UŽIČKE ZIDNE NOVINE
Svemir u podzemlju
1.
Pre koju godinu, Nacionalna geografija je napravila emisiju o nekom dalekom gradu i nekoj nerazumljivoj zemlji i rečici koju su davno zakopali ispod betona, gvožđa i asfalta. Završili su, ti daleki i nerazumljivi ljudi, neke važne poslove vezane za sticanje i guranje u centru, pa su se setili svoje reke.
Razbili su beton i ukazala se beživotna voda; razbili su popločano korito, dozvolili joj da ima pesak, kamen i mulj, dozvolili su joj da opet bude neuprljana i život se zainteresovao.
Pomogli su mu.
Sad, kad se stanovnici milionskog grada trude da što više vremena provedu posmatrajući život i pripadajuću mu reku, nisu nam više tako nerazumljivi i daleki.
Uglavnom razumemo i njih, i vreme pokrivanja tokova betonom, i sabijanje u cevi; to smo uspešno savladali na našim nejakim potocima.
Jasno nam je i šetanje pored reke i duboko disanje; i ushićenost živom i čistom vodom donekle razumemo. Taj nam deo još i dobro ide.
Ono što nikako ne shvatamo je kako su se rastali od skupih kvadrata u najprivlačnijoj zoni i lakog rešenja za otpadne vode; kako su osnažili misao da je reka u centru grada mnogo dobra stvar i ubedili čuvare kase, straže gradskog građevinskog i tumače realnosti da se razmaknu i pripuste život nazad.
Pustoš da ne prevlada.
2.
A mogao bi neki od tih potoka, pokopanih ili kamenom odvojenih od zemlje, da bude opet čist, pojačan i izvađen na sunce u nekom malenom parku s lučnim mostićem… Mogao bi neko da pronađe onaj vodovod zatrpan pri prepakivanju Rakijskog, onaj s kamenim pločama i belutkom i vrati vodu zaboravljenoj česmi, čuvenom Panju u Žičkoj… Možda bi bilo zanimljivo napraviti nešto u podzemnim prostorijama na Slanuši… Ili, kroz srce Starog grada… Negde. Nešto.
Svašta bi moglo, kad uredimo ovo što se vidi, što je još uvek na površini. Malu svetu reku, Đetinju našu, recimo. To uređenje i očišćenje, u mašti je malobrojnih, u oblaku.
Kad je već tako, kad bar generaciju kasnimo u popravci hitnog, mirno maštajmo o budućim slatkim detaljima života u Užicu.
Kad mi maštamo, ne štedimo.
3.
Loše vreme je Đurđevski vašar učinilo sivim i prohodnijim; taj spoj prosto znači da se tanko trgovalo i da će prodavci produžiti zamišljene rokove za oslobađanje od „prispelih obaveza“. Opet.
Po ovakvom danu, jedino što je jasnije, jeste grč umornog borca za opstanak na njihovim licima. I kad dobro krene, i kad se para zavrti – tu je on. I iza osmeha i plača.
Ima ga i kod pijačara, sitnih trgovaca na crno, sivo i skoro belo; novopečenih malinara, pčelara i ratara, koji su, u poznoj dobi, prvi put ugazili u crnicu, u zaboravljenoj dolini iz koje potiču; kod gubitnika tranzicije i kod sitne privatničke boranije, uverene da je sama srž tranzicije i da se nemanje lokala, imetka i poslovne računice, može nadoknaditi silnom željom. Ima ga kod svih na koje država ne obraća pažnju, sem pri sabiranju pomenutih obaveza; ne prepoznaje ih kao svoje.
Njima se ne obraća ni vlast, ni opozicija, nijedna vest, ni novinski tekst im nije namenjen, nijedna nauka njima se ne bavi. Sve to je za državne ljubimce, za one sigurne u današnju platu i sutrašnju penziju.
Ako neko razgrne taj pokrov, satkan od nerazumevanja, nedostatka uvida i empatije, biće silno iznenađen: ispod su tamna masa i tamna energija našeg balkanskog svemira.
Potom, ako taj posmatrač prirode i društva razume, uvidi i oseti, iznenađenje može biti opšte.
4.
Na prilično zaboravljenom Partizanskom groblju, neki ljudi su na Dan pobede odali poštu tu sahranjenim borcima. Svojom voljom, bez moranja.
Takva je zemlja po kojoj gazimo: gde god da staneš, ispod tebe, u podzemlju, neke su kosti. Kad bi samo znao datume, koji tim kostima nešto znače i kad su spremnije nego inače da saslušaju šta imamo da im kažemo, možda bi i ti iz suvog klepeta nešto čuo i zaključio.
Opšte mišljenje je da nas podele iz Drugog svetskog rata vuku nazad, ili bilo koja podela nastala na tekovinama NOB-a, uključujući i onu na drugosrbijance i ostale.
