НЕДЕЉА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА
Историјски архив Ужице, у оквиру обележавања „Недеље архива“, од 24. до 28. априла, организовао је за ученике основних и средњих школа презентацију рада установе. Ученици су се упознали са радом Архива, архивском грађом која се чува у депоима, службама, најзначајнијим фондовима, збиркама и издаваштвом.
У галерији архива је у недељу, 23. априла, отворена изложба посвећена митрополиту Јосифу Цвијовићу, духовнику и ратнику, аутора Радована Пилиповића и Милоша Матијевића, којима је помогало више сарадника. У среду, 26. априла, организовано је предавање др Недељка Радосављевића „Суживот православног и муслиманског становништва у Ужицу (1788-1862)“.
– Изложба „Митрополит Јосиф Цвијовић – духовник и ратник (1878-1957.) представља седму у низу изложби Архива Српске православне цркве почевши од 2013. године, трећу која се поставља у Медија центру „Одбрана“ Војске Србије, а прву која је по своме карактеру строго биографска, тј. да обрађује једну историјску личност са значајним улогом у црквеној управи. На изложби се презентују документи који припадају различитим фондовима Архива Српске православне цркве, као што су Свети Архијерејски Синод, Патријаршијски управни одбор, Комисија Светог Архијерејског Синода за прикупљање података о страдању српског народа у Независној држави Хрватској и другим окупираним областима (1941-1945.), а који су у неким сегментима архивистички сређени или се сређују – написао је мр Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ, у каталогу који је издат за ову изложбу.
У том каталогу епископ шумадијски Сава Вуковић је написао биографију митрополита Јосифа Цвијовића. Ту се наводи да је Јосиф Цвијовић рођен у селу Дрежник, Ужички срез, 28. августа 1878. године, од оца Крсте и мајке Јелисавете. Основну школу је завршио у Пожеги, а гимназију у Ужицу. После шестог разреда гимназије уписао се у Београдску богословију и по завршетку рукоположен је у чин ђакона 15. септембра 1903. године, а у чин презвитера 1. октобра исте године. Као парохијски свештеник службовао је у парохијама маковишкој и драгојевачкој, а када је остао удовац, уписао се у Кијевску духовну академију. Ту је стекао степен магистра богословије. Иако му је понуђена двогодишња специјализација у Кијеву, он се вратио у своју земљу и бива постављен за наставника Београдске богословије и управника монашке школе у манастиру Раковица. Замонашио се 1913. године у том манастиру.
У ратовима за ослобођење учествовао је у четничком одреду војводе Вука. После окупације Србије био је у дипломатској мисији у Бизерти и Русији, а 1917. године постављен је за ректора Српске православне богословије у Енглеској. По завршетку Првог светског рата вратио се на дужност у Београд и убрзо је постављен за ректора Призренске богословије. На овом положају га је затекао, 1920. године, избор за епископа битољског. Као епископ битољски провео је годину дана у својству мисионара у Прикарпатској Русији, где је успешно враћао унијате у православље и припремио терен за првог епископа мукачевско-прешевског.
Првог јануара 1932. године епископ Јосиф је изабран за митрополита скопског. Око себе је окупио велики број научних радника и покренуо „Хришћанско дело“, један од најбољих црквених часописа између два светска рата.
Своме родном Дрежнику митрополит Јосиф, задужбинар и приложник многих цркава, манастира и сиротиње, подигао је школу и цркву.
Њега су из Скопља у Београд прогнали Бугари 1941. године. Патријарх српски Гаврило био је заточен и приликом Јосифове посете замолио га је да помогне викарним епископима моравичком Арсенију и будмљанском Валеријану у збрињавању избеглих свештеника. Међутим, Јосиф се ставио на чело СПЦ. У то време је у Светом Архијерејском Синоду био члан заменик. Преузео је бригу о Српској цркви, учинио све што је било могуће да се дозволи рад Синода и предузео кораке да се олакша живот патријарха Гаврила. Јосиф је преузео председавајућег у Синоду, јер најстарији члан епископ бачки Иринеј (Ћирић), није могао да долази на седнице, јер је живео у мађарском окупационом подручју. Да би се успоставио бар какав црквени живот, он је наредио да канцеларије поставе у суседној згради конаку кнегиње Љубице, где се пре рата налазио црквени музеј. То место је зачас постало седиште духовних и политичких збивања, ту су долазили сви они који су тражили утехе и помоћи. Одатле је збринуто све избегло становништво. Уз највећи ризик слат је новац на Косово, у Македонију, у БиХ, Далмацију и друге крајеве. Ту су стизале прве вести о усташким злочинима и страдањима на свим странама. Ту је одлучено да се упути протестни меморандум немачком команданту и да се исти протури у иностранство до југословенске владе у избеглиштву и наших савезника. То је била прва вест која је продрла у спољни свет о нечувеним патњама српског народа.
Српска црква је после Другог светског рата доведена до просјачког штапа, јер је по први пут у историји остала без своје имовине. Али, сналажљиви митрополит Јосиф у репрезентативној згради Патријаршије отвара 1946. године Завод за израду свећа, који је остваривао приходе на које се Црква у послератном периоду ослањала.
После другог светског рата није му био дозвољен повратак у његову епархију. По налогу Комунистичке партије створен је у Скопљу Иницијативни одбор за организовање „Македонске православне цркве“, што није био израз схватања и жеља тамношњег народа. Јосиф је покушао да се настани у Врању, делу Скопске епархије, који је отет од СПЦ, али није успео и из Врања је протеран каменицама од стране српских комуниста.
У другој половини 1950. године митрополит Јосиф је у Београду ухапшен и без суђења држан у затвору, а касније је притворен у манастиру Жичи. После пуштања на слободу скоро осамнаест месеци администрирао је Жичком епархијом. Пошто је оболео настанио се у манастиру Ваведењу у Београду, где се упокојио 3. јула 1957. године. Сахрањен је у манастирској порти крај изгнаног и намученог митрополита загребачког Доситеја.
З. Г.
