TRISTA LJUDI…
Jedan nadobudni profesor Filozofskog fakulteta ovih dana grohotom ismejava sve one koji nisu za aktuelnu opoziciju, objašnjavajući svoj stav time da u ovom momentu, a i u skorije vreme, drugog izbora, osim manje lošeg, nema. Pokušava da se predstavi kao pragmatičar i čuvar apsolutne istine, tvrdeći, da, za razliku od drugih, on stvari posmatra dinamički. Pri tom, u polemici nije izneo nijedan argument za svoju tvrdnju – da je opozicija manje loše rešenje, već to, jednostavno, smatra – tautologijom. Neobično za profesora filozofskog fakulteta da, čak i indirektno, javno tvrdi kako je spoznao apsolutnu istinu. On se, naprotiv, našao u čudu što se neko uopšte usudio da osporava tako notornu činjenicu – „koju svi znaju“. Da, i sigurno je da „svi“ iz njegove okoline tako misle. Takav je njihov ugao posmatranja. Većina ljudi, ako ne i svi, prilični su egoisti, mali je broj onih koji su sposobni da pobegnu iz kandži egoizma. Profesor filozofije, na solidnoj i urednoj mesečnoj plati, bez ozbiljnih egzistencijalnih problema, deo samozvane elite, sa visine gleda kako, duboko dole, na dnu, srpski lumpenroletarijat i prekarijat bezglavo tumara za Vođom koji mu svakodnevno obećava bolje sutra. I sa tih visina naravno da se gnuša i Vođe i sledbenika i naravno da smatra kako je opozicija manje zlo, jer su oni, uglavnom, „njegovi“. Oni su, iako, tek, „manje loši“, daleko bolje rešenje nego Vođa i vođina rulja. A kad već ima tako loše mišljenje o „onima“, zašto onda njegovi, nisu odlični, već samo „manje loše rešenje“? Pa zato što on nije među njima. Da je i on među njima, to bi već bila druga pesma, oni bi tada, svakako, bili odlični, ali on, Filozof, ima pametnija posla, a i nema vremena da se bavi tako prozaičnim stvarima kao što je javni politički angažman. Ako bi se takav genije posvetio prizemnoj stvari kao što je politika, svetska naučna zajednica ostala bi uskraćena za moguće epohalno svetsko filozofsko otkriće, što zaista ne bi imalo smisla. Plus što bi studenti, u očaju što ih, makar i privremeno, napušta takav erudita, sekli vene i bacali se pod točkove retkih beogradskih trolejbusa.
Jednog mog prijatelja već decenijama ne interesuju ni vlast, ni opozicija. Nikada se nije zanimao za slobodu, demokratiju, svaki građanski aktivizam potpuno mu je stran, ne zanimaju ga ni protesti, pa ni pomenuta filozofija. Filozofi pogotovu. Ništa. Ako mislite da je protiv pobrojanog, ne, nije ni protiv. Nije glup, niti nekulturan, naprotiv, vrlo je uviđajan i javno izuzetno predusetljiv tip, jer sve ljude posmatra kao potencijalne mušterije. Jednostavna filozofija, ne zanima ga ništa dalje od sopstvenog novčanika. Minimalno rasipanje energije, maksimalna korist, nikakav društveni angažman ne dolazi u obzir, jer, „ćorav je to posao“. Često kaže da je sitan šraf i da on sam ništa promeniti ne može i, gledajući iz njegovog ugla, politika je obično traćenje vremena, mnogo je pametnije i efikasnije raditi za sebe. Da li je on gluplji od pomenutog profesora? Sasvim sigurno – nije. Da li je pokvareniji i proračunatiji? Nije. Da li je štetniji po društveni napredak od pomenutog profesora? To je već teže reći. Iz mog ugla posmatrano, s obzirom da nikome nije na grbači, naprotiv, već plaća porez, svakako je korisniji za društvo od Filozofa. Ne slažete se sa mnom? Ipak je Profesor taj koji obrazuje generacije, što je mnogo važnije od sitnog provincijskog privatnika? Možda, iz vašeg ugla posmatranja, ali, ako je taj Profesor loš nastavnik i pedagog, a troši naš poreski novac, onda je on prava štetočina. I to je moguće, zar ne? Uostalom, taj moj prijatelj uopšte ne haje šta vi i ja mislimo, on živi život i posmatra svet baš onako kako on hoće. I prilično je zadovoljan sobom. Baš kao što je zadovoljan, na svoj način, i Profesor. I da, umalo da zaboravim, na izbore redovno izlazi, to je, uvek naglašava, građanska dužnost i uvek glasa kao građanski mejnstrim kome, smatra on, pripada. Dakle, politika ga uopšte ne zanima, ali na izbore redovno izlazi.
