– Ја сам стотине камиона превезао преко Албаније и Македоније итд, селили смо целу фабрику из Севојна да докажемо Унпрофору да постоји фабрика у Македонији. Када би ми сада неко рекао да поново прођем кроз то, рекао бих, не хвала више, радије ћу да идем у затвор или да ме обесе, него да поново све то пролазим –
ПРИВРЕДНИК ГОДИНЕ: БРАНКО БЕШЕВИЋ – „УНИТРАГ“
Рођен у Драгачеву, где је и завршио основну и средњу школу, а потом и факултет у Београду, Бранко Бешевић, власник предузећа „Унитраг“, од 1972. године живи у Ужицу. Како сам каже „призетио“ сам се.
– Родитељи моје жене Данице били су стари, па им је била потребна брига. Пошто је она лекар, одлучили смо да дођемо у Ужице и живимо – каже власник „Унитрага“, због чега се одлучио да живи у Ужицу.
Бранко Бешевић се запослио у „Ракети“ где је радио пуних седам година, а потом је отворио пословницу „Југопревоза“, односно „Јагодина превоз” и три године је радио међународни транспорт. Онда је, заједно са директором из “Југопревоза” и рођаком, који је био директор “Југопетроловог“ транспорта у Београду, основао “Унитраг Пижон” за превоз, посредовање, шпедицију и друго у међународном транспорту. Четири године су радили заједно, а онда је Бранко одлучио да крене својим путем.
– Растали смо се на леп начин. И данас сарађујемо. Када се неки део инвестирања завршио у то наше предузеће, ја сам имао неке друге планове. И тако 1992. године оснујем „Унитраг“. Када сам основао своју фирму, имао сам три камиона и три запослена. Данас има десетине камиона и 90 запослених. Било је до скоро 100 запослених, али сам смањивао из оправданих разлога – рекао је Бешевић.
„Унитраг“ је постепено растао, јер власник каже да је његово гесло да све што иде пребрзо, као када се балон дува, може да пукне ако се предува.
– Трудио сам се да радим поступно. Банкарима сам стално говорио да ми не требају паре, али сам говорио да видимо да ли можемо да успоставимо неки партнерски однос, а не зеленашки. Нисам поборник неке мегаломанске набавке. Годишње сам набављао два до три камиона. Стали смо на неком броју камиона и више не набављамо, али вршимо модернизацију возног парка. Тренутно у возном парку немамо возило старије од 5 година и трудимо се да пратимо све трендове. Имали смо успешну сертификацију заштите животне средине. Узимамо возила која имају мању мисију штетних гасова. Сада се већ возе возила са еуро 6 и надамо се да ће већ идуће године више од пола камиона бити еуро 6, јер нас ЦЕПТА и расподела дозвола на неки начин тера на то, као и смањење друмарине у западној Европи за возила вишег стандарда, а да би учествовао на међународном тендеру прво и основно је лична карта возног парка и квалификациона структура, односно менаџмента. Што се тиче менаџмента, мислим да смо први и једини у Србији, да фирма ове величине, има 4 дипломирана саобраћајна инжењера, дипломиране економисте. Имамо једну завидну организацију, јер је битно како радимо, а не колики смо. Можда сам мало претерао у кадру, али кроз фирму је прошло преко 20 саобраћајних инжењера, који су овде одрадили прве кораке и добили лиценцу да могу да се баве тим послом, а они који су показали да хоће да раде, остајали су. Многи су хтели да буду руководиоци, па су зато одлазили. Лично се поносим кадром који сам направио у мојој фирми, од кафе куварице, дошла је до посла који може да буде у трећем реду у Народној банци Србије и постала специјалиста у области који ради, и што се тиче послова са Министарством финансија, дозвола, девизног промета и слично. То је оно на шта се ослањам – рекао је Бешевић.
Он каже да је већ 4 године у пензији и да је сада његова улога саветодавна, као статутарног заступника. Такође, додаје да је успех фирме у расподели посла и да власник не може обављати све послове и носити целу фирму на својим леђима.
– У фирми сам као саветодавац. Оперативни део не радим, нити сам икада радио. Имам директора који је већ 18 година на том месту. Обоје моје деце раде код мене у фирми, али нису директори. Мој принцип је да они треба да управљају капиталом, а директор је тај који организује посао. Ћерка је шеф представништва у Београду, а син је у Ужицу. И он, као будући власник, треба да се бави осмишљавањем развоја фирме, а да директори то спроводе. На пример, ја као власник не учествујем у пријему радника, то раде моји људи, јер ће они сарађивати. У потпуности се ослањам на њих. Многи власници познатих фирми у Ужицу хтели су да се за све питају, да све почива на њима, и када су физички нестајали, мислим помрли, изумрла је и фирма. Мислим да ће моја фирма добро да поживи и на здравим ногама. У прошлој година сам имао два до три велика пеха, нека штета 100.000 до 300.000 евра, али смо остали на ногама. Ми ћемо то анулирати за две до три године, али ћемо опстати – објаснио је наш саговорник.
