МИЛАДИН ГЕНГО ДАНИЛОВИЋ – КЛУБ “ДОН“
Миладин Генго Даниловић је рођен 1952. године у Ивањици, а у Ужице је прешао да живи када је отворена Валљаоница бакра и алуминијума. Још као дете је волео спорт, а за борилачке вештине се определио тек у 22. години. Један је од првих оснивача кик-бокса, реалног аикида и теквандоа у Ужицу. Данас је носилац црног појаса 4. дан у каратеу.
– Увек сам се бавио неким спортом, више рекреативно. И онда са 22 године, када млади мисле да су престари, а то је било 1974. године, почео сам да тренирам карате. То је било највише из разлога када је девојкa побегла за мене, па је њен отац полицајац увече дошао увече и одвео је кући. Завршила је економску школу и отац је пошаље у Београд да студира, да је склони од мене. Потпуно сам се разочарао, почео сам да пијем једно месец дана. За то време слупао сам два аутомобила. И када сам се слупао на Сарића осоју, узмем запалим цигарету и дозволу. Од тада више нисам сео за волан. Тада сам прекинуо да пијем и почнем да се бавим каратеом – почео је Генго своју животну причу.
УН: Како је дошло до оснивања првог клуба?
– Тада се тек основао карате клуб „Ужице“ и вежбало у старој сали техничке школе. Ту сам почео са њима да вежбам. Први секретар је био Ђорђе Керић, начелник полиције, а председник клуба је био судија, а касније адвокат, Никола Церовац. После сам ја наследио Керића и оснујемо карате регион Титово Ужице. Око тога смо највише јурили Радомир Гудурић и ја, а много нам је помогао Илија Јорга. И све би било у реду да се нису умешала српска посла. Сви постају мајстори каратеа, сви хоће да буду први тренери и Гудурић и ја напустимо. Једни време нисам хео да се бавим са тим, али је Радомир Гудурић основао у ЕПС-у клуб „24. септембар“ и позвао ме да радим са њим. Тада сам пет година држао тренинге уторком и четвртком у Ариљу, а овде у свим салама, у Дечијем вртићу, у сали на Царини, сваки понедељак, среду и петак. Тренирао сам децу, водио их такмичења, припреме и тако сам радио све до 1993. године, када ми је све то досадило.
УН: Како је дошло до кик-бокса?
– Када сам напустио Гудурића, са Жарком Секулићем, оснујемо кик-бокс клуб. То је био први у Србији кик бокс клуб, после Београда. Од тадашњег директора хале у Великом парку добијемо термине суботом и недељом од 8 сати, а ако има нека утакмица рецимо у 10 сати, ми смо морали да отказујемо тренинге. Такође смо позвали Симић Драгослава – Кишка, који је у своје време био омладински првак Југославије у боксу, те ми је помогао у том делу бокса. Али, највише сам јурио салу и једина слободна била је у тадашњој школи „Андрија Ђуровић“. Сваки дан сам био код директора Шопаловића, попијемо кафу и испричамо се, али никако да ми да салу. После неколико месеци, сећам се, био је март, зове ме да дођем. Каже ми да нисам био толико упоран никада ми не би да салу. И тако кренем са својим клубом „Дон“ и сви су се одједном вратили да тренирају. Кренуло је то добро. Један мој пријатељ Милун Осмајлић из Никшића, стари каратиста, упознао ме са Драганом Батом Огњеновићем, такође из Никшића, који је био професионални првак света у кик-боксу. Доведем га у Ужице, са још седморицом младића из Никшића, џудиста, каратиста, неке савезне судије и направим први јавни тренинг у Ужицу у хали. Хала је била пуна, јер многи су чули за кик-бокс, али нису знали шта је то. То је било 1995. године. Два дана су били у Ужицу. У „Андрији Ђуровић“ импровизујемо неки ринг да покажемо како се ради и у рингу. Али, те 1995. године добијем позив за војну вежбу. Два месеца сам био на војној вежби и онда добијем позив за првенство СРЈ у Никшићу. Мене пусте тај викенд, поведем Жарка Секулића и Душка Полића и обојица буду прваци у својим категоријама. Почнем да радим сам са пет клинаца у сали Гимназије, када је директор био Блажо Чубрило. Имао сам и салу у ОШ „Душан Јерковић“, коју ми је дао директор Ратко Трмчић. Због свог тог посла, нисам ни знао да се спрема меч Југославија – Италија у кик-боксу у хали. То су ме обавестили моји ученици. Тада сам седео у гледалишту и гледао како другима дају плакету за развој кик-бокса у граду. Било је добацивања, лично мени: „Генго, иди ти прими плакету“. Није ми било право. У бутику „Јеремичак“, у тржном центру Драгстор се вршио упис. И одједном ме зову и кажу ми да су деведесет двоје уписали за један. То ми је дало ветар у леђа. Почнем са директором Трмчићем да тражимо спонзоре да реновирамо салу и цело лето 1996. године провео сам штемајући.
УН: Тада сте отворили и школу за реални аикидо?
– Да, тада оснујем реални аикидо. Љуба Врачаревић ми пошаље једног тренера, а карате сам држао у Стапарима, Биосци, Сирогојну, Кремнима и Равнима. Поред реалног аикида, те 1996. године оснујем и теквандо клуб. Тада је мој клуб борилачких вештина „Дон“, у каратеу, кик-боксу, реалном аикиду и теквондоу имао 650 чланова. Основао сам предузеће за спортске рекреације и маркетинг, а у томе ми је много помогао Бранко Ненадић, тадашњи директор „Нискоградње“. Све је то добро функционисало до 1999. године, до бомбардовања.