Sa druge strane, jednog mog prijatelja iz detinjstva interesuje i politika i društveni angažman. Izuzetno. Ali nikad nije uzeo lično učešće. O političarima privatno ima izuzetno negativno mišljenje, ali je javno pun drugarskog razumevanja i podrške. A i što ne bi. Štete ne može biti, a može da bude i neka vajdica. Privatno je teška Srbenda, a javno je čist internacionalac, jer je to odlično za imidž nezavisnog intelektualca. A može i obrnuto da fura, ako se političke prilike promene. Izuzetno je elokventan, kao i pomenuti Profesor, ali on nikada ne bi birao manje zlo, on jednostavno ne izlazi na izbore. Dakle, potpuno suprotno od prvog prijatelja, koga uopšte ne zanima politika, ali na izbore ide ranom zorom. Iz njegovog ugla gledano, to je potpuno normalno. Pošto privatno smatra političare nižim bićima, pogotovu nižim od njega, naravno da nije blesav da glasa za nekog od njih, a kako je glasanje tajno, slaba je korist od njega, mnogo je važnije nekom od političara pružiti ruku na ulici ili popiti kafu sa njim. I u pravu je. Glasanje je tajno i jedva primetno, a prijateljstvo sa nekim važnim može da bude itekako korisno. Dakle, iz njegovog ugla gledano, sve funkcioniše kao satić – ne izlazim na izbore, čime, najpre u sopstvenim očima, održavam status nezavisnog intelektualca, ali je poznanstvo sa političarima ekonomski poželjno, od nečega se mora živeti.
Imam i prijatelja koji je živeo prilično lepo svih ovih godina. Devedesetih, kada smo grcali u najvećoj hiperinflaciji na svetu, on je putovao po Zapadu i slao nam razglednice, čisto da nam pravi zazubice. Početkom ovog veka, kada se ovde lomilo, on je svraćao u naše malo misto s vremena na vreme, čisto da nam prenese utiske iz belog sveta, da nas obodri, namakne koju kintu i – ubrzo je palio dalje. Što mladi vole da kažu – uživao čovek u životu. Ili kako kažu ovi što se prave pametnijima – pravi hedonista. Ili što bi filozofija rekla – klasičan egoista. No, ne lezi vraže, stigle godine, usporio se ritam, i moj prijatelj, aktivan kakvim ga bog dao, napali se iznenada na politiku. Mitinzi, šetnje, protesti, vetar, kiša, sneg, nema te mećave koja bi ga zaustavila da ne kaže nešto protiv režima. I svih nas koji njegov ritam ne možemo ili nećemo da pratimo. Izdali smo „stvar“. Njegovu stvar. Ko smo mi da izdamo njegovu stvar?! Kada je ta stvar, bila „naša“, on nije bio tu, bio je „objektivno“ sprečen, ali sada za nas, malodušne i nikave, ne nalazi opravdanje. I on je potpuno u pravu, iz svog ugla posmatranja. On svakodnevno gine na grudobranu otadžbine, a mi, kao strine, sedimo kod kuće. I, mora se priznati, prilično je u pravu, kada su malodušni u pitanju. I još više je u pravu što izgara u borbi protiv ovog nakaradnog režima, iz mog ugla gledano. Opet, ako bi primenili filozofiju prijatelja koji kaže da sami ništa ne možemo promeniti, reklo bi se da uopšte nije u pravu. Naravno, taj moj prijatelj Putnik, poodavno nije izašao na izbore, ali se za naredne oštri i agituje iz sve snage, kao da je u pitanju život i smrt.
