ИСПРАВЉАЈТЕ НЕПРАВДЕ ПОЧИЊЕНЕ ГРАЂАНИМА
Предлажем Вам да објави да ми службе председника Николића и премијера Вучића нису одговориле на 175 једнаких електронских порука којима сам указивао и тражио да исправљају неправде почињене грађанима, јер им је то и уставна обавеза, а и моје право да добијем одговор на моје представке. У електронским порукама предлагао сам премијеру Вучићу, који је запретио, нерадницима, гвозденом метлом, да метлу, прво, у циљу уверљивости, примени на запослене у службама председника и премијера, јер не обављају послове за које су дебело плаћени. Дванаест година угрожавају моја професионална и људска права службе у Министарству просвете и Заводу за унапређивање образовања и васпитања.
Два доктора математичких наука, од којих је један сарадник Института за математику САНУ, оценили су, у својим рецензијама, најпозитивније моје математичке збирке за самоучење за ученике основних школа. Министарство просвете Србије прихватило је такве оцене, одобрило моју математичку збирку и затражило да им доставим рецензије да ми доставе решење о одобреној збирци. Рецензије сам доставио, и пети пут, а исте су штампане и на задњој корици збирке, а решење Министарства нисам добио ни после дванаест година!
За одобрење друге збирке обратио сам се Заводу за унапређивање образовања и васпитања, који је, у међувремену, формиран. Прегледачица у Заводу позитивно је оценила моју збирку, али написала и глупост да „Збирка садржи и текстове који нису за ученике“ (о Николи Тесли, Михајлу Пупину, Милутину Миланковићу,..), којим текстотима сам ученицима показао да се, и у најтежим условима, у којима су се школовали наши најуспешнији научници, могу, упорним радом, постизати и највећи резултати. Директора Завода др Љубомира Протића питаао сам, у његовој канцеларији, како је могао да потпише глупост прегледачице? „Нисам ја то потписао“! Показао сам му одговор, са његовим потписом и обавестио га да ми није одговорио на неколико мојих представки, којима сам му се обратио овим поводом. Добио сам одговор да су му подметнули, са другим актима, да то потпише! Згрануо сам се да Завод нема стручни орган који разматра, усваја-не усваја мишљење прегледачице и шаље га на одобравање Министарству просвете Србије.
Директор Протић је позвао прегледачицу и оставио нас да расправимо спорни проблем, а он је прешао у другу канцеларију, јер „има друге обавезе“. Прегледачица ме нападала зашто сам се обратио Поверенику за информације од јавног значаја и износила неке, малициозне примедбе: „зашто сам написао Млади математичари великим словом, зашто нападам директора Протића, а тражим помоћ од њега,..“. Одговорио сам да професора Протића нисам нападао, већ питао како дозвољава да га служба обмањује? Прегледачица ми је написала, јадним шкрабописом, шта треба да доставим, уз нови захтев за одобрење збирки. Мислио сам да смо њене малициозности расправили и помолио се да се поздравим са професором др Љубомиром Протићем, који је, својевремено, директорци Просветног прегледа, госпођи Ступар, предложио да буду издавачи мојим збирки и да му није јасно „како Тихомира не познаје када је мога да напише тако добре математичке збирке“. Директор Протић је био заузем ручком са некма од сарадника!
Обратио сам се, новим захтевом, за одобрење збирки, али прегледачица није могла да савлада своју сујету, заборавила на своје раније позитивно мишљење о мојим збиркама, па написала да „збирке нису усклађене са Програмом“!!
Три пута сам се, овим поводом, обраћао новом директору Завода Ушумлићу, а одговора није било. Отпутовао сам у Београд и, са великом упорношћу, успео да уђем код Ушумлића. Извинуо му се што сам скинуо сако, јер сам путовао пет сати возом из Ужица, а и од трамвајске станице. Директор ме питао зашто му се нисам обратио телефоном да решимо спорни проблем? Јесте ли, директоре, добили три моја писма? „Нисам“. Па како смо проблем могли да решимо телефоном када имате кртице у служби које крију од Вас маја обраћања? Предложио сам директору, да у циљу рационалности, говорим му о проблему показујући му документа. Када смо завршили разговор директор ми је рекао да му се обратим представком и он ће ми одговорити. Понудио сам директору флеш са мојом представком да секретарица оштампа и показао сам му датуме три моја обраћања њему, која је служба сакрила од њега и предложио му да напише Министарству да му је хаос у служби, који је настао и пре њега, а ако неће треба да поднесе оставку. Одговорио је да он више и неће бити директор Завода, јер СНС тражи то место за свој кадар! Згранут над овим чињеницама отишао сам, чекајући његов одговор, који ни после две године нисам добио!
Овим поводом обратио сам се за помоћ Заступнику грађана Јанковићу и он је натераоо новог директора Завода Аврамовића да ми одговори и предложи „…да смогнем снаге да се Заводу, поново, обратим за одобрење збирки,…али и да то ја не могу да урадим, јер нови Закон предвиђа да се за одобрење могу обратити, само, овлашћени издавачи, а ја то нисам“! Одговорио сам директору Аврамовићу да није цитирао и члан Закона који предвиђа да се започети поступци за одобравање књига завршавају по старом закону, ја сам започео поступак одобравања пре дванаест година! Одговора од директора Аврамовића нема, тако да, стичем утисак, да служба и од њега крије моје представке, понашајући се према директорима као гостима на одређено време, а службе раде шта хоће и без последица! И ово је доказ да сам био у праву када сам премијеру Вучићу предложио да своју намеру о гвозденој метли примени, прво, на службе премијера, председника и министарства, те заводе,..
Најупорнији у чекању да правда, најзад, дохрамље до њега
Тихомир Ђурђић, из Ужица [email protected]
