ТРИСТА ЉУДИ…
Један надобудни професор Филозофског факултета ових дана грохотом исмејава све оне који нису за актуелну опозицију, објашњавајући свој став тиме да у овом моменту, а и у скорије време, другог избора, осим мање лошег, нема. Покушава да се представи као прагматичар и чувар апсолутне истине, тврдећи, да, за разлику од других, он ствари посматра динамички. При том, у полемици није изнео ниједан аргумент за своју тврдњу – да је опозиција мање лоше решење, већ то, једноставно, сматра – таутологијом. Необично за професора филозофског факултета да, чак и индиректно, јавно тврди како је спознао апсолутну истину. Он се, напротив, нашао у чуду што се неко уопште усудио да оспорава тако ноторну чињеницу – „коју сви знају“. Да, и сигурно је да „сви“ из његове околине тако мисле. Такав је њихов угао посматрања. Већина људи, ако не и сви, прилични су егоисти, мали је број оних који су способни да побегну из канџи егоизма. Професор филозофије, на солидној и уредној месечној плати, без озбиљних егзистенцијалних проблема, део самозване елите, са висине гледа како, дубоко доле, на дну, српски лумпенролетаријат и прекаријат безглаво тумара за Вођом који му свакодневно обећава боље сутра. И са тих висина наравно да се гнуша и Вође и следбеника и наравно да сматра како је опозиција мање зло, јер су они, углавном, „његови“. Они су, иако, тек, „мање лоши“, далеко боље решење него Вођа и вођина руља. А кад већ има тако лоше мишљење о „онима“, зашто онда његови, нису одлични, већ само „мање лоше решење“? Па зато што он није међу њима. Да је и он међу њима, то би већ била друга песма, они би тада, свакако, били одлични, али он, Филозоф, има паметнија посла, а и нема времена да се бави тако прозаичним стварима као што је јавни политички ангажман. Ако би се такав геније посветио приземној ствари као што је политика, светска научна заједница остала би ускраћена за могуће епохално светско филозофско откриће, што заиста не би имало смисла. Плус што би студенти, у очају што их, макар и привремено, напушта такав ерудита, секли вене и бацали се под точкове ретких београдских тролејбуса.
Једног мог пријатеља већ деценијама не интересују ни власт, ни опозиција. Никада се није занимао за слободу, демократију, сваки грађански активизам потпуно му је стран, не занимају га ни протести, па ни поменута филозофија. Филозофи поготову. Ништа. Ако мислите да је против побројаног, не, није ни против. Није глуп, нити некултуран, напротив, врло је увиђајан и јавно изузетно предусетљив тип, јер све људе посматра као потенцијалне муштерије. Једноставна филозофија, не занима га ништа даље од сопственог новчаника. Минимално расипање енергије, максимална корист, никакав друштвени ангажман не долази у обзир, јер, „ћорав је то посао“. Често каже да је ситан шраф и да он сам ништа променити не може и, гледајући из његовог угла, политика је обично траћење времена, много је паметније и ефикасније радити за себе. Да ли је он глупљи од поменутог професора? Сасвим сигурно – није. Да ли је покваренији и прорачунатији? Није. Да ли је штетнији по друштвени напредак од поменутог професора? То је већ теже рећи. Из мог угла посматрано, с обзиром да никоме није на грбачи, напротив, већ плаћа порез, свакако је кориснији за друштво од Филозофа. Не слажете се са мном? Ипак је Професор тај који образује генерације, што је много важније од ситног провинцијског приватника? Можда, из вашег угла посматрања, али, ако је тај Професор лош наставник и педагог, а троши наш порески новац, онда је он права штеточина. И то је могуће, зар не? Уосталом, тај мој пријатељ уопште не хаје шта ви и ја мислимо, он живи живот и посматра свет баш онако како он хоће. И прилично је задовољан собом. Баш као што је задовољан, на свој начин, и Професор. И да, умало да заборавим, на изборе редовно излази, то је, увек наглашава, грађанска дужност и увек гласа као грађански мејнстрим коме, сматра он, припада. Дакле, политика га уопште не занима, али на изборе редовно излази.