УН: Шта је онда било? Нешто сте радили као у обезбеђењу на Копаонику?
– Онда нису дали да се уђе у школе пола године, па су престали тренинзи, а децу после тога тешко да сам могао да анимирам. У међувремену сам добио позив да радим као шеф обезбеђења Горице Гајевић. Там, стицајем околности, останем пет година.
УН: Шта сте радили када сте се вратили у Ужице?
– Вратио сам се у Ужице и у Турици поново почнем са каратеом. Један колега, Обрадин Ковачевић, који је у МЗ Царина имао свој клуб, зовне ме да радим са њим. Дођем код њега, кад оно само петоро деце. Питам га колико је овде и када врши упис, а он каже да је ту две године и да не врши упис, већ да чува салу и са неколико деце, ето тренира. Одемо ми у Кремна, где сам својевремено имао 47 ученика, и ту отворимо клуб. Онда нас зовне један професор да дођемо у Мокру гору и ту отворимо клуб и упишемо 17 ђака. Онда је Кустурица завршавао салу на Мећавнику и одем горе да питам за салу. Сретнем Кустуричиног сина Стрибора и питам га да ли можемо ту да вежбамо, јер доле немамо никаквих услова. Он је рекао да ће питати тату, и дали су пристанак. Четири године сам био горе, а Ковач је остао и даље да ради, већ седма година.
УН: Кога бисте у том периоду издвојили посебно као ученика?
– Код њега упознам Сандру Михајловић, имала је тада 15 година. Добро је и јако радила на тренинзима, а не озноји се нимало. Видим да је рођени борац. Посматрао сам је једно пола године, јер сам хтео да одлучим да ли да вежбам са њом или не. Ја сам пробирач, не могу са сваким да вежбам, а када осетим да има перспективу, онда вежбам и дан и ноћ. Сваки дан смо имали тренинге, што је почело да даје резултате. Она је постала правак државе и побеђивала на свим турнирима, ишли смо свуда и свуда су нас звали, јер сви воле доброг борца. Освојила је 98 медаља, од тога 68 златних, првака државе у три федерације, освајач КУП-а, у Венецији на Светском првенству била је друга и ту су јој украли победу, Победила је Американку, Немицу, Румунку и у полуфинали Италијанки. У финали се борила са Иркињом, једном црнкињом. Њен тренер је био Тери Бојл, који је био председник судијске организације. Пошто смо снимали, имали смо доказ да је Сандра већ имала победу пре продужетка, али ништа није вредело.
УН: Где је она сада?
– Предложио сам је те године за најбољег јуниора и за спортисту града. Имао сам папире од Илије Јорге и Марка Ницовића о њеним победама, али комисија ју је дисквалификује, а да то нисмо ни знали. Отишли смо у позориште и надали се проглашењу, али нам је рекао један новинар да је Сандра дисквалификована, јер ми нисмо чланови Карате федерације Србије. Прескочена је номинација за јуниоре, јер кажу да нису имали кандидата. То ми није било јасно да град од 60.000 становника није имао кандидата у јуниорима за најбољег спортисту.
– Сандра се после тога толико деморалисала, да је напустила карате. Следеће године покушао сам да је анимирам и, као репрезентативца јапанске карате асоцијације, одведем је на Европско првенство у Лондону. Тамо је узела бронзану медаљу појединачно и бронзану медаљу екипно.
УН: Које бисте још ученике издвојили?
– После Душка Полића и Жарка Секулића, који су били прваци СР Југославије, најбољи је био Горан Милић Чигота. Некада је био у „Црвеним береткама“, а сада је већ девет година у Легији странаца. Од ових млађих категорија, ранијих година имао са тројицу првака централне Србије, и сада је Душан Лазовић добар и, као сениор, ове године борио се и био је трећи. Огњен Љубојевић је добар, затим Дамир Благојевић, мали Свеле Гардић, Срећко Караклић, а имам и Анђелу Церовић, која је штићеник Дома Петра Радовановић и изузетно је талентована. Јако, јако, је добра. Радна је и талентована. Рођени је нокаутер. И имам Милана Романова, малог Руса. Њега је мајка са десет година уписала у клуб, док смо били у сали МЗ Царина. Он ће бити страшан. Изузетно ради ножне технике, окрете у скоку и ударце. Сада завршава осми разред. Мислим да може да буде и светски првак.
УН: Ипак, коју од тих борилачких вештина највише волите?
– Карате је леп спорт. Мора много да се вежба, да би му ушао у траг. Деци делује монотоно. Ту мораш да вежбаш контролу удараца, да само пипнеш противника на такмичењу, не смеш да га удариш. Дакле, ту је строга контрола удараца. Уколико дође до ударца онда добијаш јавну опомену или дисквалификацију. Интересантно је да многи напуштају карате када дођу до браон појаса.
За време разговора је била и Анђела, коју је тренер много хвалио. Она има 17 година и рођена је у Беранима, у Црној Гори.
– Са четири године била сам усвојена у породици у Степојевцу, али крајем осмог разреда дошла сам у Ужице, због школе. Пре сам се бавила одбојком, али после ми више није била интересантна. Стално сам вежбала трбушњаке, склекове и размишљала сам који би ми спорт одговорао. Сасвим случајно сам видела како Генго тренира у Дому Петар Радовановић и питала директора да ли могу и ја. Он ми је дозволио и тако се одлучим да тренирам кик-бокс. Добро сам кренула, али имам неке проблеме са здрављем који су ме мало зауставили, али сада када и то прође, крећем поново и надам се да ће бити нешто од мене – рекла је Анђела.
З. Г.
