BAUK PLJAČKAŠKE PRIVATIZACIJE KRUŽI JEVROPOM
O privatizaciji, tržišnoj ekonomiji, našim naravima i neshvatanju ekonomije pišem još od 85, dakle, duže od 30 godina, doduše, poslednjih godina nešto ređe. Iako ovakvo društveno uređenje i privredni sistem ne postoje nigde u svetu, zahvaljujući višedecenijskom temeljnom ideološkom izluđivanju, mi smo, kao društvo egomanijaka, umislili, potpuno bezrazložno, da problemi koje imamo pogađaju celokupno čovečanstvo, pa se svaka nova generacija iznova čudi kako, iako radimo sve suprotno, ne možemo da „živimo kao normalan svet“. A, sva je prilika da, baš zbog te naše umišljenosti, verovatno, nikada nećemo živeti kao taj tzv. „normalan svet“.
Devedesetih, kada je trebalo, uz pojavu višepartijskog sistema, da krenemo ka demokratizaciji, slobodi mišljenja, privatizaciji, razvoju tržišta i napretku koji uz to ide, u Srbiji se dešavalo sve suprotno – rat, smrt, beda, siromaštvo, najveća hiperinflacija u istoriji čovečanstva, besomučna pljačka i otimačina, rastakanje pravnog poretka, sveopšta korupcija, na kraju i bombardovanje, praktično nam se za tih desetak godina, osim kolere, desilo sve što ste ljudskoj civilizaciji dešavalo kroz vekove. Svo to zlo je, što direktno, što indirektno, proizvela vlast, koju su činili komunisti i nacionalisti. Baš kao i danas, samo u nešto drugačijoj proporciji. I naravno, kako vlast drži medije, za tu decenijsku, gledano vremenski, a po dubini – milenijumsku propast, optužili su Privatizaciju, Zapad i Kapitalizam. Naravno, niko nije lud da sam sebe stavi na optuženičku klupu, pogotovu beskarakterne hulje, kao što su oni, nisu krivi ni nacionalisti, ni komunisti, već pljačkaška privatizacija. Odjednom, kao da besomučna pljačka i otimačina devedesetih nije ni postojala, već je sve propalo za 3-4 godine, koliko je trajao proces privatizacije početkom ovog veka. A ko je devedesetih pljačkao i otimao? Isključivo dve vrste ljudi – oni koji su imali šta da pljačkaju, dakle oni koji su bili u dodiru sa tzv. društvenom svojinom i oni koji su imali u posedu silu – vlast, vojska, policija, kriminalci i slični. Ko je tih inflatornih godina opljačkao i uništio sve što je bilo imovine u društvenim fabrikama i društvenoj trgovini po bivšoj Jugoslaviji? Nisam mogao ja da pljačkam po, primera radi, Valjaonici bakra i aluminijuma ili Gradini, već oni koji su tamo bili zaposleni i razni „privatnici“ koji su sa tim zaposlenima „radili“. Pošto su u pitanju ne mnogo bistri, a neviđeno bahati ljudi, pravili su oni tih godina gomilu propusta, ali su zato druzja komunisti na vlasti napravili inflaciju, uz čiju je pomoć, ali i obilatu pomoć njihovih sudija (a svi su njihovi), vremenom sve to prekrio debeo sloj prašine. I ne samo da su opljačkali i sakrili, nego su za višedecenijsko posrtanje Srbije optužili privatizaciju, jedino ono u čemu nisu učestvovali, a nisu, jer im je bilo lukrativnije da imovina bude društvena, sve što je bilo tzv. društveno, praktično je bilo njihovo. Danas više niko ne pominje društvene stanove, koje su ti isti „otkupili“ za par stotina maraka, pa