Са друге стране, једног мог пријатеља из детињства интересује и политика и друштвени ангажман. Изузетно. Али никад није узео лично учешће. О политичарима приватно има изузетно негативно мишљење, али је јавно пун другарског разумевања и подршке. А и што не би. Штете не може бити, а може да буде и нека вајдица. Приватно је тешка Србенда, а јавно је чист интернационалац, јер је то одлично за имиџ независног интелектуалца. А може и обрнуто да фура, ако се политичке прилике промене. Изузетно је елоквентан, као и поменути Професор, али он никада не би бирао мање зло, он једноставно не излази на изборе. Дакле, потпуно супротно од првог пријатеља, кога уопште не занима политика, али на изборе иде раном зором. Из његовог угла гледано, то је потпуно нормално. Пошто приватно сматра политичаре нижим бићима, поготову нижим од њега, наравно да није блесав да гласа за неког од њих, а како је гласање тајно, слаба је корист од њега, много је важније неком од политичара пружити руку на улици или попити кафу са њим. И у праву је. Гласање је тајно и једва приметно, а пријатељство са неким важним може да буде итекако корисно. Дакле, из његовог угла гледано, све функционише као сатић – не излазим на изборе, чиме, најпре у сопственим очима, одржавам статус независног интелектуалца, али је познанство са политичарима економски пожељно, од нечега се мора живети.
Имам и пријатеља који је живео прилично лепо свих ових година. Деведесетих, када смо грцали у највећој хиперинфлацији на свету, он је путовао по Западу и слао нам разгледнице, чисто да нам прави зазубице. Почетком овог века, када се овде ломило, он је свраћао у наше мало мисто с времена на време, чисто да нам пренесе утиске из белог света, да нас ободри, намакне коју кинту и – убрзо је палио даље. Што млади волe да кажу – уживао човек у животу. Или како кажу ови што се праве паметнијима – прави хедониста. Или што би филозофија рекла – класичан егоиста. Но, не лези враже, стигле године, успорио се ритам, и мој пријатељ, активан каквим га бог дао, напали се изненада на политику. Митинзи, шетње, протести, ветар, киша, снег, нема те мећаве која би га зауставила да не каже нешто против режима. И свих нас који његов ритам не можемо или нећемо да пратимо. Издали смо „ствар“. Његову ствар. Ко смо ми да издамо његову ствар?! Када је та ствар, била „наша“, он није био ту, био је „објективно“ спречен, али сада за нас, малодушне и никаве, не налази оправдање. И он је потпуно у праву, из свог угла посматрања. Он свакодневно гине на грудобрану отаџбине, а ми, као стрине, седимо код куће. И, мора се признати, прилично је у праву, када су малодушни у питању. И још више је у праву што изгара у борби против овог накарадног режима, из мог угла гледано. Опет, ако би применили филозофију пријатеља који каже да сами ништа не можемо променити, рекло би се да уопште није у праву. Наравно, тај мој пријатељ Путник, поодавно није изашао на изборе, али се за наредне оштри и агитује из све снаге, као да је у питању живот и смрт.
