Новка Илић- дописница Радија Слободна Европа
Пропаст ужичких медија
– Мислим да ужичким новинарима локалних медија недостаје нешто што се зове слух за професију. Не знам где су многи од њих учили овај занат, али грађани хоће да знају како се троши њихов динар, хоће да знају како се кадрује у јавним предузећима, грађани хоће понекада да прочитају аналитички приступ неким догађајима и ситуацијама, није довољно само регистровати догађај –
Дугогодишња новинарка Вести и Радија Ужице, данас дописница Радија Слободна Европа, Новка Илић, након гимназијског школовања у Ужицу, свој академски пут окончала је дипломирајући на Факултету политичких наука у Београду. Први посао добила је у Вестима. Тридесет година је била стално запослена у овом ужичком медију, а последњих двадесет, највише је радила на Радију Ужице, где је петнаест година била уредник. А, затим је отишла.
– Нисам више видела много смисла у том раду. Променила се и власничка структура, али колико знам, то није много утицало на уређивачку политику ни једног медија у оквиру Вести. Остало ми је две и по године до старосне пензије, али активно радим као дописник Радија Слободна Европа. За ову радио станицу, чије је седиште у Прагу, радим од 1999. године непрекидно. Може се слушати на интернету, има одличан сајт, а ту су запослени врхунски професионалци у овом послу. У београдском дописништву уредник је Милош Теодоровић, а поред њега су ту и Бранка Михаиловић, Бранка Тривић, Људмила Цветковић, Зоран Главоњић, Ива Мартиновић… Све су то новинари који су раније радили на Б92, Студију Б, РТС-у. У прашком студију су Драган Штављанин, Слободан Косић, Омер Карабег… имам срећу да са њима годинама сарађујем и још увек понешто учим.
Из Ужица, каже Новак, шаље радијске пакете, репортаже, тонске записе, извештаје, по сопственој, али и процени уредника који каткад нешто затраже.
– Врло мало их интересује када министри долепршају у Ужице…-објашњава концепт Радија Слободна Европа.
Повремено пише дуге текстове за лист Слобода из Чикага, лист најстарије српке организације у Америци, Српске народне одбране. Неколико година била је и дописник радија Б92 из ужичког краја и АНЕМ-ов сарадник. На више радијских фестивала освајала је награде за професионално урађене информативне емисије.
– Данас и не постоје више такви фестивали, данас су медијске награде толико деградиране, да на пример имате један фестивал, не бих га именовала, и једном приликом ми организатор каже, награде су добили сви који су послали своје телевизијске репортаже! Још каже, имамо толико награда, колико се пријави учесника на такмичењу! И то говори, где је данас новинарство . Некада се говорило да из ове професије треба изаћи на време. И треба! Мада има и она друга крилатица, једном новинар- увек новинар, а ја бих додала, силом прилика!- каже наша саговорница.
Када је почела да ради у Вестима, фебруара 1985. године, то је у ондашњем Титовом Ужицу било једино медијско предузеће. Са својом струком, Новка је једино ту могла да нађе посао.
– Тада је у листу Вести и Радију Титово Ужице, било запослено преко 30 новинара. Из свих општина постојали су дописници који су били у сталном радном односу. Иако се и тада новинарство кретало у оквиру партијских одлука, ипак, и новине и радио су били пуни репортажних записа. Тада су у ова два медија радили Мирко Зечић, Душан Ћитић, Миладин Остојић, Танасије Пауновић, Јеремија Џамбић, Емилијан Протић, косјерићки песник Миљко Митровић, који је свакога дана путовао из Косјерића, Ратомир Блануша, Нада Селаковић, Милица Турудић, Драган Човић, Оливера Мићић, Зоран Жеравчић, Петар Јовановић, музички уредник, ликовни уредник Радомир Верговић, дугогодишњи уредник листа Петар Тешић, сјајни спикери Гоца Стаматовић и Душан Станић… Било је то време када су се људи бавили новинарством, јер су то волели и знали су да пишу. Писменост им није била слабија страна.
Међу нама је највише било новинара са високом стручном спремом, и то је, колико се сећам, био услов да се добије посао новинара. Новинар је био добродошао у то време у свакој средини, а информација се лако добијала. Наравно, увек се поставља питање да ли је било истраживачког новинарства? Неке друштвене теме су врло истраживане, али оно што ме тада радовало, али и данас када размишљам о том времену, јесте чињеница да је, и на радију, и у новинама, било много репортажа. Бележили смо животе обичних људи, бележили смо звучне слике села, ђака пешака, рекордера у производњи млека, писали о омиљеним учитељима… Све је имало неку топлину, коју је ово време одавно изгубило. Разлика у садашњем и ондашњем новинарству, јесте, каже Новка, што се сада новинари наводно интересују за велике теме, афере, случајеве, а ништа о томе заправо нема у новинама, нити електронским медијима. Или ако и има нешто, то нема никаквог ефекта.
