ПИШЕ ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ
Скарабуџити, то вам је кад правите нешто од нечега, и то нешто на крају испадне ништа. Иначе, то је био степен највеће креативности код српских мајстора свих врста, нарочито кад су у питању јавни радови. У Србији, откако су демократске снаге учврстиле власт, ретко се ко бавио градњом, много више је било заступљено крпљење и скарабуџивање, па с тога и не чуди што је градња изгубила сваки смисао. Градња било које врсте за јавне потребе скоро да је изумрла. У Ужицу има колико хоћеш примера скарабуџивања. Зато у данашње време, када год нешто треба поправити, више се исплати урадити све испочетка, тек кад се распадне само од себе. Што се тиче јавних скарабуџивања, највише их је било током изборних кампања, којих је у Ужицу, као уосталом и у целој Србији, било напретек. Е, ту почиње моја авантура, откако сам се осетио као лице са посебним потребама.
Никада се нисам осећао као особа са „посебним потребама“, мада сам инвалид од своје четврте године, због последица дечије парализе, коју сам прележао 1956. године, током велике епидемије. Можда захваљујући оцу и мајци фискултурницима, можда због неких мојих вештина, способности да се прилагођавам ситуацијама кроз живот, нисам се осећао као инвалид. Ни касније се нисам осећао као инвалид када сам сломио ногу и када сам лежао пола године у гипсаном кориту, након чега сам се једва опет дигао на штаке из инвалидских колица, овога пута са више ограничења у кретању. Али сам и даље био самосталан толико да сам почео да се бавим приватним послом. Прво сам основао Видео радионицу, а 1994. и прву ужичку ТВ5… Од државе никада нисам користио олакшице за лица са посебним потребама, нити сам био члан удружења тог типа. Али, сам максимално, као директор телевизије, помагао кампање разних удружења која су се борила да се инвалидним лицима обезбеде олакшице, да се осамостале и колико-толико поправе свој квалитет живота, што су сведочиле бројне дипломе и захвалнице које је добила и данас добија ТВ5 Ужице…
Време лети, оно што је неизбежно, то је старост. Старост је сама по себи болест. Тако, када сам прегурао 62 годину живота, почео сам да осећам несигурност у кретању, знао сам да ако негде паднем и завршим због некога лома у болници, да одатле нећу жив изаћи. Пресудно је било то што ми се једном приликом по изласку из лифта у мраку, пре него сам притиснуо прекидач за светло, оклизнула штака на влажном, тек изрибаном ходнику, те сам опаучио главом о зид, нашавши се полуонесвешћен на поду. Тада ми је пријатељ Срећко бравар донео из његовог подрума нека педесет година стара инвалидска колица, заостала од његове покојне бабе, широка срећом таман да могу да прођу кроз стандардна врата у стану. Са штакама сам се кретао једино када сам морао да одем негде ван зграде, само до таксија и назад. Током времена, то ми је био све већи напор и појавила се потреба да набавим боља инвалидска колица, која зову „активна“, која би ми обезбедила самосталност ван зграде у ближем комшилуку, да могу до трафике, продавнице, пијаце… Проблем се појавио што таква колица коштају преко 1500 евра и социјално их не плаћа ако корисник нема положен возачки испит. На моје питање: „А шта је са нама који користимо такси?“ одговор је био: „тако ти је по закону“. Ипак, та колица ми је набавио брат који живи у Немачкој и то као донацију власника фирме која их израђује. А онда је уследило тешко разочарање које је заменило осећај беспомоћности и преварености.
Једно знам, свако од нас је помало Др. Џекил, помало Мр. Хајд… На жалост, мислећи да ми више неће требати, ја сам своју лошу страну успео да уништим и сад ми је криво… Кренем да пробам моја нова савршена инвалидска колица пристигла из Немачке. „Реко“ до трафике, да купим новине и сладолед, а трафика је 70 метара од улаза зграде где живим. Треба да сиђем са тротоара, пређем малу улицу, ону која води од Ђерине перионице и понова се попнем на тротоар и још мало… имају две трафике… Знам да без туђе помоћи не могу да савладам ивичњаке на тротоарима, али имају два предвиђена прелаза за инвалидска колица направљена, чини ми се још у време градоначелника Јова. Тако су скарабуџена да са старим колицима није било шансе да их савладам, ни уз помоћ другог лица…Убеђен да ћу сада, са новим колицима моћи да пређем сам, храбро кренем, стигнем до првог силаска са тротоара, колица убрзаше и због неравнина набацаног асфалта умало се не преврнух… Кренем да се попнем са улице, опет неравно, а успон превелики. Видим, ако јаче гурнем, да ћу се преврнути уназад и повредити. Окренем се, кренем да на рикверц савладам успон тог прелаза за инвалидска колица, хоћу да испаднем, јер су се колица толико нагела унапред, да ми ноге додирнуше асфалт… Најзад, схватих да ти прелази на тротоар не вреде без туђе помоћи, осетих само беспомоћност, беса нигде. И тако стојим код оног инвалидског прилаза на тротоар и гледам ко ће први да наиђе, неко кога познајем, да га замолим да ме погура на тротоар, иначе, то може бити аутомобил који би могао да ме убије, јер се налазим на месту које није предвиђено за задржавање… Тада наиђе мој некадашњи монтажер на ТВ 5, Шиба, и он ме лако изгура на тротоар, па се вратих кући жив.
