Усред лета све замрзнуто

- И сва та примитивна братија, како за боље не зна, обилато финансира и ужива у данашњој ружичастој Србији - Пинк, Гранд, Парада, Брат, Сестра, Крчма, Фарма и слично, све је то кројено по њиховој мери и мери њихових потомака -

БАУК ПЉАЧКАШКЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ КРУЖИ ЈЕВРОПОМ
O приватизацији, тржишној економији, нашим наравима и несхватању економије пишем још од 85, дакле, дуже од 30 година, додуше, последњих година нешто ређе. Иако овакво друштвено уређење и привредни систем не постоје нигде у свету, захваљујући вишедеценијском темељном идеолошком излуђивању, ми смо, као друштво егоманијака, умислили, потпуно безразложно, да проблеми које имамо погађају целокупно човечанство, па се свака нова генерација изнова чуди како, иако радимо све супротно, не можемо да „живимо као нормалан свет“. А, сва је прилика да, баш због те наше умишљености, вероватно, никада нећемо живети као тај тзв. „нормалан свет“.
Деведесетих, када је требало, уз појаву вишепартијског система, да кренемо ка демократизацији, слободи мишљења, приватизацији, развоју тржишта и напретку који уз то иде, у Србији се дешавало све супротно – рат, смрт, беда, сиромаштво, највећа хиперинфлација у историји човечанства, бесомучна пљачка и отимачина, растакање правног поретка, свеопшта корупција, на крају и бомбардовање, практично нам се за тих десетак година, осим колере, десило све што сте људској цивилизацији дешавало кроз векове. Сво то зло је, што директно, што индиректно, произвела власт, коју су чинили комунисти и националисти. Баш као и данас, само у нешто другачијој пропорцији. И наравно, како власт држи медије, за ту деценијску, гледано временски, а по дубини – миленијумску пропаст, оптужили су Приватизацију, Запад и Капитализам. Наравно, нико није луд да сам себе стави на оптуженичку клупу, поготову бескарактерне хуље, као што су они, нису криви ни националисти, ни комунисти, већ пљачкашка приватизација. Одједном, као да бесомучна пљачка и отимачина деведесетих није ни постојала, већ је све пропало за 3-4 године, колико је трајао процес приватизације почетком овог века. А ко је деведесетих пљачкао и отимао? Искључиво две врсте људи – они који су имали шта да пљачкају, дакле они који су били у додиру са тзв. друштвеном својином и они који су имали у поседу силу – власт, војска, полиција, криминалци и слични. Ко је тих инфлаторних година опљачкао и уништио све што је било имовине у друштвеним фабрикама и друштвеној трговини по бившој Југославији? Нисам могао ја да пљачкам по, примера ради, Ваљаоници бакра и алуминијума или Градини, већ они који су тамо били запослени и разни „приватници“ који су са тим запосленима „радили“. Пошто су у питању не много бистри, а невиђено бахати људи, правили су они тих година гомилу пропуста, али су зато друзја комунисти на власти направили инфлацију, уз чију је помоћ, али и обилату помоћ њихових судија (а сви су њихови), временом све то прекрио дебео слој прашине. И не само да су опљачкали и сакрили, него су за вишедеценијско посртање Србије оптужили приватизацију, једино оно у чему нису учествовали, а нису, јер им је било лукративније да имовина буде друштвена, све што је било тзв. друштвено, практично је било њихово. Данас више нико не помиње друштвене станове, које су ти исти „откупили“ за пар стотина марака, па и мање (знам адвоката који је купио два стана за по 50 марака). Ја нисам могао да га откупим из простог разлога што нисам, као ни моји родитељи, „добио“ друштвени стан, дакле, од те отимачине користи су имали само они који су радили у јачим фирмама и који су претходно били морално-политички подобни, људи од политичке или синдикалне функције и њихови познаници, остали ван тог круга, могли су, у најбољем случају, да зидају куће по периферији, које ни до данашњих дана нису успели да заврше. Халапљивијима међу њима мало је било што су „добили“ станове, па су узели и кредите из тзв. „зеленог плана“, па направили викендице по Златибору, које данас рентирају за дебеле паре или су их продали, за још дебље новце, разној банди да их сруши и сазида апартмане. Та комунистичка банда данас, како би заварала наивне, бесрамно лаже како су то сви могли, али је, по обичају, реалност далеко суровија, таквих је било једва 10-15 посто, а сви ми остали могли смо ове три-четири деценије само да гледамо са стране и навијамо…
А друштвене фабрике, друштвена трговина, шта је ту преостало после те чувене хиперинфлације, коју више нико не помиње, вероватно већина младих и не зна да је власт и такве методе користила да сатре овдашњи живаљ, а себи напуни џепове? Остали су голи зидови, празни рафови, застареле машине и празни магацини. Свако је крао колико је могао, у складу са сопственом позицијом у друштвеној фирми. Ми који нисмо радили у Ваљаоници, Партизану, Градини, разним задругама и осталим друштвеним организацијама тог доба, могли смо само да се крстимо док смо слушали приче о махинацијама и тужно гледали по пијаци производе из до јуче моћних фирми. Не сећате се? Правите се, браћо јунаци, да се то никада није десило? И сад вам крива пљачкашка приватизација? Вама, који сте свако вече износили све што се могло изнети и ћутали док шефови и директори краду на ангро?
