NEČOVEČANSTVO
Posle serije nerazumljivih ideja, koje se, suprotno njegovom očekivanju, nisu primile čak ni među ucenjenom klikom, najhrabriji i najpametniji ikada, konačno je prevalio preko usana da Kosovo više nije deo Srbije. Uz neki obavezni sufiks „ali“, radi pojačanja dramatike i neizvesnosti. Orden Svetog Save koji mu je dodeljen da bi Kosovo i dalje bilo deo Srbije, a on poslat odozgo od svevišnjeg lično da ga sačuva, još neće vratiti pošiljaocu. Taj status najteže srpske reči, koji je istinit gotovo kao tvrdnja da je so slana, a voda mokra, ni najmanje ne prija ušima dežurnih patriota, nenaviklih na bilo koju vrstu istine, a najmanje na onu koja im se baca u lice. Zato niko od njih i ne komentariše izjavu svog gazde i sponzora, da ga ne bi najedio. Svoj gnev preko tabolidnih saveznika i dresiranih televizija i dalje usmeravaju na neke bivše i sadašnje, koji su im krivi za sve izgubljene ratove, pogažene snove i nepodignute ograde velike Srbije po susednim državama. Srpska truba zatrube i svi nacionalisti se spremno ubaciše u stroj sačinjen od bivših komunista i naslednika ideje sovjetske Rusije, kako bi sačuvali dunju u fioci.
U svakodnevnom vanrednom obraćanju čovečanstvu, na megdan je pozvan jedan opozicionar da mu opali šamarčinu, jer je on, naravno, i najhrabriji, pa bi da se bez obezbeđenja poturi i prvi primi udarac, koji je najavljen i namenjen najnovijoj zvezdi sajma knjiga, asimpatičnom hroničaru iz Grkljana. Hrabar je taman toliko da već osma godina nije izašao ni na jedan tv duel sa bilo kojim predstavnikom tvrde opozicije, sem sa Nadom Macurom i svojim roditeljima. Osoba koja sa balkona maše nepostojećim obožavaocima ili udara rampu za dve glave nižem detetu priča o hrabrosti? Prosto neverovatno. Baš kao kad bi neki hrabar čovek u ovakvoj Srbiji danas digao glas protiv sistema ogrezlog u korupciji i upozorio na kriminal, ne hajući za svoju sudbinu? Čekaj, to ipak ima, desilo se? Ima. Uzbunjivač Aleksandar Obradović, zaposlen u valjevskom Krušiku, ličnost je godine u Srbiji, etalon poštenja, hrabrosti i rodoljublja. Čovek sa integritetom i čašću, nepotkupljiv i odgovoran. Osobine koje odlikuju ljude kojih se ovaj sistem i njegov kreator gnušaju i plaše se, jer snažno ugrožavaju nakazni sistem koji brižljivo neguju i osnažuju. Posle brojnih upozorenja zaposlenih u fabrici koja su poslata državnom vrhu i ministarstvu odbrane, a koja su završila u kantama za otpatke i bez ikakve reakcije, Aleksandar se obratio nezavisnim istraživačkim novinarima i priča je otišla u etar. Saznalo se ono što su svi znali već duže vreme, da je otac jednog ministra umešan u trgovinu oružjem. Firma u kojoj je suvlasnik nabavljala je oružje po diskontnim cenama, a ono kasnije završavalo u rukama islamskih terorista u Jemenu. Priča je završila na inostranom sajtu koji se bavi tom tematikom, a bugarska novinarka koja je priču potpisala proglašena je za podrivača sistema, suverenosti i ugleda Srbije, naravno i delatnika protiv predsednika i njegove svite od boljitka i prosperiteta. Svima je jasno da o prodaji oružja teroristima u Jemenu odlučuju igrači svetskog kalibra, daleko ozbiljniji i opasniji od vlasnika prodavnice boja i lakova iz Beograda, koji se potpisao ispod ovih transakcija, i tako svoj dućan preporučio kao etalon za ekonomsku procvat. Zbog ozbiljnosti situacije usledila su obraćanja najviših državnih činovnika i cara lično, gde smo saznali da to sve uopšte nije važno i da materijalni dokazi ne vrede ni pišljivog boba, jer se njima ne dopadaju. Država je konačno reagovala. Uhapšen je uzbunjivač. Šta