Пише: проф. др Биља Грујичић
Посматрам лагане пахуље снега, кроз обрис дима који се пуши са шоље мога чаја. Мирише цимет. Слушам свашта, нешто лагано, јутарње, не могу рећи шта је, јер не мислим да је важно. Мада већ чујем оне који ми кажу, грешиш Биљка, музика коју слушамо у доброј мери одређује и наш поглед на свет. Али ја једноставно не желим да будем сврстана ни на једну страну, волим и доброг Мирослава, као и Whitesnake или Боба Марлија. То мешање чулних утисака, у мојој се науци, зове синестезија. Међутим, не пада снег да помори свет, него да свака зверка покаже свој траг. Трагови су разни, од малих и великих, мушких и женских, а звери знате какве су. Не треба их се бојати, али их треба препознати. Са шминком, или без. А ја сам хтела о шминкерају.
Шминкале смо се заједно, једна преко пута друге, то су они нови, модерни салони, са тоном шминке свуда око вас; са палетама боја, са бескрајном понудом шминкерки и продавачица, решених да вам нешто продају, па шта год то било. Била сам радознала, док сам се вртела на столици. Ваљда сам од оних које воле свашта да пробају. (Често је било и горко, али макар сам имала снаге да пробам!) Не би ми ни привукла пажњу, јер су моју заокупили трендови за предстојећу сезону, иако сам интимно знала да их нећу у потпуности испратити. Човек мора да остане доследан себи. Али, обратила ми се. Тек тада сам видела да је врло вешто и прецизно убрађена, завијена у мараму, тј. хиџаб. Знала сам да јој њена вера налаже конзервативно облачење и покривање целокупног тела, изузев лица и шака, да то представља симбол скромности, морала и приватности. Добро, да се разумемо, нисам ни ја своју приватност просипала около и истински сам презирала оне који то чине. Интима увек треба да остане то што и јесте.
Само су јој су се очи виделе, а оне су биле изразите. Разговарале смо о бојама сенки за очи, била је врло одлучна да ми препоручи љубичасту, шминкерка се такође трудила. Њена девојчица се врпољила око нас. Подједнако ју је занимало оно о чему смо расправљале. Ваљда су жене на свим меридијанима и у свим генерацијама исте и ваљда их муче исте теме, небитно да ли су премијерке, хирурзи, главне уреднице, или фризерке. Посматрала сам са колико пажње истиче оно што је видљиво. Размишљала сам, како своја ограничења можете претворити и у предности, драге моје? У том тренутку ушла је тинејџерка, мада не знам кад се те године истински завршавају, и тражила да је „професионално нашминкају“, акценат је био на речи “професионално“, мислим да јој је због тога и тако наплаћено. Али мислим да је то тема за неку другу колумну. И као што рече Албахари у свом најновијем роману, свако од нас ће “и даље остати онај исти мали човек који служи историји за прехрану и који једини види себе као носиоца значајне улоге у збивањима која творе историју.“
Једно нам је било заједничко, нисмо желеле да изгледамо као да знамо унапред какво ће се лице и тело носити следеће сезоне. Оставиле смо то онима које желе да изгледају као серијски производи са покретне траке. Све док се у центру медијске пажње не појави нови модел, често потпуно другачији, али то је тема за ваш новчаник, драге моје! Не дозволите да завршите на модном отпаду, драге моје! Негујте себе у сваком смислу! Воли вас Ваша Биљана!