Када је настајао „Унитраг“ била се нека друга времена, радило се под другим околностима. Са носталгијом Бешевић каже:
– Сада трошим паре које сам тада зарадио. Профит од та три камиона раван је данашњем профиту од десет камиона. Према томе, јесте да се радило и у санкцијама и у рату, али има изрека о том времену: неком рат, неком брат. Транспорт је у то време проживљавао тешке тренутке, али робе су морале да иду. Ја сам стотине камиона превезао преко Албаније и Македоније итд, селили смо целу фабрику из Севојна да докажемо Унпрофору да постоји фабрика у Македонији. Када би ми сада неко рекао да поново прођем кроз то, рекао бих, не хвала више, радије ћу да идем у затвор или да ме обесе, него да поново све то пролазим. Али, имало је ефекта, ко је радио, ко је могао два пута недељно да превози камион преко границе, да чека 7 до 8 сати да се Унпрофор макне и за 15 минута пређе границу, тај је имао рачуна. Јесте тешко било то радити, али радило се. Поред тога, у току рата, сав мазут из војног круга сам ја извезао, ракете сам развозио по овом региону. А док сам био у заједничкој фирми, радили смо мазут. Почели смо цистернама и годинама сам возио мазут за град Ужице и за Чачак. У заједничкој фирми имали смо 35 цистерни и једна је била моја. Када сам изашао из Унитраг Пижона, престао сам да радим са цистернама и превозом нафте и деривата.
Међутим, предузеће „Унитраг“, као и многе друге фирме које се баве међународним превозом, суочени су са једним великим проблемом, а то је недостатком професионалних возача камиона.
– Када долазе из општине и коморе питају ме шта ми треба. Кажем им да ми не треба ништа, сем једног услова да бих могао да радим. Нажалост, у последње време недостатак квалитетних возача је непремостив. Неко вече сам видео на ТВ да министар Вулин потписује са Ауто- мото савезом о фабриковању возача, јер ће војска имати велики проблем, ако се тај проблем не реши. На пример, већина мојих камиона је ангажована за цивилну заштиту, али немају возаче, који су војни обвезници. Ја сам преживео и то да су ми у току рата тражили десет камиона. Рекао сам добро, али да моје камионе возе само моји возачи, а њиховим возачима неке купе камионе. Када је расформирана војна јединица у Војсци Србије нестало је возача. Свака част деци који сада излазе као возачи, али 90 посто њих није заинтересовано да раде овај посао. Ми смо покушавали са Националном службом за запошљавање и другима, да неки начин дођемо до квалитетног возача. Наше Удружење за међународни транспорт чак је основало школу за школовање тих који заврше средњу школу КВ возач, да о нашем трошку положе за Е категорију и да стекну нека практична знања. То сваког послодавца кошта по 1.500 евра. Завршено је прво тестирање прве групе у Београду и надам се да ће једна група бити и у Ужицу. Једина обавеза тих који заврше ту школу и добију лиценцу јесте да две до три године проведу у нашој фирми и то је неки вид стипендије. Уложили смо доста у предаваче са Соабраћајног факултета и мислим да ће то заживети – рекао је Бешевић.
Данас камиони ужичког превозника иду до Казaхстана, од Шпаније до Гибралтара, од Финске до Мале Азије, Турске, Ирана.
– Нема сада ризичних подручја, једино та зона Украјине, али ту ми не идемо. Стао је Ирак, Сирија, Кувајт, где се ратује. То је некада било, док сам био у “Ракети”, основни посао. Иначе, сада радимо искључиво са камионима сандучарима-шлеперима. Имао сам 20 хладњача, али због недостатка квалитетних возача, био сам приморан да их полако продајем и остале су ми сада две. Углавном су радиле воће и поврће, али чекање на пијаци то може да ради само власник, али не може возач – каже Бешевић.
На питање да ли је одговарајући привредни амбијент у Србији, власник „Унитрага“ каже да је задовољан, али би требало још неке ствари изменити.