drugo? Četa naoružanih policajaca u civilu upala mu je u ofis i odvela ga u nepoznatom pravcu, pitajući čiji je, ko ga plaća i kojoj partiji pripada. Optužen da je otkrio državnu tajnu, a nije jadan znao da je to dozvoljeno samo predsedniku u živom obraćanju sa ružičaste televizije? Dvadeset dana ni jedan kolega niti član porodice nije progovorio o tom hapšenju. Čak ni njegov advokat. To je količina straha u Vučićevoj demokratiji koja će naredne izbore sprovesti u takvoj atmosferi, fer i pošteno, pritisaka bez. Sreća njegova, pa slučaj vodi iskusni sudija, koji je za sedam godina bez ijednog slučaja napredovao od okružnog do sudije Vrhovnog kasacionog suda. Slučaj je završen tako što je rukovodilac vrhovnog Boga poligrafa na televiziji rekao da je ovo sve jedna velika mrsna pravoslavna laž, plasirana od strane onih koji neće ovakvu njegovu Srbiju. Dodao je i da su njegova deca divna i skromna, za razliku od nečije druge dece. Što je to dodao, niko ne zna i što je to ikome bitno. Njemu jeste.
Ubrzo je smenjen još jedan uzbunjivač, ovoga puta oficir bez mrlje u karijeri, jer je nekome napisao da su u vojsci, van svih zakonskih odredbi, zaposlene četiri osobe. Srbija je država iz one karikature, gde davalac i primalac mita zadovoljno zvižduću, a onaj koji ih je prijavio sedi u zatvoru sa bukagijama, osuđen da prati samo kanale sa nacionalnom frekvencijom koji ga ne pominju. Kaže da je gledajući ih danima, pomislio da živi u Švajcarskoj, ali mu život nije Švicarska.
U fabrici baruta sa radnicima ispisanim iz čovečanstva, desila se još jedna manja eksplozija kojom prilikom su lakše povređene dve osobe. Zaposleni u glas pevaju da je to predviđena eksplozija koja se rado dešava, a dva lakše povređena radnika se na tv-u zahvaljuju krštenici, jer su mladi i brzi, te mogu da brzo beže i plamenu, što ih nije više dokačio i tako izvršio napad na državu, predsednika i direktora. Otac poginulog radnika o njemu reče: “A da bi nas ucenio na vansudsko poravnanje, terao nas je da prihvatimo posao za ćerku u Namenskoj i za ženu, stan bi nam dao, nudio je pare. Rekao sam da ja mrtvog sina ne prodajem.”
Većina radnika u toj fabrici je učlanjena u jednu partiju, baš kao i oko 2000 radnika ’’Krušika’’ na tromesečnim ugovorima, čijim produženjem se ucenjuju i od njih se pravi nepobediva glasačka mašina.
Kad se tome doda i 1.800.000 ljudi koji se nalaze u riziku od siromaštva i oko 268.000 korisnika socijalne pomoći, dolazimo do magične formule koja stvarnost pretvara u naprednu bajku, koja će, na kraju, sigurno imati tužan kraj.
Drugi lokalni car i kabadahija, poznat po nenapastvovanju žena, osuđen je na uslovnu kaznu, jer kao funkcioner nije prijavio prihode i imovinu. Sudeći po posedovnom listu, broju kvadrata i automobila, reklo bi se da je gradonačelnik Monte Karla, a ne jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji. Šta imaju ostali? Samo jedan čovek predstavlja sistem koji omogućava ovakvim ljudima da vladaju gradovima. Dok je njega biće i njih. Oni su jedno.
Da li srećan kraj može imati država u kojoj jedan Marjan Ristićević u Skupštini ’’raskrinkava’’ prof. Danu Popović, u kojoj učiteljica medijske komunikacije u svoju emisiju na javnom servisu dovodi najbolje učenike iz naprednog odeljenja ili ona, u kojoj ni posle par godina nakon svečanog otvaranja mosta Ljubovija- Bratunac, upriličenog sa 150 autobusa punih razdraganih zastavama ogrnutih botova, još nije prošlo nijedno vozilo? U Vranju su pred dolazak sveca oronule zgrade oblačili u foto tapete, kako bi se bar vizuelno smanjio odraz vrišteće bede i sirotinje.