Ima jedna kasa u državi i na kasi urezana crvena zvezda, i mi se, drugarice i drugovi, suštinski delimo na manjinu, koja živi pod sjajem zvezde, i preveliki ostatak, koji osmehom i neprekidnom zajebancijom pokušava da sakrije onaj grč i izmigolji se na bilo kakvu svetlost.
Što se pobede tiče, ne gledajmo joj u zube; problem je što su sudije odlučile da se, ipak, igraju produžeci, a mi smo već davno napustili arenu i čekamo da nam neko donese zasluženi trofej.
Nema ko, a i neće. A čekanje se oteglo.
5.
Na milion malih raskrsnica smo se razvrstavali, u kolonu obasjanih i kolonu na koju se ne obraća pažnja; doba deljenja stanova je jedna od važnijih. Zbog jedne liste, par dana i tročlane komisije od četiri člana, stvorena je razlika, koja će generacijama određivati mnogo šta u našim životima.
U školi, deca iz kuća u nastajanju i iz zgrade u centru nisu izgledala isto; ponašanje im je bilo drugačije, i tretman. Ova iz kuća imala su, umesto otirača krparu, kraj krpare tralje, da ih obuju do radnje i gumene čizme dok pomažu oko kuće; hladnije im je bilo zimi a limena grejalica u kupatilu se uključivala subotom, malo pre kupanja. Umesto mora i mramorja, leto su provodila u selu, dok se kredit ne otplati.
A previđa se i prećutkuje ta pojava.
Ma, dobijali su ljudi stanove i po pravdi; opet, ne može se zanemariti količina beščašća kojim su se hitri grabljivci istakli. Iako su imali kuće, iznajmljivali su vlažne sobičke, dovodili roditelje i nepokretnog dedu sa sela, pokušavali da podmite komisiju i bezočno su lagali za svaki poen. Nepravda bi bila ne pomenuti radnike samoupravljače, koji su, iako iznad crte, svoj stan ustupili ugroženim drugaricama i drugovima; ružno bi bilo s današnjom pameću i vrednostima, ismejati onog što je tri puta odbio stan na trgu, jer mu je obećan kredit da podigne kuću ukopanu na bregu, u kamenitom tlu, bez prilaznog puta – fizičko satiranje porodice, rodbine i drugova se podrazumeva.
6.
Obe kolone odslikavaju duh vremena nastalog posle Dana pobede i, zavisno od oblačnosti i atmosferskog pritiska, od dana do dana, menjamo presudu, u kojoj piše koja je ona prava, u kojoj je trebalo marširati.
A u stanovništvu, koje svoje uporno preživljavanje obavlja ispod radara, u senci, retki su odgajeni u stanovima, dobijenim od države na dar.
Rešenje za stan je gramata, indulgencija, zapis; u slovima kucanoj na ogromnoj pisaćoj mašini krije se šifra, krije se socijalistički kod za prosvetljene: ne idi neistraženim putevima, jer to što liči na račvanje bezbrojnih staza, bespuće je.
Drž’ se puta.
Možda ne vodi baš u onaj obećani socijalizam, ali je dobro njime putovati. Odmorišta i hanovi su dobro raspoređeni, ako imaš ispravne papire i stav, ništa nije skupo.
A cilj?
Daleko je do njega.
7.
Kuća i okućnica davale su „nenovčanu stimulaciju“, recimo, ispijanje kafe pod nadstrešnicom od ruža ili vinove loze sa komšijama; one kuvane na šporetu na drva, u sred leta, a da ne uvri i ne prevrne.
Preslatka kajsija, i izdašna, bila je kadra da istrpi dečju nestrpljivu želju, koja ne može da čeka zreo plod, i da podmiri bar tri kuće pekmezom i slatkim.
Često između redovnih kafopija ograde nije bilo; pojavile su se kad su se prvobitne postave raštrkale, u potrazi za svojim mestom u svetu, koji svojim ne osećaju, kad su u njihove kuće došli drugi.
Ili nije došao niko.
Je li to prednost i kolika je, saznaćemo kad se umorimo od marširanja i shvatimo da nijedna pobeda nije konačna, i nijedna bitka se ne može izbeći.
Sve bitke smo odlagali, i najmanje i one važne, i sad ne znamo odakle da krenemo, u naš slavni napredak. Ako počnemo da ih biramo i borimo se, ma koliko sitne i naoko nevažne bile, ostvarićemo išta i odrediti redosled; koliko se može.
Ako se prićutimo, dolaziće nam u talasima, u nedoba i nepovoljnim redom.
8.
U podzemlju, sem onog što mu inače pripada i o čemu ovde nije reč, stanuju kosti pobednika i pobeđenih, teku zatrpane i zaboravljene vode, umorno šume potoci; u podzemlju su prolazi koji nikud ne vode, prostorije o kojima ništa ne znamo i ljudi za koje sistem ne mari.
Preduzmemo li neko obnavljanje ili sprečimo dalja zatrpavanja, onaj pokrov, preko miliona sudbina navučen, počeće da se rašiva.
Koliko je vrednog i dobrog sveta ispod njega!
Dragan R. Filipović