Dugi niz godina poznajem čoveka koji je bio istaknuti član SPS i imao izuzetne lične koristi od toga, iako on tvrdi da je imao samo štetu. Izuzetno se ljuti što javno pljujem, gde god stignem, SPS, iako, iz mog ugla gledano, to radim sa puno prava. On je za sebe uzeo vrlo ugodan ugao posmatranja – ignoriše sve negativno što se dešavalo u tom periodu, a ako ga priteraš argumentima uza zid, onda prebacuje krivicu na sve druge, a njega i njegove proglašava patriotama i borcima za slobodu. A ne može patriotizam bez redovne i ugodne mesečne apanaže, dakle, državna služba se podrazumeva. I iz njegove vizure, potpuno je u pravu, kako on sebe da stavi na polzu otadžbini, kako da po ceo dan promišlja za naše dobro, ako bi morao svaki dan da izgara na poslu i misli na puku egzistenciju? Naravno, na izbore ne samo da ide, nego i učestvuje u kampanji, javno agituje i sve to radi isključivo, barem iz njegovog ugla, radi opšteg dobra, ništa on ne radi za sebe lično. A opet, obezbedio je i sebe i sve oko sebe. Tako mu se namestilo, ne bi on…
Verovali ili ne, poznajem i jednog momka koji je član SNS-a. Dobro, ne baš lično, preko prijatelja. Doduše, kad razmislim, znam i jednog koji je avanzovao pre par godina, koji je u SNS-u od skora. Prethodno promenio 3-4 partije, naravno, uvek one na vlasti. Neko bi za obojicu, da su drugačije prilike, da nisu u politici, rekao da su OK ljudi. Šta OK? Iz njihovog ugla gledano, oni su izvanredni, pristojni, upitani, požrtvovani, posvećeni porodici, ljudi za primer. Ono jeste da su posao dobili na kvarno, bez konkursa, stručne spreme i potrebnog znanja, da, iako su upoznati sa svakodnevnim masovnim kršenjem zakona i morala, ćute kao zaliveni, ali, što bi rekao ovaj stariji, mora se i u ovakvim vremenima od nečeg živeti. I, iz njegovog ugla gledano, u pravu je. Iz mog ugla gledano, ne da nije u pravu, nego bi ga trebalo što pre skinuti sa državne plate, poslati na biro i naterati da sve tako zarađene pare vrati. Pa valjda i mi ostali treba da živimo, a ne samo oni koji su se „snašli“. Da stvar bude čudnija, taj moj prijatelj koji je avanzovao, sa simpatijama gleda na proteste, iako javno od njih beži kao đavo od krsta. Valjda što ga podsećaju na vreme kada je bio mlad i učestovovao na bezbroj mitinga, i plamteći napadao tadašnju vlast da nemaju ni trunke morala i poštenja; vraćaju ga u vreme kada još nije znao pravi smisao reči pesme „ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće u nižerazrednom Vratniku“. Dakle, Avanzer je, sa godinama, potpuno promenio ugao gledanja i potpuno promenio životni stav. I tada je bio ubeđen da je u pravu, baš kao što je danas uveren da je načinio pravi izbor. I jeste, iz svoje male egoistične mišije rupe, iz svog mikrokosmosa. Ne voli da ga podsećam što je pre desetak godina iz sve snage pljuvao mog poznanika iz SPS-a, a danas su postali, takoreći, kolege. Društveno-politički radnici, što bi rekli drugovi komunisti.
Mogao bih do sutra da nabrajam slične primere. Slične, drugačije, potpuno drugačije. I svi bi, iz svog ugla, bili bezrezervno ubeđeni da su potpuno u pravu. I svi su prilično zadovoljni sobom. Verujem da ste se prepoznali barem u jednom ili možda i u više njih, jer, koliko god se svi upinjali, nismo mi toliko različiti. Dakle, možemo čak ustvrditi da živimo u zemlji prilično samouverenih ljudi, koji su duboko uvereni u ispravnost i moralnost svojih stavova. Neobično, zemlja samouverenih ljudi ispravnih stavova, po indeksu sreće je među poslednjima u svetu. Ko nam sreću kvari? Ako smo toliko zadovoljni sobom, onda se nameće kao jedini odgovor da nismo zadovoljni sunarodnicima. Ipak, nikada u Srbiji nije bilo više patriota svih vrsta, rodoljublje prosto buja, pa je onda nezadovoljstvo narodom isključeno. Dakle, šta je onda problem? Kažu neki da su mnogi u Južnoj Americi siromašniji od nas, ali im to ne smeta da budu daleko srećniji. Kažu drugi da nas samo diktatura može dovesti u red, naivno verujući da mišljenje i ponašanje ovih koje sam pobrojao neko može promeniti. Nema te sile, niti Diktatora, koji njihove stavove može pomeriti. Ni za milimetar.
Možemo li, ovakvi kakvi smo, zajednički napraviti neki pomak? Teško. Zato su neki mišljenja da nas jedino neko sa strane, Evropa, primera radi, može dozvati pameti. Sumnjam. Ozbiljno sumnjam da u svetu ima neko toliko dokon, da nema pametnija posla, nego da dođe u Srbiju, i učini nas bogatijima i srećnijima.
Dakle, okreni – obrni, sami moramo naći put. Zajednički. Zvuči kao nemoguća misija? Zvuči. U nedostatku pametnijeg odgovora, uvek se setim čuvene srpske evolucione krilatice – ne sviće pre zore. Doduše, iako se pod evolucijom podrazumeva spor napredak, ali ipak napredak, zaboravljamo da je evolucija pojedine vrste jednostavno – izbrisala. Zavrti se, ko zna iz kojih razloga, točak unazad i spasa nema. Valjda se to zove prirodna selekcija? Neki kažu da smo se vratili u devedesete. Videćemo narednih godina da li je to samo privid ili naša sudbina. Zavisi iz čijeg ugla gledamo…
Toni Stanković (Užička nedelja 1014)
