Чинодејствовање на великомученика Кума подрумског

- Највећи грех у данашњој Србији је скидање свете мушеме са осликаним одликованим главама, које по напредној митологији означавају светло на крају тунела изнад кога и поносно виси - Кад год министар полиције изађе у јавност са тезом да је криминал скоро искорењен, један контроверзни бизнисмен или навијач буде убијен -

Није лепо и није хришћански убити, пребити, уплашити, претити, украсти, слагати, докторат преписати, кућу другоме палити, жене малтретирати, шверцовати, подмићивати и коверте узимати, обмањивати и лажно се представљати ради стицања користи, али то су несташлуци који се у Србији углавном опраштају и на њих се гледа благонаконо и са осмехом као да су их учинила немирна деца. Не добија се чак ни по туру, ако ти из џепа сија пластична партијска картица.
Највећи грех у данашњој Србији је скидање свете мушеме са осликаним одликованим главама, које по напредној митологији означавају светло на крају тунела изнад кога и поносно виси. Уклањање сакралног пропагандног транспарента изазива моментално воздизаније институција из летаргије и промптну реакцију праћену мобилизацијом свих државотворних таблоидних чинилаца и узбуњивача. Грех таквог капацитета је натерао и локалну ужичку телевизију да реемитује округли сто са згранутим једноверујућим учесницима, који разапињу скидача и терају га на дугогодишњу робију. Поменути велокогрешник је истакнути члан сплета издајника, лопова и навећих сотона у Срба, познатим највише по томе јер су опозиција садашњем режиму и као и све светске опозиције имају нечасну намеру доласка на власт, што је по овдашњем политичком канону строго забрањено. Да би се злочин већи једино од паљења књиге достојно представио лоботомираној гомили потребно је нешто сасвим ново, јер приче о наводној издаји и недоказаном лоповлуку више не пију воду. Дај удар на једну од српских икона, на нешто што није дугме и коме гори кеса. По хитном поступку се из неког службеног устајалог расола вади кум, који на свим националним телевизијама приповеда о голготи и вишесатном мучењу коме је био изложен од стране поменутог злочинца. Некоме би било сумњиво зашто је 16 месеци тиховао и у себи бол скривао, а на обзнану тортуре одлучио се баш дан после скидања ознаке бољитка. Али кад се као изузетно лош глумац позове на Полиграфа и кад чак и врховник изјави да му све верује на реч, свака одбрана пада у воду. Пресуда гласи –крив је. Јабоме. Оптуженом није дато право да се брани и народу исприча своју верзију приче, јер му је већ пресуђено. Позивају га да напусти политику. И то они који се не одричу ни пиромана, ни сексуалног напасника, ниједног плагијатора и ликвидатора, ратног злочинца као мезимца. Славе их и приводе им жртве да им тапшу пред судовима. Унапред пресуђени није претерано симпатичан, многе иритира, а они које се труде да буду политички коректни, упадају у постављену замку и пласирају излизане тезе да су сви исти, заборављајући епохалне свињарије друге стране. Ја нисам политички коректан и никада ми не могу бити сви исти, јер једну страну у поређењу представљају „они“ који су неупоредиви са било чим часним. Зато ваља поменути да Марко, ма какав, не прима седам плата, није учествовао у трагедији „хеликоптер“, није одговоран за смрт људи у Обреновцу, није рушио у Савамали, нема тату који продаје оружје, ни тетку са двеста сома еура, није возио на наплатној рампи, није девастирао Београд, не напаствује запослене жене у општини, не пали кућу новинару, не плагира докторат…али ако је крив, треба да одговара, баш као и починиоци наведених несташлука.
Фабрика је направила монструозну конструкцију. Постоји ли гаранција де се неће по нечијој жељи направити и лекарски извештај, форензичко вештачење, искази очевидаца који не постоје? Кум, који је признао да је узимао мито и тиме прекршио закон, добија статус узбуњивача, јер та прича одговара овдашњој власти. Кад не одговара, онда узбуњивач који указује на криминал постaје издајник. Све јасно.
„Институције ће дати завршну реч, пустимо их да раде свој посао“. Баш као што су га одрадили и приликом штанглирања лидера опозиције и крагнирања радозналих новинара, рушења и гушења.
За то време неопажено пролазе несташлуци омиљеног омаленог државног десничара, који по југу Србије прети исељењем неподобних Срба. Гротексна фигура измишљена као суплемент посусталом лажном војводи, само много мањи и глупљи. Сваком аутократи је потребан неко ко је гори од њега, да би са њим плашио јавност и странце флоскулом да ако он оде, ето доћи ће овакви, а то нико јел’те неће? За пребијање недужних обично се добија страшна условна казна која препадне будуће насилнике. Кад год министар полиције изађе у јавност са тезом да је криминал скоро искорењен, један контроверзни бизнисмен или навијач буде убијен. Обично се деси да настрадају они који би требало да су на издржавању догогодишњих казни, али су волшебно аболирани и слободно шетају. Креирање паралелне стварности све са врањанским кулисима, окаченим на оронуле фасаде, за свој крајњи циљ има ућуткивање народа који би требао да верује свему само не својим очима. Док год се ствари не назову правим именом, док год контроверзни бизнисмен не буде лопов, криминалац, уцењивач, рекеташ и отимач, док вођа навијача не буде представљен као дилер дроге и вођа банде, а старлета и клаберка као проститутка, нећемо дићи главу из глиба у коме се давимо.