А како пара на пару иде, такви су после постали главни дилери девиза, што на мало, што на велико, па власници локала на главној улици, па власници апартмана на Златибору… И сва та необразована, примитивна и надасве лоповска братија, одувек је била уз и у власти, стално кукајући на Запад, јер им једино одговара овакав балкански Дивљи запад, који им гарантује да ће незаконито стечени иметак вечно остати њихов. Приватизацију су у међувремену додали на листу непријатеља, јер коме још треба конкуренција – знају они добро да ће странци који купују последњих година по Србији само у почетку са њима сарађивати, а касније ће бити као у народној – већа риба увек на крају баладе поједе мању. И сва та примитивна братија, како за боље не зна, обилато финансира и ужива у данашњој ружичастој Србији – Пинк, Гранд, Парада, Брат, Сестра, Крчма, Фарма и слично, све је то кројено по њиховој мери и мери њихових потомака.
А како смо дошли до тих црних деведесетих, пљачке друштвене својине, која је, апсурдно, и даље погонско гориво за све ово што гледамо последњих година? Е, ту се морамо вратити на почетак, када је лудило почело – прве године после Другог светског рата.
Када су друзја комунисти отели власт и кренули насилно да разарају дотадашњи правни поредак, Југославија је била дубоко рурална, углавном феудална земља, јер је већина становништва живела у селима. Примера ради, у Ужицу је до 1950. године живело једва 10.000 становника, а у већим околним селима и до 4-5.000 људи. Прилично невероватно, зар не? Наравно, то је и било логично, јер се живело од пољопривреде, сиромашно, у Ужицу, а оно је тада било мали град, живеле су занатлије, трговци, нешто мало чиновника и ту и тамо мало градске сиротиње запослене у постојећим такорећи мануфактурама. Комунистичка партија, градећи „нови поредак“ (звали су то, иронично, експропријација експропријатора) прво је кренула да отима куће, радње, занатске радионице, и, пред рат тек зачете фабричице, а богатијим сељацима земљу, како би то претворили у државну, а деценију касније у друштвену својину, али су убрзо идеолози тог режима схватили да у тим новооснованим државним фирмама треба неко и да ради, а и да нема изградње бољег и хуманијег друштва без свесне радничке класе (и Партије као њихове авангарде). Како је већина становништа живела на селу, решили су, што милом (пропагандом), а што силом, сељаке да потерају у град, и од њих, за почетак, направе несвесну радничку класу, а која ће, под будним оком Партије, временом постати невиђено свесна (последице тог освешћивања данас видимо). И заиста, статистика каже, за само неколико година број становника у Ужицу увећао се за више од два пута, а села су се испразнила. И тако би до данашњих дана, тачније – до открића чудотворне малине. У Ужицу је тај процес ишао још брже и жешће него у остатку Србије, јер нам се заломило да будемо у самој жижи зачетка комунистичког режима, па је брзо никла политичка, туђим новцем саграђена Ваљаоница, у којој су срећу и дом нашле хиљаде и хиљаде породица. У међувремену је нестала државна, а настала друштвена својина, предузећа су постале организације удруженог рада, а радници – самоуправљачи. Велике паре које је обртала Ваљаоница повукле су све за