i manje (znam advokata koji je kupio dva stana za po 50 maraka). Ja nisam mogao da ga otkupim iz prostog razloga što nisam, kao ni moji roditelji, „dobio“ društveni stan, dakle, od te otimačine koristi su imali samo oni koji su radili u jačim firmama i koji su prethodno bili moralno-politički podobni, ljudi od političke ili sindikalne funkcije i njihovi poznanici, ostali van tog kruga, mogli su, u najboljem slučaju, da zidaju kuće po periferiji, koje ni do današnjih dana nisu uspeli da završe. Halapljivijima među njima malo je bilo što su „dobili“ stanove, pa su uzeli i kredite iz tzv. „zelenog plana“, pa napravili vikendice po Zlatiboru, koje danas rentiraju za debele pare ili su ih prodali, za još deblje novce, raznoj bandi da ih sruši i sazida apartmane. Ta komunistička banda danas, kako bi zavarala naivne, besramno laže kako su to svi mogli, ali je, po običaju, realnost daleko surovija, takvih je bilo jedva 10-15 posto, a svi mi ostali mogli smo ove tri-četiri decenije samo da gledamo sa strane i navijamo…
A društvene fabrike, društvena trgovina, šta je tu preostalo posle te čuvene hiperinflacije, koju više niko ne pominje, verovatno većina mladih i ne zna da je vlast i takve metode koristila da satre ovdašnji živalj, a sebi napuni džepove? Ostali su goli zidovi, prazni rafovi, zastarele mašine i prazni magacini. Svako je krao koliko je mogao, u skladu sa sopstvenom pozicijom u društvenoj firmi. Mi koji nismo radili u Valjaonici, Partizanu, Gradini, raznim zadrugama i ostalim društvenim organizacijama tog doba, mogli smo samo da se krstimo dok smo slušali priče o mahinacijama i tužno gledali po pijaci proizvode iz do juče moćnih firmi. Ne sećate se? Pravite se, braćo junaci, da se to nikada nije desilo? I sad vam kriva pljačkaška privatizacija? Vama, koji ste svako veče iznosili sve što se moglo izneti i ćutali dok šefovi i direktori kradu na angro?
A kako para na paru ide, takvi su posle postali glavni dileri deviza, što na malo, što na veliko, pa vlasnici lokala na glavnoj ulici, pa vlasnici apartmana na Zlatiboru… I sva ta neobrazovana, primitivna i nadasve lopovska bratija, oduvek je bila uz i u vlasti, stalno kukajući na Zapad, jer im jedino odgovara ovakav balkanski Divlji zapad, koji im garantuje da će nezakonito stečeni imetak večno ostati njihov. Privatizaciju su u međuvremenu dodali na listu neprijatelja, jer kome još treba konkurencija – znaju oni dobro da će stranci koji kupuju poslednjih godina po Srbiji samo u početku sa njima sarađivati, a kasnije će biti kao u narodnoj – veća riba uvek na kraju balade pojede manju. I sva ta primitivna bratija, kako za bolje ne zna, obilato finansira i uživa u današnjoj ružičastoj Srbiji – Pink, Grand, Parada, Brat, Sestra, Krčma, Farma i slično, sve je to krojeno po njihovoj meri i meri njihovih potomaka.
A kako smo došli do tih crnih devedesetih, pljačke društvene svojine, koja je, apsurdno, i dalje pogonsko gorivo za sve ovo što gledamo poslednjih godina? E, tu se moramo vratiti na početak, kada je ludilo počelo – prve godine posle Drugog svetskog rata.
