Шта нам је чинити

- Не треба бити толико строг према младости, па ни сопственој, ни Иво Андрић није написао „На Дрини ћуприја“ у 22. него у 52. години живота -

Ех, то је питање, што се популарно каже, од милион долара. Да апсурд буде већи, није у питању никаква метафизика, алхемија, нити виша математика, напротив, врло је једноставан одговор шта је потребно урадити како би кренули путем богатијих и срећнијих земаља. Одавно су и теорија и пракса дефинисале скуп економских, политичких, правних и социолошких решења који води сваку људску заједницу ка том циљу. Па, кад је тако једноставно, зашто Србија не спроведе све што треба и да онда, колико сутра, почнемо да живимо нормалним животом? Е, то је већ то поменуто питање од милион долара. Имали смо у последњих тридесетак година безброј шанси да кренемо нормалним путем, али смо увек успевали да тај пут промашимо и кренемо странпутицом. Некада су нас други усмерили у погрешном правцу, некада нисмо имали довољно среће, некада, шта некада, најчешће, нисмо имали довољно памети, некада нам светске околности нису ишле на руку, било како било, више од три деценије ово друштво тумара по дну, упорно, бандоглаво, понавља исте грешке, са увек истом надом, да ће остатак човечанства напокон увидети да није грешка до нас, него до њих.
Мода је саставни део цивилизације и колико год се одупирали, ретко је ко имун на утицај, често погубан, који мода има на наше животе. Не, не мислим само на гардеробу, фризуру, парфем, ципеле. И спорт, музика, филм, уметност итекако су подложни моди. На моду нису имуни ни наука, политика, па и укупна друштвена кретања, колико год се актери тих „озбиљних“ ствари трудили да покажу да су поваздан замишљени и изнад свакодневних тривијалности. Трендови се мењају изненада, без икаквог одређеног повода, често се не зна ни ко их је креирао, немају јасан циљ, често ни логику, једноставно, ствари се дешавају изненада и изненада престају, а онда, накнадном памећу, „мудраци“ објашњавају да је све било предвидиво и да су савршено јасни и узроци и последице. И тако до новог модног хира или диктата.
Тако је у Србији последњих месеци, поред исцепаних фармерки, до бесвести популарно бити – опозиција, антифашиста и борац против система. Са истим поносом и жаром у очима, као девојчице у новим исцепаним фармеркама, многи уздигнутог чела и са нескривеним поносом, саопштавају околини да је фашизам попримио чудовишне размере и да ће га они и само они, надљудским напорима зауставити у последњем моменту, пре него што похара наше наивне и неупућене душе. Слични су и они што су се примили на моду опозиционарства. Држи их исти занос као и антифашисте, само што нису толико екстровертни, више су склони конспирацији, и, за разлику од антифашиста, који су најчешће соло играчи, више воле рад по групама илити кружоцима. Они су прилично слични фановима филмских серијала, као што је Рат звезда, Матрикс и слични, воле масовнија, али ипак елитистичка окупљања са сродним душама, где размењују реквизите и мишљења о омиљеним опозиционим јунацима, праве планове и стратегије, али и очекивања од предстојећих наставака омиљених сага.
Трећи модни талас – борба против система, извршио је утицај на највећи број житеља ове државе, чак и у најзабаченијим деловима Србије, тако да данас скоро да и нема особе која није убеђени борац против система и којој срце не покуца брже када предано о томе говори за кухињским или кафанским столом. Искрен да будем, дуго времена је и мене запљускивао тај талас борбе против система. Био сам тврдо уверен да је систем узрок свих наших недаћа и када му једном дођемо главе, са ће сви наши проблеми нестати као руком однети. Посебно ме та модна грозница тресла у периоду адолесценције, када сам пролазио хипи фазу. Неко је сањао да буде рокер, неко да вози брза кола, неко да се запосли у Алуминијуму, а ја сам, ето, маштао како донкихотовски јуришам на систем-ветрењаче. И, за разлику од Сервантеса, био сам пун оптимизма да ће моја маштарија имати срећан крај. Наравно, то је било и за очекивати од младог ентузијасте, са мало памети и још мање искуства. Са годинама човек не схвати много, али макар схвати колико је мало у младости знао, поготову о животу и људима. Добро, не треба бити толико строг према младости, па ни сопственој, ни Иво Андрић није написао „На Дрини ћуприја“ у 22. него у 52. години живота. Ако не рачунамо оне који живе у вечној адолесценцији, управо како човек стари деценију по деценију, почиње да схвата да није за све крив систем, него да је проблем и до људи. Све је о томе Андрић још давно написао, али је то за нас средњошколце, које су, најчешће, силом терали да читамо велике и досадне књиге, било баш тотално неразумљиво и страно. Данас знам да се може променити десет система, може ураган да сравни пола Ужица, може земљина кугла да се распукне на пола, али ће мој школски, кога је Луне давних дана преко везе и без конкурса запослио у општину, чврсто држати столицу на којој седи, и гледати ме, презриво се осмехујући. И утописти су тврдили да ће социјализам прерасти у комунизам када постанемо бољи људи, да би на крају социјализам завршио на ђубришту историје, а да бољи постали нисмо. Ни за милиметар. Уосталом, зар би и најгори систем од свих система опстао поред толиког силног броја бораца против њега? Зар управо то и није доказ да никада није ни била у питању озбиљна намера, већ обичан модни хир? Баш као својевремено масовна хистерија за оним космодиском, сви су трчали да га купе и тврдили да им помаже, а у суштини, једино је помогао, ономе који га је направио и продавао.
Зато сам данас, после толико година, умерени борац против система, и то не, као други, због модног хира или да бих био главни манге у друштву, него због пуке потребе, због дијалектике. Нормалним људима је потребан нормалан систем, јер само у нормалном могу да функционишу. Нормални људи праве нормалан систем, па потом нормалан систем прави нове, још нормалније људе. И тако бисмо, за пар стотина година, можда и стигли на неко боље место. Овако, данас имамо лоше људе који су направили лош систем, тај лош систем прави нове, још лошије људе, па је деградација сваким даном све дубља и свеобухватнија.
И да се вратим на почетак, управо зато и чуди зашто никако да кренемо у правом правцу, када се тачно зна шта је потребно урадити да би стигли до тог циља. Како је могуће, поред толико антифашиста, опозиционара и бораца против система, да смо из године у годину све ниже на већини светских лествица? Биће да је одговор управо у тој дијалектичкој заврзлами, систем није довољно добар, јер ми нисмо довољно добри, да смо ми бољи и систем би био бољи.
Уосталом, свакодневно сви бесно кукају како се тешко живи, а, навешћу само један пример, у Србији се праве далеко већа „весеља“ деци за 18. рођендан, него за свадбе било где у свету.
Треба ли нам бољи систем или је ово можда најбољи од свих система?

Тони Станковић (Ужичка недеља 1013)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.