Пензионери добише по пет сома. Бајку им мало наруши најављено поскупљење струје, али љубав према њему ништа не може да начне. Ионако нам је струја најјефтинија у Европи, а ми најсиромашнији, па му дође на исто. Овде каблове мотају за 250 еура, а баба која на кутију са тим истим кабловима удара печат негде у Њемачке, заради 1250 па и није у реду да плаћамо једнаке рачуне. Нису ни сви пензионери исти. Неки се не мире са својим статусом, желе и даље да доприносе друштву и докажу да и старост може да буде лепа. Ево, има један симпатични бркица, декица и татица, који кад упадне у депру напуни ранац еврима и крене у шетњу по граду, да купи неки хотелчић, а воли још сто јада.
Од привредних успеха издвајамо затварање још три линије са нишког аеродрома, јер сметају монополисти под заштитом државе. Ваљевски „Крушик“ и цела наменска индустрија извозе стотине милионе долара робе и увек су у минусу. Директори компанија живе у својим дедињским палатама. Чувена „Гоша“, чија је вредност процењена на 5,6 милиона еура, отишла је за милион. Купац је „Желвоз“, а у њихово име се појавио нови власник „Новости“. Магови из Владе, такозвани „финансисти“, из буџета издвајају 116 милиона за цркву од којих ће се штампати доплатна поштанска марка, од чије продаје ће се зарадити 76 милиона. Свесно се улази у губитак од четрдесетак бедних милиончића. Где има, ту се и просипа. Нема лекова за мултиплу склерозу, скенери по болницама су углавном у квару, деца се и даље лече СМС-ом. Ко нас је клео, није дангубио.
Пара има и за руске одбрамбене системе домета 400 км, којима ћемо плашити комшилук и хранили патриотизам. На војну вежбу је први пут у историји ван руских граница допремљен и фамозни С-400, влажни сан сваког србског Путинољуба, који чврсто верује да је батерија остала овде и да је нису вратили мајци, јер што би га Рус довозио ако ће да га одвезе, ееех? Сазнајемо и да је у питању био само изложбени експонат, тако да је сва прилика да ће једини С-400 на српском тлу бити она макета коју су уручили првоодушевљеном. Срећа да немамо паре, спуцали би их на ту канту и попили „ничим изазване неправедне санкције“, које би биле додатни мотив за повратак младих са Запада.. Брзо се заборавља обећање, дато пре бомбардовања, о руској флоти у Јадранском мору, а ових дана актуелни „Иљушин“ се шаље по старом, а на лице места слеће по новом календару, гашећи већ угашен пожар. Европа нас је приставила на динстање на тихој ватрици и пажљиво долива воду да не загоримо, тек толико да се на баци тигањ. Сви као разочарани и затечени, али се ретко ко пита зашто је то тако и где је ту наша кривица. Баш као што се ниједан душебрижник не запита, а шта ће то Вучић дан после избора, не само заговорници бојкота? Сада је у фази свађања са европским службеницима, не дирајте га. Брани га и воли његов „обичан народ“. У неравноправну борбу са остатком света улазимо храбро, снимајући филм о Јасеновцу.
Звецкамо руским војним отпадом и инсталирамо најпрљавије кинеске технологије са којима се трују Бор и Смедерево, а у најплоднију војвођанску равницу посадисмо фабрику гума? И, као, хоћемо у Европу? Младима се нуди „српски сан“, јер се од вртића васпитавају како да се не уклопе у цивилизован свет. Одрастају на легендама о Аркану и Легији учећи „Спутњикову“ верзију историје и руску демократију. Циљ власти јесте да свако ко нешто зна оде одавде, а остатак да даве причом о Косову и изазивају лажне кризе, које им помажу да остану на власти и запошљавају подобне и послушне који терају остале да их гласају. Свим лажним патриотама, радикалима, десничарима, стаљинистима и путинофилима, Косово никада није било и није никакав приоритет, нити искрена брига, само заклон иза руског интереса да Србија не буде део Запада, ЕУ и НАТО.
Убрзано се ради на промени стварности. Велика већина становништва нема појма шта се у држави дешава. За успешну манипулацију народом потребно је само добро га уплашити и што дуже одржавати то стање. Са телевизија и таблоида даноноћно иду бајке о војној моћи и привредном чуду. Црно се представља као бело, лаж као истина, подобност као врлина, слободно мишљење је грех, плагијат мења докторат, узбуњивач је издајник, батинаш је родољуб, жртва крива што је жива, камене коцке се лепе силиконом, а мост паркира на ливаду. Властодршци масовно добијају највећа државна и црквена одликовања као великомученици. У Скупштини је одбијен предлог по коме болесни од карцинома за време лечења не могу добити отказ. Србија је дефинитивно поражена када је преко 700 хиљада саможивих и грамзивих, тзв. „пристојна Србија“, одлучило да своје срце и душу заветују једном човеку. Они немају ништа против. Све им ваља, са свиме се слажу. Због деце. Нека их, ваљда мирно спавају. Ћути, добро је.
Глумећи руског оданог сужња и кинеску конкубину, дошли смо до тога да је Србију за годину дана напустило 52.049 људи. 4337 месечно, 145 дневно, 6 на сат. Ако је за читање овог текста потребно десетак минута, за то време ће се бар једна мајка поздравити са својим дететом машући му и не знајући када ће га следећи пут пипнути. Скајп се не рачуна. Хвала ти краљу. Живела Србија.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1024)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.