Kada su druzja komunisti oteli vlast i krenuli nasilno da razaraju dotadašnji pravni poredak, Jugoslavija je bila duboko ruralna, uglavnom feudalna zemlja, jer je većina stanovništva živela u selima. Primera radi, u Užicu je do 1950. godine živelo jedva 10.000 stanovnika, a u većim okolnim selima i do 4-5.000 ljudi. Prilično neverovatno, zar ne? Naravno, to je i bilo logično, jer se živelo od poljoprivrede, siromašno, u Užicu, a ono je tada bilo mali grad, živele su zanatlije, trgovci, nešto malo činovnika i tu i tamo malo gradske sirotinje zaposlene u postojećim takoreći manufakturama. Komunistička partija, gradeći „novi poredak“ (zvali su to, ironično, eksproprijacija eksproprijatora) prvo je krenula da otima kuće, radnje, zanatske radionice, i, pred rat tek začete fabričice, a bogatijim seljacima zemlju, kako bi to pretvorili u državnu, a deceniju kasnije u društvenu svojinu, ali su ubrzo ideolozi tog režima shvatili da u tim novoosnovanim državnim firmama treba neko i da radi, a i da nema izgradnje boljeg i humanijeg društva bez svesne radničke klase (i Partije kao njihove avangarde). Kako je većina stanovništa živela na selu, rešili su, što milom (propagandom), a što silom, seljake da poteraju u grad, i od njih, za početak, naprave nesvesnu radničku klasu, a koja će, pod budnim okom Partije, vremenom postati neviđeno svesna (posledice tog osvešćivanja danas vidimo). I zaista, statistika kaže, za samo nekoliko godina broj stanovnika u Užicu uvećao se za više od dva puta, a sela su se ispraznila. I tako bi do današnjih dana, tačnije – do otkrića čudotvorne maline. U Užicu je taj proces išao još brže i žešće nego u ostatku Srbije, jer nam se zalomilo da budemo u samoj žiži začetka komunističkog režima, pa je brzo nikla politička, tuđim novcem sagrađena Valjaonica, u kojoj su sreću i dom našle hiljade i hiljade porodica. U međuvremenu je nestala državna, a nastala društvena svojina, preduzeća su postale organizacije udruženog rada, a radnici – samoupravljači. Velike pare koje je obrtala Valjaonica povukle su sve za sobom, probudio se i predratni Partizan, samo sada kao društveno preduzeće, Valjaonica je počela da gradi stanove, pa onda i ostali, krenula je i građevinska industrija i sve to sa istim onim ljudima koji su samo deceniju pre po okolnim brdima, uz frulu, čuvali dve krave i tri ovce. Grad je od zabite palanke, nešto uz pomoć Valjaonice, a nešto kredita, za nepune dve decenije postao grad visokih zgrada, praktično preko noći počeli smo da ličimo na tako mrski, ali i obožavani, Zapad, počeli smo da „živimo kao sav normalan svet“. Ljudi kao ljudi, na dobro se brzo naviknu, počele su da stasavaju nove generacije u tim soliterima, na asfaltu, kako se to tad govorilo, sa drugim navikama, drugom muzikom, drugim merilima vrednosti. Naravno, roditelji su pustili mlade da žive svoj san, pa su svi složno izgrađivali samoupravljanje i društvenu svojinu u gradu, iako se niko nije odrekao svoje kućice i okućnice u selu, nek‘ se nađe, da đavo ne čuje… Tome su obilato izlazili u susret isti takvi u samoupravnim fabrikama i još samoupravnijem zdravstvu, moglo se uvek otići na bolovanje kada stigne vreme setve, žetve i ostalih seoskih zanimacija i narodnih običaja…
I sve je izgledalo kao u najlepšoj bajci, ali onda Tito, iznenada, u osamdeset osmoj, poteže pa umre, poče da se raspada režim koji se instalirao trideset i pet godina ranije, a da stvar bude crnja, sa Njegovom smrću poklopilo se vreme kada je trebalo vraćati kredite koje su On i Njegovi Komunisti uzimali u Kapitalističkom inostranstvu deceniju ranije. Kako smo sve te silne kredite, zahvaljujući samoupravljanju i totalnom odsustvu bilo kakve kontrole i samokontrole, uludo potrošili, na već pomenuti „zeleni plan“ i ostale prevare, Obrovce i slične promašene investicije, umesto da smo ih ulagali u ozbiljnu proizvodnju, nismo imali odakle da ih vraćamo i vlast je, potpuno ćutke, zahvaljujući, tada još društvenim, novinarskim slugama, proglasila bankrot. Par-nepar, nestašice benzina i strane robe, devalvacija dinara… Sve ono čega smo se nagledali u daleko žešćem obimu desetak godina kasnije.