– Привредни амбијент се стално мења. Стално помињем банкаре, јер они су у жижи, јер ако је Европска унија одштампала 50 милијарди новчаница за привреду, нису то узалуд радили. Јесу снизили вредност евра, али су поспешили производњу, поспешили су промет робе и услуга. То је абецеда. Такође, у овој нашој земљи мора да се ради. У мојој фирми није тако. Иако је ограничено радно време, моји службеници, када их возач позове у току ноћи са неке границе, за неки документ, они одлазе у фирму и имејлом шаљу, или ако им треба новац и друго. И наши млади, када оду на ову размену у Америку, раде по два до три после дневно да би зарадили. Јесте да зараде много више него овде, али ни овде не би било лоше, јер су ипак стандарди живљења другачији. Све док у администрацији, била државна, републичка, општинска или јавна предузећа, буде седело оволико људи, од којих 20 посто ради, а 80 посто мудрује, нама опоравка нема. Говорим о посвећености у раду. Колико се број запослених смањио у ваљаоницама, а сада више производе са мањим бројем радника, шта је то?
– Иначе, амбијент постоји, јер каматне стопе су смањене, лакше се долази до кредита. Некада сам за фирму дизао кредит до 10 посто камате, а сада је дошло до 3 посто камате. Некада је провизија за платни промет ишла под пречку, а сада се банке боре за предузећа, јер се скоро све ради електронски са картицама. И оне врше рационализацију радних места.
Можда многи не знају, али Бранко Бешевић и његова фирма су учествовали у великом броју хуманитрних акција нашег града, од ужичке болнице, Здравственог центра, слање деце на такмичење виолине у Риму, помагао многим организацијама и удружењима за организовање неких манифестација, изградњи цркви и тд.
– Једини услов да им помажем је да то не објављују. Помажем колико могу и колико осећам да треба да помогнем. Нажалост, велики је број људи којима је помоћ потребна, али не могу свима да помогнем. Трудим се да сваке године одвојим један део од мог профита за неке помоћи – рекао је Бешевић.
Одавно је изашла из неког политичког живота у граду. Једино је још присутан у Регионалној привредној комори, где је председник парламента, некадашњег УО и годинама сарађује са Привредном комором Србије у области саобраћаја.
Оно што је посебно интересантно да је Бешевић у управи ФК „Слобода“, иако, како каже, није шутнуо лопту у животу, нити му је син играо фудбал, а ни унуци.
– Срећа је била да сам се дружио са врхунским фудбалерима, попут Пижона и Србе Стаменковића. Дане сам проводио са њим и дуго сам бежао од фудбала. Међутим, у једном тренутку, када је “Слободи“ било потребно, ушао сам у ту причу без икакве користи, нити играју моја деца, ни унуци и било ко од мојих. Када сма видео шта се ради, мало је у мени прорадио неки инат. Не дам да се уруши један од највећих брендова у граду и да се угуши развој спорта, нарочито омладинског. Нема ниша лепше него отићи на утакмицу пионира и видети са којим жаром играју, то је нешто немерљиво. Иначе, ситуација у „Слободи“ је врло тешка. Са буџетом којим имамо, не може један фудбалски клуб да преживи. Скоро сам на једном управном одбору рекао да сам имао пех у фирми и да сада не могу да помажем. И страшно ме нервира нека прича у граду да сам дошао у “Слободу” из неких мојих интереса. Не знам који је мој интерес да за ових 3 до пет година дајем толико пара. Сви ми кажу, склони се, али видећу. Закон о спорту се мора мењати. Не желим да кривим никога, али су неке ствари несхватљиве. Стадион је градски, а стубове платиле “Слобода” 18 милиона и због тога сада грца и не може да стане на ноге. Када поменем да тај дуг треба да се пренесе на Град, у Граду увек кажу да се нема пара. Знам да има много пречих послова, али опет моја порука је да треба више да се ради. Нема да нам ко шта доноси, да нам пада са неба, то су комунистичке идеје. Ми треба само да радимо више – рекао је Бешевић.
Иначе, у плану власника „Унитрага“ је да све што има у Косјерићу, тј. цео возни парк, сервис, пумпу пресели ближе Ужицу, у Бранешко поље, где је повољан велики простор од више од хектара, а није много удаљено од Ужица.
– То радимо чисто због рационализације, а и другачије је када с прозора ја или директор имамо увид шта се ради у кругу. Много је ближе да пошаљем аутомобил по возача камиона, да га превезе до Ужица када дође са далеког пута – најавио је Бешевић и додао да је његов син почео да се бави и пољопривредом, да је у Драгачеву на око два хектара посадио боровницу.
Наравно, неће одустати да помаже своје запослене. Како каже, многи код њега су од почетка ту у предузећу и нико није напустио.
– Плате нису велике, али није све у платама. Понекад их кредитирам, наравно без камате. Из моје фирме већ је 12 њих отишло у пензију, а запослили се њихови потомци. То ми много значи – рекао је Бешевић.
На крају је додао да је спреман за унуке, које може да сада ухвати за руке и да их одведе у шетњу или, како каже, у кафану на ћевапе.
Звездана Глигоријевић