собом, пробудио се и предратни Партизан, само сада као друштвено предузеће, Ваљаоница је почела да гради станове, па онда и остали, кренула је и грађевинска индустрија и све то са истим оним људима који су само деценију пре по околним брдима, уз фрулу, чували две краве и три овце. Град је од забите паланке, нешто уз помоћ Ваљаонице, а нешто кредита, за непуне две деценије постао град високих зграда, практично преко ноћи почели смо да личимо на тако мрски, али и обожавани, Запад, почели смо да „живимо као сав нормалан свет“. Људи као људи, на добро се брзо навикну, почеле су да стасавају нове генерације у тим солитерима, на асфалту, како се то тад говорило, са другим навикама, другом музиком, другим мерилима вредности. Наравно, родитељи су пустили младе да живе свој сан, па су сви сложно изграђивали самоуправљање и друштвену својину у граду, иако се нико није одрекао своје кућице и окућнице у селу, нек‘ се нађе, да ђаво не чује… Томе су обилато излазили у сусрет исти такви у самоуправним фабрикама и још самоуправнијем здравству, могло се увек отићи на боловање када стигне време сетве, жетве и осталих сеоских занимација и народних обичаја…
И све је изгледало као у најлепшој бајци, али онда Тито, изненада, у осамдесет осмој, потеже па умре, поче да се распада режим који се инсталирао тридесет и пет година раније, а да ствар буде црња, са Његовом смрћу поклопило се време када је требало враћати кредите које су Он и Његови Комунисти узимали у Капиталистичком иностранству деценију раније. Како смо све те силне кредите, захваљујући самоуправљању и тоталном одсуству било какве контроле и самоконтроле, улудо потрошили, на већ поменути „зелени план“ и остале преваре, Обровце и сличне промашене инвестиције, уместо да смо их улагали у озбиљну производњу, нисмо имали одакле да их враћамо и власт је, потпуно ћутке, захваљујући, тада још друштвеним, новинарским слугама, прогласила банкрот. Пар-непар, несташице бензина и стране робе, девалвација динара… Све оно чега смо се нагледали у далеко жешћем обиму десетак година касније.
А кад понестане кеша, свако гледа да срећу тражи на другој страни. Поче распад Југославије. Увертиру су дали косовски Албанци, покушавајући да реше стогодишњи албански сан. Наравно, не иде то без оружја, па крену све оно о чему се данас такође мало и ретко говори. И дођосмо до деведесетих са почетка текста. Старо је правило – кад дођу тешка времена, свака птица своме јату лети, Словенци решише да утекну, па за њима и Хрвати, а нашим људима прокључа крв јуначка, проради зов „давнина“, брда и долина, и, такорећи преко ноћи, вратише се ономе од чега су побегли само тридесетак година пре – фрули, овчицама, јелеку, шубари (Добро, ако ћемо поштено, нису се вратили физички, већ у главама)… Опет нам постаде Запад најомраженија српска реч, заборавише сви да су хтели да живе као сав нормалан свет, полетеше у загрљај православној, кинеској и свакојакој другој браћи, само да нису са Запада. Међутим, није ни свет више што је некада био, у раду нам није ишло како треба, али се показало да ни у тучи не пролазимо најбоље, десет година смо гурали бандоглаво по своме, и на крају, потпуно улупани, запуштени и осиромашени, дотетурасмо до овог миленијума.
