MILADIN GENGO DANILOVIĆ – KLUB “DON“
Miladin Gengo Danilović je rođen 1952. godine u Ivanjici, a u Užice je prešao da živi kada je otvorena Valljaonica bakra i aluminijuma. Još kao dete je voleo sport, a za borilačke veštine se opredelio tek u 22. godini. Jedan je od prvih osnivača kik-boksa, realnog aikida i tekvandoa u Užicu. Danas je nosilac crnog pojasa 4. dan u karateu.
– Uvek sam se bavio nekim sportom, više rekreativno. I onda sa 22 godine, kada mladi misle da su prestari, a to je bilo 1974. godine, počeo sam da treniram karate. To je bilo najviše iz razloga kada je devojka pobegla za mene, pa je njen otac policajac uveče došao uveče i odveo je kući. Završila je ekonomsku školu i otac je pošalje u Beograd da studira, da je skloni od mene. Potpuno sam se razočarao, počeo sam da pijem jedno mesec dana. Za to vreme slupao sam dva automobila. I kada sam se slupao na Sarića osoju, uzmem zapalim cigaretu i dozvolu. Od tada više nisam seo za volan. Tada sam prekinuo da pijem i počnem da se bavim karateom – počeo je Gengo svoju životnu priču.
UN: Kako je došlo do osnivanja prvog kluba?
– Tada se tek osnovao karate klub „Užice“ i vežbalo u staroj sali tehničke škole. Tu sam počeo sa njima da vežbam. Prvi sekretar je bio Đorđe Kerić, načelnik policije, a predsednik kluba je bio sudija, a kasnije advokat, Nikola Cerovac. Posle sam ja nasledio Kerića i osnujemo karate region Titovo Užice. Oko toga smo najviše jurili Radomir Gudurić i ja, a mnogo nam je pomogao Ilija Jorga. I sve bi bilo u redu da se nisu umešala srpska posla. Svi postaju majstori karatea, svi hoće da budu prvi treneri i Gudurić i ja napustimo. Jedni vreme nisam heo da se bavim sa tim, ali je Radomir Gudurić osnovao u EPS-u klub „24. septembar“ i pozvao me da radim sa njim. Tada sam pet godina držao treninge utorkom i četvrtkom u Arilju, a ovde u svim salama, u Dečijem vrtiću, u sali na Carini, svaki ponedeljak, sredu i petak. Trenirao sam decu, vodio ih takmičenja, pripreme i tako sam radio sve do 1993. godine, kada mi je sve to dosadilo.
UN: Kako je došlo do kik-boksa?
– Kada sam napustio Gudurića, sa Žarkom Sekulićem, osnujemo kik-boks klub. To je bio prvi u Srbiji kik boks klub, posle Beograda. Od tadašnjeg direktora hale u Velikom parku dobijemo termine subotom i nedeljom od 8 sati, a ako ima neka utakmica recimo u 10 sati, mi smo morali da otkazujemo treninge. Takođe smo pozvali Simić Dragoslava – Kiška, koji je u svoje vreme bio omladinski prvak Jugoslavije u boksu, te mi je pomogao u tom delu boksa. Ali, najviše sam jurio salu i jedina slobodna bila je u tadašnjoj školi „Andrija Đurović“. Svaki dan sam bio kod direktora Šopalovića, popijemo kafu i ispričamo se, ali nikako da mi da salu. Posle nekoliko meseci, sećam se, bio je mart, zove me da dođem. Kaže mi da nisam bio toliko uporan nikada mi ne bi da salu. I tako krenem sa svojim klubom „Don“ i svi su se odjednom vratili da treniraju. Krenulo je to dobro. Jedan moj prijatelj Milun Osmajlić iz Nikšića, stari karatista, upoznao me sa Draganom Batom Ognjenovićem, takođe iz Nikšića, koji je bio profesionalni prvak sveta u kik-boksu. Dovedem ga u Užice, sa još