A kad ponestane keša, svako gleda da sreću traži na drugoj strani. Poče raspad Jugoslavije. Uvertiru su dali kosovski Albanci, pokušavajući da reše stogodišnji albanski san. Naravno, ne ide to bez oružja, pa krenu sve ono o čemu se danas takođe malo i retko govori. I dođosmo do devedesetih sa početka teksta. Staro je pravilo – kad dođu teška vremena, svaka ptica svome jatu leti, Slovenci rešiše da uteknu, pa za njima i Hrvati, a našim ljudima proključa krv junačka, proradi zov „davnina“, brda i dolina, i, takoreći preko noći, vratiše se onome od čega su pobegli samo tridesetak godina pre – fruli, ovčicama, jeleku, šubari (Dobro, ako ćemo pošteno, nisu se vratili fizički, već u glavama)… Opet nam postade Zapad najomraženija srpska reč, zaboraviše svi da su hteli da žive kao sav normalan svet, poleteše u zagrljaj pravoslavnoj, kineskoj i svakojakoj drugoj braći, samo da nisu sa Zapada. Međutim, nije ni svet više što je nekada bio, u radu nam nije išlo kako treba, ali se pokazalo da ni u tuči ne prolazimo najbolje, deset godina smo gurali bandoglavo po svome, i na kraju, potpuno ulupani, zapušteni i osiromašeni, doteturasmo do ovog milenijuma.
I tu se vasceli srpski narod debelo izradi – u trenutku slabosti prepustiše vlast domaćim izdajnicima, koji su za Zapad, i, što je daleko gore, za Privatizaciju (pljačkašku, ofkors). I krenu privatizacija, poče u budžet da kaplje lova od kupaca dojučerašnjih samoupravnih preduzeća, počeše nenormalno da rastu plate, ali, ovoga puta, za razliku od Titovog vremena, kada je sve bilo društveno, samo zaposlenima u državnom sektoru. Kako je devedesetih sahranjen bankarski sektor, dođoše stranci i otvoriše nove banke, poče i tu da kaplje lova… I tih četiri-pet godina, gomila državnih službenika, svi odreda partijski zaposleni, doživeše drugi Eldorado, ponovo počeše da žive kao „sav normalan svet“, baš kao i njihova deca, koju su u međuvremenu zaposlili na dobre pozicije u novootvorena strana predstavništva, počeše ponovo da se kupuju, u Beogradu, a gde bi drugde, stanovi na kredit, apartmani na Zlatiboru, studiranje na prestižnim inostranim fakultetima… Za tu kastu, potomke i ideološke naslednike nekadašnje Crvene buržoazije, život je ponovo postao svetao i šaren, ali takvo mišljenje nisu delile njihove dojučerašnje samoupravljačke kolege iz fabrika, koje su završile na ulici, bez sredstava za život i bez ikakve šanse da ponovo nađu posao. Nekako bi državni činovnici tu situaciju „hendlovali“, i dalje su im na raspolaganju, iako sada u privatizovanim medijima, novinarske sluge, koje su uvek spremne za bednu paru da pišu kako Partija kaže, ali onda, ničim izazvana, pojavi se ta prokleta Svetska kriza i đavo dođe po svoje. Poče da se ljulja brod i oligarhija je hitno morala naći adekvatnog KRIVCA. Nisu krivi nacionalisti, nisu krivi komunisti, nisu krive birokrate, nisu krivi samoupravljači koji su oglodali sopstvena preduzeća, nisu krivi oni koji su u dosluhu sa političarima pokrali sve ostalo, nije krivo deset godina ratova i nesreća, kriva je – Privatizacija! Valjala je privatizacija, barem državnim službenicima, dok je bilo para da se deli, ali kada su i te pare proćerdane, više ne valja nikome. Hajde što se država raspala, ali kada su nestale organizacije udruženog rada, u kojima su samoupravljači mogli da samoupravljaju, koje je Partija, tuđim novcem, finansijski pomagala kada zaškripi, gde su mogli da im dodele stan koji su, narafski, zaslužili, e to više nije moglo da se izdrži. Zato je oligarhija morala na brzaka da stvori SNS, melting pot (po srpski – šarenu lažu) od razočaranih nacionalista, mitomana, otpuštenih gnevnih ljudi koje nafatirana birokratska banda posprdno naziva gubitnicima tranzicije, ljubitelja čvrste ruke, umišljenih Evropljana, mladih željnih brzog zaposlenja i brzog novca, koji nisu opterećeni nepotrebnim moralnim pitanjima, sitne privatničke boranije, kako one koji su propali, tako i onih željnih da i oni zahvate iz zajedničkog kazana, i dođosmo do sumorne sadašnjice, u kojoj se i dalje ne rešava ni jedno suštinsko pitanje, ali se danonoćno laže.