И ту се васцели српски народ дебело изради – у тренутку слабости препустише власт домаћим издајницима, који су за Запад, и, што је далеко горе, за Приватизацију (пљачкашку, офкорс). И крену приватизација, поче у буџет да капље лова од купаца дојучерашњих самоуправних предузећа, почеше ненормално да расту плате, али, овога пута, за разлику од Титовог времена, када је све било друштвено, само запосленима у државном сектору. Како је деведесетих сахрањен банкарски сектор, дођоше странци и отворише нове банке, поче и ту да капље лова… И тих четири-пет година, гомила државних службеника, сви одреда партијски запослени, доживеше други Елдорадо, поново почеше да живе као „сав нормалан свет“, баш као и њихова деца, коју су у међувремену запослили на добре позиције у новоотворена страна представништва, почеше поново да се купују, у Београду, а где би другде, станови на кредит, апартмани на Златибору, студирање на престижним иностраним факултетима… За ту касту, потомке и идеолошке наследнике некадашње Црвене буржоазије, живот је поново постао светао и шарен, али такво мишљење нису делиле њихове дојучерашње самоуправљачке колеге из фабрика, које су завршиле на улици, без средстава за живот и без икакве шансе да поново нађу посао. Некако би државни чиновници ту ситуацију „хендловали“, и даље су им на располагању, иако сада у приватизованим медијима, новинарске слуге, које су увек спремне за бедну пару да пишу како Партија каже, али онда, ничим изазвана, појави се та проклета Светска криза и ђаво дође по своје. Поче да се љуља брод и олигархија је хитно морала наћи адекватног КРИВЦА. Нису криви националисти, нису криви комунисти, нису криве бирократе, нису криви самоуправљачи који су оглодали сопствена предузећа, нису криви они који су у дослуху са политичарима покрали све остало, није криво десет година ратова и несрећа, крива је – Приватизација! Ваљала је приватизација, барем државним службеницима, док је било пара да се дели, али када су и те паре проћердане, више не ваља никоме. Хајде што се држава распала, али када су нестале организације удруженог рада, у којима су самоуправљачи могли да самоуправљају, које је Партија, туђим новцем, финансијски помагала када зашкрипи, где су могли да им доделе стан који су, нарафски, заслужили, е то више није могло да се издржи. Зато је олигархија морала на брзака да створи СНС, мелтинг пот (по српски – шарену лажу) од разочараних националиста, митомана, отпуштених гневних људи које нафатирана бирократска банда поспрдно назива губитницима транзиције, љубитеља чврсте руке, умишљених Европљана, младих жељних брзог запослења и брзог новца, који нису оптерећени непотребним моралним питањима, ситне приватничке бораније, како оне који су пропали, тако и оних жељних да и они захвате из заједничког казана, и дођосмо до суморне садашњице, у којој се и даље не решава ни једно суштинско питање, али се даноноћно лаже.
Ако вас после свега написаног нисам убедио да приватизација апсолутно ничим није заслужила такав лош рејтинг, нити је сама приватизација узрочник било чега лошег у Србији, онда вас нећу даље убеђивати. Ипак, морам нешто конкретно рећи и о самом процесу приватизације, са чим се нисам слагао ни једног јединог момента. Иако је све боље, него да предузећа буду у државном власништву или још горе, друштвеном, па је зато боља било каква приватизација, него никакава, ипак постоје битне разлике у самом начину приватизације, како са гледишта праведности и циљева, тако и резултата. Ја сам се, прилично утопистички, од самог почетка залагао за ваучерски процес приватизације, који је прилично компликован и тешко изводљив, али би он, с обзиром да смо сви били власници свега у Србији, иако не најефикаснији, био најправеднији. Наравно, нема апсолутно праведног модела приватизације, као што нема апсолутне правде у свету (што не значи да јој не треба тежити), лако је било комунистима да отму и једног дана прогласе све државним, али обрнут процес, поготову после шездесет година мењања власника и облика својине, изузетно је тежак и често потпуно неправедан, али ми се никако није свиђало што је наша власт у том моменту одабрала процес приватизације продајом у коме има предност било ко ко има довољно новца. Објашњавало се то донекле исправним аргументом да је Србија у том моменту била у потпуном економском колапсу, и да су нам паре биле преко потребне да станемо на ноге, међутим, убрзо се видело да је то потпуни промашај у непромењеном друштвеном уређењу, у ком царује бирократија, коју не интересује повећање продуктивности и ефикасност, отварање нових фирми, већ искључиво лична корист и веће плате; са друге стране, такав концепт је, у земљи где су привредници уништени десетогодишњим ратовима и санкцијама, као и вишедеценијском отимачином и забранама од странe државних службеника, апсолутно фаворизовао стране инвеститоре и, што је још горе, захваљујући корумпираном судству и другим контролним органима, направио рај за прање пара домаћим криминалцима, што правим, што „ успешним привредницима“ који су настали отимачином друштвене својине у претходних десет година. Дакле, чак и за те негативне ствари које су се дешавале, није крив сам процес приватизације, већ, да поновим по стоти пут, корумпирани државни службеници који су, због личне користи, гледали мирно шта се дешава, вероватно мислећи да они, будући да су на државној плати, не деле судбину нас који живимо од свог рада и плаћамо порез, већ живе у неком паралелном универзуму. Ко зна, после свих ових година, можда су и у праву?