Дуги низ година познајем човека који је био истакнути члан СПС i имао изузетне личне користи од тога, иако он тврди да је имао само штету. Изузетно се љути што јавно пљујем, где год стигнем, СПС, иако, из мог угла гледано, то радим са пуно права. Он је за себе узео врло угодан угао посматрања – игнорише све негативно што се дешавало у том периоду, а ако га притераш аргументима уза зид, онда пребацује кривицу на све друге, а њега и његове проглашава патриотама и борцима за слободу. А не може патриотизам без редовне и угодне месечне апанаже, дакле, државна служба се подразумева. И из његове визуре, потпуно је у праву, како он себе да стави на ползу отаџбини, како да по цео дан промишља за наше добро, ако би морао сваки дан да изгара на послу и мисли на пуку егзистенцију? Наравно, на изборе не само да иде, него и учествује у кампањи, јавно агитује и све то ради искључиво, барем из његовог угла, ради општег добра, ништа он не ради за себе лично. А опет, обезбедио је и себе и све око себе. Тако му се наместило, не би он…
Веровали или не, познајем и једног момка који је члан СНС-а. Добро, не баш лично, преко пријатеља. Додуше, кад размислим, знам и једног који је аванзовао пре пар година, који је у СНС-у од скора. Претходно променио 3-4 партије, наравно, увек оне на власти. Неко би за обојицу, да су другачије прилике, да нису у политици, рекао да су ОК људи. Шта ОК? Из њиховог угла гледано, они су изванредни, пристојни, упитани, пожртвовани, посвећени породици, људи за пример. Оно јесте да су посао добили на кварно, без конкурса, стручне спреме и потребног знања, да, иако су упознати са свакодневним масовним кршењем закона и морала, ћуте као заливени, али, што би рекао овај старији, мора се и у оваквим временима од нечег живети. И, из његовог угла гледано, у праву је. Из мог угла гледано, не да није у праву, него би га требало што пре скинути са државне плате, послати на биро и натерати да све тако зарађене паре врати. Па ваљда и ми остали треба да живимо, а не само они који су се „снашли“. Да ствар буде чуднија, тај мој пријатељ који је аванзовао, са симпатијама гледа на протесте, иако јавно од њих бежи као ђаво од крста. Ваљда што га подсећају на време када је био млад и учестововао на безброј митинга, и пламтећи нападао тадашњу власт да немају ни трунке морала и поштења; враћају га у време када још није знао прави смисао речи песме „ко игра за рају и занемарује тактику, завршиће у нижеразредном Вратнику“. Дакле, Аванзер је, са годинама, потпуно променио угао гледања и потпуно променио животни став. И тада је био убеђен да је у праву, баш као што је данас уверен да је начинио прави избор. И јесте, из своје мале егоистичне мишије рупе, из свог микрокосмоса. Не воли да га подсећам што је пре десетак година из све снаге пљувао мог познаника из СПС-а, а данас су постали, такорећи, колеге. Друштвено-политички радници, што би рекли другови комунисти.
Могао бих до сутра да набрајам сличне примере. Сличне, другачије, потпуно другачије. И сви би, из свог угла, били безрезервно убеђени да су потпуно у праву. И сви су прилично задовољни собом. Верујем да сте се препознали барем у једном или можда и у више њих, јер, колико год се сви упињали, нисмо ми толико различити. Дакле, можемо чак устврдити да живимо у земљи прилично самоуверених људи, који су дубоко уверени у исправност и моралност својих ставова. Необично, земља самоуверених људи исправних ставова, по индексу среће је међу последњима у свету. Ко нам срећу квари? Ако смо толико задовољни собом, онда се намеће као једини одговор да нисмо задовољни сународницима. Ипак, никада у Србији није било више патриота свих врста, родољубље просто буја, па је онда незадовољство народом искључено. Дакле, шта је онда проблем? Кажу неки да су многи у Јужној Америци сиромашнији од нас, али им то не смета да буду далеко срећнији. Кажу други да нас само диктатура може довести у ред, наивно верујући да мишљење и понашање ових које сам побројао неко може променити. Нема те силе, нити Диктатора, који њихове ставове може померити. Ни за милиметар.
Можемо ли, овакви какви смо, заједнички направити неки помак? Тешко. Зато су неки мишљења да нас једино неко са стране, Европа, примера ради, може дозвати памети. Сумњам. Озбиљно сумњам да у свету има неко толико докон, да нема паметнија посла, него да дође у Србију, и учини нас богатијима и срећнијима.
Дакле, окрени – обрни, сами морамо наћи пут. Заједнички. Звучи као немогућа мисија? Звучи. У недостатку паметнијег одговора, увек се сетим чувене српске еволуционе крилатице – не свиће пре зоре. Додуше, иако се под еволуцијом подразумева спор напредак, али ипак напредак, заборављамо да је еволуција поједине врсте једноставно – избрисала. Заврти се, ко зна из којих разлога, точак уназад и спаса нема. Ваљда се то зове природна селекција? Неки кажу да смо се вратили у деведесете. Видећемо наредних година да ли је то само привид или наша судбина. Зависи из чијег угла гледамо…
Тони Станковић (Ужичка недеља 1014)