– Тужилаштво не реагује, грађани не реагују, па се поставља питање за кога новинари пишу и истражују? Испада само због себе. Па, где је ту онда сврха новинарске професије?
А, добро су, каже, новинари пре двадесетак и више година морали извагати шта и како пишу. ‘Дебеовци’ им нису праштали ни разговоре са политичким опонентима ондашњој власти, нити смелост да у студио доведу, на пример Ивана Ђурића, када је цела Србија пљувала по њему.
– Нисам баш имала респект према дебеовском резону, што ме неколико пута коштало… – присећа се Новка. А, сећа се и да је Ужице годинама имало само два поменута медија.
– Затим су се почеле отварати нове радио станице, појавио се још један недељени лист, затим телевизијске станице. И све то није унело неку велику промену у ужичко новинарство. С времена на време би се појавио неки занимљив текст, добра радио емисија, и то су радили само појединци. Није у овој средини новинарство имало неки посебан печат. Можда је тај печат имао Радио Ужице после деведесетих година, када је направио искорак, и у времену вишестраначја уважавао политичке ставове свих политичких чиниоца у Ужицу. И то је, чини ми се, најсветлији период медијске куће Вести.
Познато је и то да у Радио Ужице није било лако доћи…
– Као новинар могао је радити само неко ко је и гласовно способан, а тражена је и провера коју су верификовали стручњаци Радио Београда за глас, дикцију и акценат.
Све до 1997. године Вести су имале статус друштвеног предузећа, а после двехиљадите, због тешке финансијске кризе, Вести постају јавно предузећа са најминималнијим износима из општинског буџета.
– Ја сам тада била главни уредник и борили смо се са беспарицом. Демократе су тада ово јавно предузеће пустиле низ воду. Паралелно са тим, опадао је квалитет рада новинара. То је потрајало, а од новинарства је све мање остајало, не само у мојој фирми, већ у свим ужичким медијима. Као да више није имало шта да се тражи у овом послу, а медији би живнули само када су изборне кампање. Ни данас, петнаест година од такозваних демократских промена, ништа се у ужичком новинарству није променило. Ко год није имао шта друго да ради, бавио се новинарством, посебно на овим нашим телевизијама које трчкају да забележе сваки градоначелников корак за најситнију пару. Економско сиромаштво, евидентно је данас у сваком ужичком медију, а то је изазавало и свако друго сиромаштво ове професије. У малом бољем положају су дописници дневних новина, јавног сервиса, већих републичких медија. Они се не баве ситним, сервисним, дневним информацијама, и њихов рад није везан за градске паре. Мислим да ужичким новинарима локалних медија недостаје нешто што се зове слух за професију. Не знам где су многи од њих учили овај занат, али грађани хоће да знају како се троши њихов динар, хоће да знају како се кадрује у јавним предузећима, грађани хоће понекада да прочитају аналитички приступ неким догађајима и ситуацијама, није довољно само регистровати догађај. И то се може радити на више начина, а не само поставити штуру информацију и фотографију. О истраживачком новинарству апсурдно је и говорити, нема га. Не знам да ли је објашњење у оној чувеној реченици, колико пара толико музике. Ако је тако, онда хајде да се бавимо другим послом.
На то колико ћемо имати критичан однос према стварности, према креаторима градске политике, утиче више фактора, каже Новка.
– Поменула сам економску страну, поменула сам и то колико смо у професији, колико знамо посао, али и власничка структура медија нам прописује оквир кретања новинарског пера. У Ужицу су сви приватни, немамо локалних јавних сервиса, то је варијанта да сам дефинишеш шта желиш од свог медија. Желиш ли само комерцијалну страну приче или уз њу и да твој медији утиче на креирање јавног мњења. Е, онда мораш да се потрудиш и да платиш цену новинарству. Колико видим у Ужицу сада нико не жели да се било шта мења у медијима. Дај шта даш. А то се види и по срамном тиражу. А градски оци то одлично знају и раде по своме. Као да медије плаћају из свог џепа. Али, има ту и и једна друга страна, локални медији и запослени у њима никако да схвате да по новом Закону о јавном информисању, нема плаћања медија од пара пореских обвезника, већ се плаћају добри пројекти. Таквих је мало било на последњем конкурсу за пројектно информисање Града Ужица. Као да је неко дужан да плаћа сваку медијску кућу у Ужицу. А, ако медије не интересује шта се ради у градској кући, па нека траже друге теме и попуњавају стране и минуте. Верујем да би се медији вратили професији, а новинари би изоштрили своја медијска чула. Уосталом, интернет новинарство намеће нам сасвим други концепт новинарства. Ако ниси брз, прецизан, занимљив, са добром фотографијом, можеш имати сто портала, не вреди. На крају крајева, сви медији су последњих десетак година претрпели огромне промене, присутно је нешто што се зове модерно новинарство. Ко се није прилагодио, а многи новинари у Ужицу нису, тешко пролази. Новинари чак не знају да поставе ни права питања на прес конференцијама. Не знам да ли се плаше себе или саговорника. Можда свог незнања.
Љ.К.