Ako vas posle svega napisanog nisam ubedio da privatizacija apsolutno ničim nije zaslužila takav loš rejting, niti je sama privatizacija uzročnik bilo čega lošeg u Srbiji, onda vas neću dalje ubeđivati. Ipak, moram nešto konkretno reći i o samom procesu privatizacije, sa čim se nisam slagao ni jednog jedinog momenta. Iako je sve bolje, nego da preduzeća budu u državnom vlasništvu ili još gore, društvenom, pa je zato bolja bilo kakva privatizacija, nego nikakava, ipak postoje bitne razlike u samom načinu privatizacije, kako sa gledišta pravednosti i ciljeva, tako i rezultata. Ja sam se, prilično utopistički, od samog početka zalagao za vaučerski proces privatizacije, koji je prilično komplikovan i teško izvodljiv, ali bi on, s obzirom da smo svi bili vlasnici svega u Srbiji, iako ne najefikasniji, bio najpravedniji. Naravno, nema apsolutno pravednog modela privatizacije, kao što nema apsolutne pravde u svetu (što ne znači da joj ne treba težiti), lako je bilo komunistima da otmu i jednog dana proglase sve državnim, ali obrnut proces, pogotovu posle šezdeset godina menjanja vlasnika i oblika svojine, izuzetno je težak i često potpuno nepravedan, ali mi se nikako nije sviđalo što je naša vlast u tom momentu odabrala proces privatizacije prodajom u kome ima prednost bilo ko ko ima dovoljno novca. Objašnjavalo se to donekle ispravnim argumentom da je Srbija u tom momentu bila u potpunom ekonomskom kolapsu, i da su nam pare bile preko potrebne da stanemo na noge, međutim, ubrzo se videlo da je to potpuni promašaj u nepromenjenom društvenom uređenju, u kom caruje birokratija, koju ne interesuje povećanje produktivnosti i efikasnost, otvaranje novih firmi, već isključivo lična korist i veće plate; sa druge strane, takav koncept je, u zemlji gde su privrednici uništeni desetogodišnjim ratovima i sankcijama, kao i višedecenijskom otimačinom i zabranama od strane državnih službenika, apsolutno favorizovao strane investitore i, što je još gore, zahvaljujući korumpiranom sudstvu i drugim kontrolnim organima, napravio raj za pranje para domaćim kriminalcima, što pravim, što „ uspešnim privrednicima“ koji su nastali otimačinom društvene svojine u prethodnih deset godina. Dakle, čak i za te negativne stvari koje su se dešavale, nije kriv sam proces privatizacije, već, da ponovim po stoti put, korumpirani državni službenici koji su, zbog lične koristi, gledali mirno šta se dešava, verovatno misleći da oni, budući da su na državnoj plati, ne dele sudbinu nas koji živimo od svog rada i plaćamo porez, već žive u nekom paralelnom univerzumu. Ko zna, posle svih ovih godina, možda su i u pravu?
