниш експрес“? Сага о таксистима ће бити комплетирана ако сви набаве аутомобиле без тендера од истог продавца. Можда пожеле да возе ’’Шкоде’’?
Деца слушају Јалу брата и Баку Прасета, родитељи Радоша из Наменске, ДЈ Жекса и Вучића, док нам о куцама и мацама бригу води Левијајатан са истетовираним фашистичким симболима, а са гигантских плаката се кези Миша Вацић. Тако Шешељ замишља рај док поново некажњено прети људима да ће их дубоко закопати.
Можемо ли да се надамо помирењу у данима кад светац помиритиељствујушћи и разграничитељствујушћи о нашим комшијама каже:’’Хајрадинајеви не пале књиге, они не читају, они тамо немају књиге. Они пале кекс, ове наше будале пале књиге’’. При чему је снимак паљења књига по броју прегледа идентичан са оним из Савамале и са наплатне рампе. Дупло голо или нула. Државни приоритет је решавање случаја запаљене књиге, што јасно говори да је колоризовано свето писмо о Београду далеко важније од живота новинара кога су умало запалили у свом дому.
Допринос националног јавног сервиса смиривању ситуације је, као и обично, немерљив, а садашње стање најбоље описује професор Никола Самарџић: „РТС је омогућио шешељевцима да постану владајућа политичка снага и идеја. РТС поново, већ 15 година, без обзира на састав владе, оправдава ратне злочине, хушка против суседа, служи путиновској Русији, оспорава европске вредности и европску оријентацију, распирује изолационизам и антиамериканизам, промовише лажне личности, токсичне идеје, социопатско понашање.”
Добро уигране екипе радикалске прошлости и напредне садашњости земљу воде у Евроазијску будућност, у загрљај руског медведа, из којег су се чланице Варшавског пакта деценијама у ропцу извлачиле, остављајући неизбрисиве трагове у разореним породицама и животима. Наши стари помагачи трљајући руке благонаклоно гледају на све овдашње свињарије прожете гажењима људских права и закона знајући да смо сваки дан све даље од највећег кошмара свих националиста званог Европска Унија. Власт Европу користи као касицу за црпљење приступних фондова, који се волшебно претапају у сендвиче и аутобусе. Ни антиевропска опозиција не жели да види одакле ветар дува и својим нечињењем и окретањем главе од главног проблема, трасира нам пут, на ком ћемо остати само заборављена црна мрља на најбогатијем континенту у историји.
Али своји на својему.
На кинеским путевима и рудницима, руском цевоводу, крвотоку и нуклеарним бањама, немачким маркетима, турским шиварама чарапа и гаћа, корејским моталицама каблова, арапским ветропарковима и насељима…
Ово је земља за све наше људе који су се „огребали“ о власт и нашли своју срећу, и њихову децу. И за оне са истом намером, који још нису упознали бољитак из првог реда.
Они други ће морати да скупе паре за визу и упознају пилота свог авиона. Вежите се. Полећемо.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1023)