Šta dobro može da očekuje država gde predsednik koji ni u snu nema ovlašćenja da odlučuje o tome, beogradskim taksistima obećava po 5.000 eura budžetskog tj. našeg novca, a firma „Gojko Bokić d.o.o“, koja se bavi izlivanjem plastičnih noša i lavora, kupuje prevoznika „Niš ekspres“? Saga o taksistima će biti kompletirana ako svi nabave automobile bez tendera od istog prodavca. Možda požele da voze ’’Škode’’?
Deca slušaju Jalu brata i Baku Praseta, roditelji Radoša iz Namenske, DJ Žeksa i Vučića, dok nam o kucama i macama brigu vodi Levijajatan sa istetoviranim fašističkim simbolima, a sa gigantskih plakata se kezi Miša Vacić. Tako Šešelj zamišlja raj dok ponovo nekažnjeno preti ljudima da će ih duboko zakopati.
Možemo li da se nadamo pomirenju u danima kad svetac pomiritieljstvujušći i razgraničiteljstvujušći o našim komšijama kaže:’’Hajradinajevi ne pale knjige, oni ne čitaju, oni tamo nemaju knjige. Oni pale keks, ove naše budale pale knjige’’. Pri čemu je snimak paljenja knjiga po broju pregleda identičan sa onim iz Savamale i sa naplatne rampe. Duplo golo ili nula. Državni prioritet je rešavanje slučaja zapaljene knjige, što jasno govori da je kolorizovano sveto pismo o Beogradu daleko važnije od života novinara koga su umalo zapalili u svom domu.
Doprinos nacionalnog javnog servisa smirivanju situacije je, kao i obično, nemerljiv, a sadašnje stanje najbolje opisuje profesor Nikola Samardžić: „RTS je omogućio šešeljevcima da postanu vladajuća politička snaga i ideja. RTS ponovo, već 15 godina, bez obzira na sastav vlade, opravdava ratne zločine, huška protiv suseda, služi putinovskoj Rusiji, osporava evropske vrednosti i evropsku orijentaciju, raspiruje izolacionizam i antiamerikanizam, promoviše lažne ličnosti, toksične ideje, sociopatsko ponašanje.”
Dobro uigrane ekipe radikalske prošlosti i napredne sadašnjosti zemlju vode u Evroazijsku budućnost, u zagrljaj ruskog medveda, iz kojeg su se članice Varšavskog pakta decenijama u ropcu izvlačile, ostavljajući neizbrisive tragove u razorenim porodicama i životima. Naši stari pomagači trljajući ruke blagonaklono gledaju na sve ovdašnje svinjarije prožete gaženjima ljudskih prava i zakona znajući da smo svaki dan sve dalje od najvećeg košmara svih nacionalista zvanog Evropska Unija. Vlast Evropu koristi kao kasicu za crpljenje pristupnih fondova, koji se volšebno pretapaju u sendviče i autobuse. Ni antievropska opozicija ne želi da vidi odakle vetar duva i svojim nečinjenjem i okretanjem glave od glavnog problema, trasira nam put, na kom ćemo ostati samo zaboravljena crna mrlja na najbogatijem kontinentu u istoriji.
Ali svoji na svojemu.
Na kineskim putevima i rudnicima, ruskom cevovodu, krvotoku i nuklearnim banjama, nemačkim marketima, turskim šivarama čarapa i gaća, korejskim motalicama kablova, arapskim vetroparkovima i naseljima…
Ovo je zemlja za sve naše ljude koji su se „ogrebali“ o vlast i našli svoju sreću, i njihovu decu. I za one sa istom namerom, koji još nisu upoznali boljitak iz prvog reda.
Oni drugi će morati da skupe pare za vizu i upoznaju pilota svog aviona. Vežite se. Polećemo.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1023)