Favorizovanje stranih kupaca ima (kažem ima, jer proces privatizacije nije završen ni posle više od deceniju, po čemu smo, ponovo, jedinstveni u svetu) i jednu trajno pogubnu stvar. Iako strani vlasnik zapošljava domaće stanovništvo, on apsolutno nije zainteresovan da deo profita reinvenstira, osim onoga što je procenio da je u funkciji proizvodnje, niti da ulaže u, kako se to kaže, „širu društvenu zajednicu“. Pomenuo sam više puta u tekstu Valjonicu i stanove. Danas se vlasnici Valjaonice i Aluminijuma na sva usta hvale odličnim poslovnim rezultatima, ali, od toga niko nema koristi osim samih zaposlenih, koji rade za platu. Nekada je Valjonica bakra i aluminijuma pravila stanove, puteve, gradsku infrastrukuru, ulagala u kulturu, sport, danas od toga bukvalno nema ništa, sav profit odlazi vlasnicima, van granica ove države. Da stvar bude tragikomičnija, nekada je u zemlji bio decentralizovan način plaćanja i zapošljavanja, danas je svim većim užičkim firmama centrala u Beogradu, pa se zaposleni i ne vode kao zaposleni u Užicu, već u Beogradu (to je pogotovu slučaj sa javnim preduzećima), pa prihode ostvaruje Beograd, a ne Užice. Naravno, jasno je da vlasnik ima pravo da sa svojim profitom radi šta hoće, ali bi, sasvim sigurno, bila potpuno drugačija slika da su vlasnici Valjaonice ljudi iz našeg kraja. Siguran sam da Slovenci u Sloveniji itekako vode računa o sredini u kojoj žive i rade. To je, kako vole da kažu ovi naši pokondireni Evropljani, drušveno odgovorno poslovanje. Naravno, džaba je o tome sada govoriti, zakasnela naknadna pamet, ali je i o tome trebalo razmišljati pre izglasavanja zakona o privatizaciji. I hajde da opravdamo ove današnje strane investitore koji o tome ne vode računa, koji su došli u Srbiju i sagradili fabriku na „zelenoj livadi“, ali oni koji su kupili postojeće fabrike za relativno mali novac, koji su praktično iskoristili našu nezavidnu ekonomsku situaciju, za njih je trebalo predvideti zakonsku obavezu odvajanja procenta od profita za sredinu u kojoj žive i rade, ako ni zbog čega drugog, onda zbog poremećene ekološke ravnoteže. Ovako, porez na profit (dobit) uzme Beograd i on završi bog sveti zna gde. Kao što su pare iz ministarstva pravosuđa završile na užičkoj plaži.
Možda se čudite čemu ovako dug tekst i prilično obziljna i nezanimljiva tema u ovo letnje vreme, pogotovu što sam o ovim istim stvarima stotinu puta do sada pisao. Ima nekoliko razloga za to. Prvo, zbog ove silne kiše, ali i svakodnevne borbe na prilično teškom i siromašnom tržištu, ove godine i nemam osećaj da je leto, a drugo, poslednjih sedmica traje neviđena medijska buka oko Kosova, Evrope, Amerike, Rusije, zamrznutog konflikta, potpuno nekritičkog obožavanja, ali i napadanja Vučića, a isti takav odijum prati i pokušaj formiranja novog opozicionog saveza, i sve to bez ikakve iole dublje analize. Jednostavno, svako zauzme poziciju koja mu se sviđa ili od koje ima lične koristi i onda puca na suprotnu stranu iz svog oružja. Pri tome, svi se ponašaju, čak i ovi stariji i, reklo bi se ozbiljniji, kao da ništa pre nije postojalo, kao da smo svi vreće bez korena, kao da ovo u čemu mi živimo nikakvu predistoriju nema, nego je sve nastalo juče, eventualno prekjuče.
Zato sam krenuo od opšteg ka pojedinačnom (dedukcija), ali, i, u mom zbdrda-zdola stilu, od pojedinačnog ka opštem (sad pročitah da se to zove indukcija), pokušavajući da objasnim kako nas ovo u čemu živimo nije zgrabilo iznenada i bez povoda, već da je prirodna, dijalektička, posledica svega onoga što smo zamotavali pet, a onda odbijali da odmotamo naredne tri decenije. I odbijamo dalje. A sve ima svoju cenu. Često cena za nečinjenje ume da bude neuporedivo veća, mi smo živi dokaz za to. I, na kraju, da pomenem nešto što smatram posebnom stupidarijom, lažnu dilemu koju skoro svakodnevno slušamo u poslednje vreme – da li je ono o čemu govorimo pesimizam ili optimizam, i da svet treba posmatrati sa vedrije(!) strane, doktor filgud i ostale pubertetske budalaštine. Potpuno je nevažno da li gledamo na stvari pesimistički ili optimistički, jedino se računa razum, logika i istina. Važno je da koristimo logiku i da nam je stalo do istine, a apsolutno je nevažno da li je zaključak optimističan ili ne. Bezrazložni optimizam je dečija razbibriga; kao šećerna vuna, veliko i slatko – ništa!
Toni Stanković (Užička nedelja 991)