sedmoricom mladića iz Nikšića, džudista, karatista, neke savezne sudije i napravim prvi javni trening u Užicu u hali. Hala je bila puna, jer mnogi su čuli za kik-boks, ali nisu znali šta je to. To je bilo 1995. godine. Dva dana su bili u Užicu. U „Andriji Đurović“ improvizujemo neki ring da pokažemo kako se radi i u ringu. Ali, te 1995. godine dobijem poziv za vojnu vežbu. Dva meseca sam bio na vojnoj vežbi i onda dobijem poziv za prvenstvo SRJ u Nikšiću. Mene puste taj vikend, povedem Žarka Sekulića i Duška Polića i obojica budu prvaci u svojim kategorijama. Počnem da radim sam sa pet klinaca u sali Gimnazije, kada je direktor bio Blažo Čubrilo. Imao sam i salu u OŠ „Dušan Jerković“, koju mi je dao direktor Ratko Trmčić. Zbog svog tog posla, nisam ni znao da se sprema meč Jugoslavija – Italija u kik-boksu u hali. To su me obavestili moji učenici. Tada sam sedeo u gledalištu i gledao kako drugima daju plaketu za razvoj kik-boksa u gradu. Bilo je dobacivanja, lično meni: „Gengo, idi ti primi plaketu“. Nije mi bilo pravo. U butiku „Jeremičak“, u tržnom centru Dragstor se vršio upis. I odjednom me zovu i kažu mi da su devedeset dvoje upisali za jedan. To mi je dalo vetar u leđa. Počnem sa direktorom Trmčićem da tražimo sponzore da renoviramo salu i celo leto 1996. godine proveo sam štemajući.
UN: Tada ste otvorili i školu za realni aikido?
– Da, tada osnujem realni aikido. Ljuba Vračarević mi pošalje jednog trenera, a karate sam držao u Staparima, Biosci, Sirogojnu, Kremnima i Ravnima. Pored realnog aikida, te 1996. godine osnujem i tekvando klub. Tada je moj klub borilačkih veština „Don“, u karateu, kik-boksu, realnom aikidu i tekvondou imao 650 članova. Osnovao sam preduzeće za sportske rekreacije i marketing, a u tome mi je mnogo pomogao Branko Nenadić, tadašnji direktor „Niskogradnje“. Sve je to dobro funkcionisalo do 1999. godine, do bombardovanja.
UN: Šta je onda bilo? Nešto ste radili kao u obezbeđenju na Kopaoniku?
– Onda nisu dali da se uđe u škole pola godine, pa su prestali treninzi, a decu posle toga teško da sam mogao da animiram. U međuvremenu sam dobio poziv da radim kao šef obezbeđenja Gorice Gajević. Tam, sticajem okolnosti, ostanem pet godina.
UN: Šta ste radili kada ste se vratili u Užice?
– Vratio sam se u Užice i u Turici ponovo počnem sa karateom. Jedan kolega, Obradin Kovačević, koji je u MZ Carina imao svoj klub, zovne me da radim sa njim. Dođem kod njega, kad ono samo petoro dece. Pitam ga koliko je ovde i kada vrši upis, a on kaže da je tu dve godine i da ne vrši upis, već da čuva salu i sa nekoliko dece, eto trenira. Odemo mi u Kremna, gde sam svojevremeno imao 47 učenika, i tu otvorimo klub. Onda nas zovne jedan profesor da dođemo u Mokru goru i tu otvorimo klub i upišemo 17 đaka. Onda je Kusturica završavao salu na Mećavniku i odem gore da pitam za salu. Sretnem Kusturičinog sina Stribora i pitam ga da li možemo tu da vežbamo, jer dole nemamo nikakvih uslova. On je rekao da će pitati tatu, i dali su pristanak. Četiri godine sam bio gore, a Kovač je ostao i dalje da radi, već sedma godina.
UN: Koga biste u tom periodu izdvojili posebno kao učenika?