Фаворизовање страних купаца има (кажем има, јер процес приватизације није завршен ни после више од деценију, по чему смо, поново, јединствени у свету) и једну трајно погубну ствар. Иако страни власник запошљава домаће становништво, он апсолутно није заинтересован да део профита реинвенстира, осим онога што је проценио да је у функцији производње, нити да улаже у, како се то каже, „ширу друштвену заједницу“. Поменуо сам више пута у тексту Ваљоницу и станове. Данас се власници Ваљаонице и Алуминијума на сва уста хвале одличним пословним резултатима, али, од тога нико нема користи осим самих запослених, који раде за плату. Некада је Ваљоница бакра и алуминијума правила станове, путеве, градску инфраструкуру, улагала у културу, спорт, данас од тога буквално нема ништа, сав профит одлази власницима, ван граница ове државе. Да ствар буде трагикомичнија, некада је у земљи био децентрализован начин плаћања и запошљавања, данас је свим већим ужичким фирмама централа у Београду, па се запослени и не воде као запослени у Ужицу, већ у Београду (то је поготову случај са јавним предузећима), па приходе остварује Београд, а не Ужице. Наравно, јасно је да власник има право да са својим профитом ради шта хоће, али би, сасвим сигурно, била потпуно другачија слика да су власници Ваљаонице људи из нашег краја. Сигуран сам да Словенци у Словенији итекако воде рачуна о средини у којој живе и раде. То је, како воле да кажу ови наши покондирени Европљани, друшвено одговорно пословање. Наравно, џаба је о томе сада говорити, закаснела накнадна памет, али је и о томе требало размишљати пре изгласавања закона о приватизацији. И хајде да оправдамо ове данашње стране инвеститоре који о томе не воде рачуна, који су дошли у Србију и саградили фабрику на „зеленој ливади“, али они који су купили постојеће фабрике за релативно мали новац, који су практично искористили нашу незавидну економску ситуацију, за њих је требало предвидети законску обавезу одвајања процента од профита за средину у којој живе и раде, ако ни због чега другог, онда због поремећене еколошке равнотеже. Овако, порез на профит (добит) узме Београд и он заврши бог свети зна где. Као што су паре из министарства правосуђа завршиле на ужичкој плажи.
Можда се чудите чему овако дуг текст и прилично обзиљна и незанимљива тема у ово летње време, поготову што сам о овим истим стварима стотину пута до сада писао. Има неколико разлога за то. Прво, због ове силне кише, али и свакодневне борбе на прилично тешком и сиромашном тржишту, ове године и немам осећај да је лето, а друго, последњих седмица траје невиђена медијска бука око Косова, Европе, Америке, Русије, замрзнутог конфликта, потпуно некритичког обожавања, али и нападања Вучића, а исти такав одијум прати и покушај формирања новог опозиционог савеза, и све то без икакве иоле дубље анализе. Једноставно, свако заузме позицију која му се свиђа или од које има личне користи и онда пуца на супротну страну из свог оружја. При томе, сви се понашају, чак и ови старији и, рекло би се озбиљнији, као да ништа пре није постојало, као да смо сви вреће без корена, као да ово у чему ми живимо никакву предисторију нема, него је све настало јуче, евентуално прекјуче.
Зато сам кренуо од општег ка појединачном (дедукција), али, и, у мом збдрда-здола стилу, од појединачног ка општем (сад прочитах да се то зове индукција), покушавајући да објасним како нас ово у чему живимо није зграбило изненада и без повода, већ да је природна, дијалектичка, последица свега онога што смо замотавали пет, а онда одбијали да одмотамо наредне три деценије. И одбијамо даље. А све има своју цену. Често цена за нечињење уме да буде неупоредиво већа, ми смо живи доказ за то. И, на крају, да поменем нешто што сматрам посебном ступидаријом, лажну дилему коју скоро свакодневно слушамо у последње време – да ли је оно о чему говоримо песимизам или оптимизам, и да свет треба посматрати са ведрије(!) стране, доктор филгуд и остале пубертетске будалаштине. Потпуно је неважно да ли гледамо на ствари песимистички или оптимистички, једино се рачуна разум, логика и истина. Важно је да користимо логику и да нам је стало до истине, а апсолутно је неважно да ли је закључак оптимистичан или не. Безразложни оптимизам је дечија разбибрига; као шећерна вуна, велико и слатко – ништа!

Тони Станковић (Ужичка недеља 991)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.