Пише: проф. др Биљана Грујичић
Да ли ће тај Вељко Кузманчевић заиста да наступи са својим делом “Генезис“ на даскама Народног позоришта? Па ко је тај? Садашњи партнер Верице Ракочевић, привремено запослен у Народном позоришту у Београду. Немам ја ништа против Кузманчевића, у рокерском је фазону, мноштво ланаца, дуга коса, кожни прслуци, бицепси, трицепси, партнерске слободе избора у деценијским размерама, или краће Верицу, не бих коментарисала, али морам да питам: „Шта ће он ту?“ У питању је Национални театар, па има толико других места за извођење и бина на којима можете засијати. Поштујем ја и бину и оно иза бине, али уперите светла рефлектора негде друго. Ко се побринуо за тај наступ, Верица? Он пише музику за њене ревије. Истини за вољу, увек ми је била сумњива, мада сее сећам да је 90-тих (онда када смо сви имали личног дилера и шанера) успела да српским пистама прошета манекенку светског гласа Јасмин Гаури, сећам се и те приче о успешној жени у Србији 90-тих, кад је ретко ко био успешан, а у последње време често говори о томе како постати и остати млад. Но, није ме брига за те рецепте, свако има свој, него као што рече Хана Арент: „Моћ појединца никада не почива у њему самом, већ у групи која га држи.“
Међутим, ја нећу, драги мој, да ви дижете кредит за славу и празнике. Иако човек није рођен само да ради, него и да ужива, потребно је пронаћи меру. Колико врста колача имате на својој славској тацни, стављате ли их у корпице, или можда мислите да су најукуснији они неугледни, врло често је тако и са људима. Постоји ли код вас шведски сто, оне замке разноликости и обиља? Квантитет увек пружа шансу квалитету. Да ли сте на време умесили цветиће, листиће и украсе за славски колач и оставили да се просуше? Ко је наместио столове? Кажу да интелигентно партнерство подразумева еманципованог мушкарца, партнера који се не либи кућних послова, мућења, сецкања и рендања. Да ли сте упарили боју трослојних салвета са бојом стољњака? Волите ли све те добро нашминкане и одлично дизајниране предмете у животу? Волите ли више декорацију, или оно што је у тањиру? Колико дајете попу? Заједничке су нам дилеме, жеље и надања, као да имамо, што кажу стари, “некога за вратом“ и не можемо „пустити мозак на отаву“. Колико дана славите? Главни обреди се изврше првог дана славе, други дан су крила, а трећег окриље, или патарице. Колико то траје код вас? Ја највише волим дружење, ценим ту искрену реч и лепу жељу за предстојећу годину коју ми мој звани гост упути, а све остало, само је декор, надам се, у функцији кућног заштитника. То је време да се подсетимо да сви могу бити бољи него што су били и обећају да ће такви и бити.
Нећу да ми прође ова колумна без мог огромног признања свима који су заслужни за Фестивал филмова Стојана Стива Тешића. Каква је повластица имати све те филмове у своме граду, пратити светску кинематографију на два велика платна! Била сам са младима, били су одушевљени, ниједна смс-порука није отишла за време трајања пројекције, смем да потврдим, остало ће, надам се, ући у историју!
И на крају, одсвираће и тај Кузманчевић, а ко сам ја да одређујем репертоар, драги моји! До Новогодишње, воли вас Ваша Биљана!
(Ужичка недеља 975)