– Kod njega upoznam Sandru Mihajlović, imala je tada 15 godina. Dobro je i jako radila na treninzima, a ne oznoji se nimalo. Vidim da je rođeni borac. Posmatrao sam je jedno pola godine, jer sam hteo da odlučim da li da vežbam sa njom ili ne. Ja sam probirač, ne mogu sa svakim da vežbam, a kada osetim da ima perspektivu, onda vežbam i dan i noć. Svaki dan smo imali treninge, što je počelo da daje rezultate. Ona je postala pravak države i pobeđivala na svim turnirima, išli smo svuda i svuda su nas zvali, jer svi vole dobrog borca. Osvojila je 98 medalja, od toga 68 zlatnih, prvaka države u tri federacije, osvajač KUP-a, u Veneciji na Svetskom prvenstvu bila je druga i tu su joj ukrali pobedu, Pobedila je Amerikanku, Nemicu, Rumunku i u polufinali Italijanki. U finali se borila sa Irkinjom, jednom crnkinjom. Njen trener je bio Teri Bojl, koji je bio predsednik sudijske organizacije. Pošto smo snimali, imali smo dokaz da je Sandra već imala pobedu pre produžetka, ali ništa nije vredelo.
UN: Gde je ona sada?
– Predložio sam je te godine za najboljeg juniora i za sportistu grada. Imao sam papire od Ilije Jorge i Marka Nicovića o njenim pobedama, ali komisija ju je diskvalifikuje, a da to nismo ni znali. Otišli smo u pozorište i nadali se proglašenju, ali nam je rekao jedan novinar da je Sandra diskvalifikovana, jer mi nismo članovi Karate federacije Srbije. Preskočena je nominacija za juniore, jer kažu da nisu imali kandidata. To mi nije bilo jasno da grad od 60.000 stanovnika nije imao kandidata u juniorima za najboljeg sportistu.
– Sandra se posle toga toliko demoralisala, da je napustila karate. Sledeće godine pokušao sam da je animiram i, kao reprezentativca japanske karate asocijacije, odvedem je na Evropsko prvenstvo u Londonu. Tamo je uzela bronzanu medalju pojedinačno i bronzanu medalju ekipno.
UN: Koje biste još učenike izdvojili?
– Posle Duška Polića i Žarka Sekulića, koji su bili prvaci SR Jugoslavije, najbolji je bio Goran Milić Čigota. Nekada je bio u „Crvenim beretkama“, a sada je već devet godina u Legiji stranaca. Od ovih mlađih kategorija, ranijih godina imao sa trojicu prvaka centralne Srbije, i sada je Dušan Lazović dobar i, kao senior, ove godine borio se i bio je treći. Ognjen Ljubojević je dobar, zatim Damir Blagojević, mali Svele Gardić, Srećko Karaklić, a imam i Anđelu Cerović, koja je štićenik Doma Petra Radovanović i izuzetno je talentovana. Jako, jako, je dobra. Radna je i talentovana. Rođeni je nokauter. I imam Milana Romanova, malog Rusa. Njega je majka sa deset godina upisala u klub, dok smo bili u sali MZ Carina. On će biti strašan. Izuzetno radi nožne tehnike, okrete u skoku i udarce. Sada završava osmi razred. Mislim da može da bude i svetski prvak.
UN: Ipak, koju od tih borilačkih veština najviše volite?
– Karate je lep sport. Mora mnogo da se vežba, da bi mu ušao u trag. Deci deluje monotono. Tu moraš da vežbaš kontrolu udaraca, da samo pipneš protivnika na takmičenju, ne smeš da ga udariš. Dakle, tu je stroga kontrola udaraca. Ukoliko dođe do udarca onda dobijaš javnu opomenu ili diskvalifikaciju. Interesantno je da mnogi napuštaju karate kada dođu do braon pojasa.
Za vreme razgovora je bila i Anđela, koju je trener mnogo hvalio. Ona ima 17 godina i rođena je u Beranima, u Crnoj Gori.
– Sa četiri godine bila sam usvojena u porodici u Stepojevcu, ali krajem osmog razreda došla sam u Užice, zbog škole. Pre sam se bavila odbojkom, ali posle mi više nije bila interesantna. Stalno sam vežbala trbušnjake, sklekove i razmišljala sam koji bi mi sport odgovorao. Sasvim slučajno sam videla kako Gengo trenira u Domu Petar Radovanović i pitala direktora da li mogu i ja. On mi je dozvolio i tako se odlučim da treniram kik-boks. Dobro sam krenula, ali imam neke probleme sa zdravljem koji su me malo zaustavili, ali sada kada i to prođe, krećem ponovo i nadam se da će biti nešto od mene – rekla je Anđela.
Z. G.