А толико смо хвалили на телевизији тадашњу власт што се сетила да направи прелазе, не знајући да су, тако скарабуџени, неупотребљиви. Убудуће пријатељи новинари, седите у инвалидска колица, па прво пробајте објекте за нас „са посебним потребама“ пре хваљења. А ви који владате овим градом, могли би да прилагодите ове прелазе важећим стандардима, па тако нама, за посебну „употребу“, олакшате да одемо макар до трафике. И да вас питам, када сте последњи пут видели самог човека у колицима који користи те прелазе? Увек је неко са њима. Циљ је био да помогну да се људи у колицима осамостале за основне људске потребе, па и до библиотеке, позоришта, где сте, истина, направили рампе. Али, како стићи до јавних установа, нисте се запитали? Кад постоји пратилац, ти прелази су потпуно непотребни. Данас, када сви раде и преживљавају, када немају времена ни за кога, нарочито за оне са посебним потребама, ови прелази би могли да се доведу у стање самосталне употребљивости.
Моја пријатељица, која је обишла доста земаља Европске уније, када смо разговарали на ову тему, ми је испричала: – „Још 2002. године, у једном од мојих првих излазака у иностранство уочила сам нешто што ми је окупирало пажњу. Наиме, у Атини, главном граду Грчке, где сам присуствовала седмодневном семинару, у слободно време, кога није било превише, свега два до три поподнева или предвечерја, имала сам мало времена да шетам градом и била сам веома зачуђена што сам на сваком кораку имала прилике да сретнем људе који су на разне начине имали очигледан инвалидитет. Кретали су се у пратњи другог лица, самостално, понекад веома успорено, уз помоћ различитих помагала, возећи се инвалидским колицима. Наивно, сам помислила: Боже, колико у овом граду има инвалида за разлику од мог града. Некако сам била и задовољна због такве своје констатације. Размишљала сам о томе… Као некакво откровење, доста касније, спознала сам сопствено непознавање ове материје. Синуло ми је! Код њих инвалидна лица излазе напоље, а код нас се остављају у кућама. И поред жеље да породица приушти свом инвалидном члану излазак на улицу, и на свако друго место које би им требало бити доступно, као и свим другим грађанима, то је било готово немогуће. Нигде није било обезбеђених и прилагођених прелаза за инвалидна лица…. Сада је другачије, али друштвена заједница ипак још пуно треба да ради да би обезбедила достојанствен живот инвалидним суграђанима.“
Када је иста моја пријатељица била у Бриселу, снимила је фотографију у једној тамошњој пекари, где једна бака, која не може на ноге, самостално користећи возило за инвалиде, неку врсту електричних колица за дуже шетње, купује хлеб и пецива, у исто време шетајући и своја два пса. Ова фотографија говори колико је УЕ далеко од ЕУ… Мене чуди зашто тако видљиве ствари, као лоше урађени прилази, за нас са „посебним потребама“ нико од надлежних не примећује у Ужицу и зашто удружења људи са посебним потребама ћуте кад су у питању овако видљиви проблеми. Много сам се обрадовао оном лифту на плажи, да могу да изађем кроз тунеле до лепоте Рајских отока, али како стићи самостално до лифта? И на крају да поставим питање, овако јавно, надлежнима: Коме ја да се обратим у локалној власти, да би поправили скарабуџене прилазе, да могу самостално до продавнице, пијаце и сличних места у мом најближем окружењу?
(текст је објављен у данашњем издању Ужичке недеље. Нажалост, техничком грешком, без последњег пасуса прим.уред.)
