TKAČKA RADIONICA „VREDNE RUKE“ – VESELINKA ČORBIĆ
Ko posećuje sajmove u Užicu, sigurno je do sada primetio štand tkačke radionice „Vredne ruke“. Sa više desetina različitih boja pončoa, šalova, torbi, jastučnica, mora da privuče pažnju, jer takve stvari se ne viđaju svakodnevno u našim radnjama i buticima. Tvorac ovih divnih odevnih predmeta je Veselinka Čorbić, koja živi u Užicu već 19 godina.
Poreklom iz Vojvodine, agronom po struci, odnosno diplomirani inžinjer za zaštitu bilja, nije ni pretpostavila da će se baviti tkanjem. Udala se u Užice i osnovala porodicu. Radila je jedno vreme u jednom privatnom preduzeću u Sevojnu i ostala bez posla, a zatim menjala radnicu u Poljoprivrednoj službi. Sve je to bilo nekog kratkog daha za ovu vrednu ženu. Navikla na rad, kako kaže, našla se u problemu.
– Počela sam da igram igrice na kompjuteru, ali sam shvatila da je to gubljenje vremena. Imala sam drugaricu koja se bavila tkanjem i koja me je ubeđivala da počnem to da učim. Pošto nisam znala ni da uvučem konac u iglu, stalno sam odbijala. Pitala me je da li je moja baba tkala. Naravno da jeste, a kada je čula odgovor pitala me da li mislim da je baka bila pametnija od mene. Kažem da ne, a ona meni kaže da sednem i počnem da tkam. Išla sam sedam dana na neku osnovnu obuku – seća se Veselinka kako se pre osam godina odlučila da počne da tke.
Prošla je tu obuku, ali nije imala na čemu da radi. Igrom slučaja, kaže naša sagovornica, razboj, koji je inače jako skup, dobila je od jedne bake Užičanke, drugarica njene majke.
– To je onaj starinski drveni metarski razboj. Radio ga je jedan majstor iz nekadašnje „Cvete Dabić“ i ta baka mi ga je poklonila. Stavila sam ga u dnevni boravak. Počela sam polako da primenjujem to stečeno znanje. Ali, teško je išlo. Kada se nađem sama sa tim razbojem, znam osnove, počinjala je borba, ali uz to i nerviranje. Međutim, posle nekog vremena postala sam ovisnik od njega. U stvari rad na njemu me je smirivao. Počela je da izlazi ta kreativnost iz mene i stalno bi da pravim nešto novo i novo. Prvo sam radila šalove, koji su najjednostavniji. Počela sam da tražim nove materijale, što je bilo malo problematično. Ali, imam tu drugaricu koja je nekako imala sve informacije o materijalima, pa mi je stalno pomagala. I te prve godine radila sam šalove, ali uglavnom sa greškom. Dosta sam ih poklonila. Jesu oni bili lepi, ali su ipak imali grešku – kaže Veselinka.
Što je više radila, više se gomilalo robe, ali je dobro „pekla“ zanat. Taj višak robe je morala negde da proda. Zato je počela da se interesuje za sajmove po gradu.
– Prodaja robe je za kreativce najgori deo posla. Svi koji se bave sličnim poslovima kod kuće bi radili, ali samo kada bi mogao neko drugi da prodaje. Naravno, da to ne može. Zato sam morala sama da se organizujem. Užice je malo drugačija sredina, nije kao mesto gde dolaze mnogi turisti koji vole ovakve stvari, jer je ovo ipak malo specifična roba. Pored toga, i sami znate kakva je kupovna moć građana, a ova roba je ipak luksuz. Zato sam posle šalova počela da radim ozbiljnije stvari. Imam sestru koja divno šije, pa onda ono što uradim, pošaljem joj paketom, a ona završi šivenjem i vrati mi nazad. Tako funkcionišemo već osam godina – kaže ova vredna žena.
Tkanje je teško krojiti. Postoji sistem krojenja, ali je to, prema Veselinkinim rečima, jako teško i skupo.
– Na primer, kada se pravi sako. Kada radite na razboju ne možete kao na štrikanju da sužavate, nego samo možete da radite četvrtke. Od tih četvrtki treba smisliti nešto lepo, što će privući pažnju i biti od koristi. Tako može da se izradi pončo, šal, neke jaknice bez rukava, jer ne može da se usecaju rukavi. Sada pravim jastučnice i za leto veći izbor torbi. Trudim se da budu nosivije i modernije, jer ono što se radi etno je divno, kvalitetno, ali to današnje generacije neće da nose – objasnila je Veselinka.
U proizvodnji „Vrednih ruku“ ne postoji mašina, sve se radi na drvenom razboju, Veselinka je skoro zamenila stari razboj sa novim, koji je dobila od jednog udruženja. Oni to nisu koristili, pa su joj ga poklonili. Dirnuta tim događajem, rasplakala se.
– Ja sam sebe na ovaj način izlečila. Sećam se da su nekada žene stalno heklale, iako im nije trebalo. Tek sam kasnije shvatila zbog čega. Da nisam ovo počela da radim mislim da bi završila u ludnici. Jednostavno sam takva, ne znam da šetam, da skitam, već samo da radim nešto, nešto da stvorim i da vidim to što sam stvorila – dodala je Veselinka.
Pošto sama radi, to iziskuje puno vremena.
– Izlažem uglavnom u Užicu kada ima neki sajam, a imam i Fejsbuk stranicu. Ti moji proizvodi teško da se vide preko slika, kako oni uopšte u stvarnosti izgleda. To su sve unikati, nemaju dva ista ponča. Nije kao u fabrici da se štancuju na liniji i na kraju stavi serijski broj. Zato mi treba vremena i nemam vremena da idem po sajmovima i negde boravim po pet dana. Poznajem dosta njih koji tako rade, ali oni imaju ko da im u porodici ide na put ili ostaje kući da rade. U svakom slučaju, to je mučan posao. Ali, na svu sreću još nisam primorana na to, ali da moram, svakako bih išla – kaže Veselinka.
Naša sagovornica je jako iznenađena reakcijom naših sugrađanki, naročito onih starijih.
– Naše Užičanke su jako zainteresovane za ovakve stvari, ali nema se mnogo para. Razumem da moraju da se kupe jakne, da ne bi bilo hladno. Mora da postoji određena grupa žena koja to voli da nosi da bi izdvojila određenu sumu. Iznenađena sam što starije žene ne znaju da li je ovo tkanje ili štrikanje, naročito u ovom kraju. Čak mi ne veruju da je ovo rađeno na razboju, nego mi kažu da sam radila na nekoj mašini – kaže Veselinka i objasnila da pončo može da se nosi preko jakne.
Materijali koji se koriste u izradi proizvoda „Vrednih ruku“ su prirodni, jedino je osnova od sintetike.
– To je potpuno prirodan proizvod, sem osnove koja mora da bude od sintetike. Ovakva jedna stvar, poput pončoa, može da traje godinama i nije samo za jednu sezonu. I stvarno ovo radim s ljubavlju. Imam razumevanja od porodice. Sin me podržava, ćerka je manje-više zainteresovana, a mužu je pak žao što toliko radim. Ipak mi pomažu – dodala je Veselinka.
Torbe koštaju 2.000 dinara, pončo 4.800 dinara, šalovi 2.000 dinara, jastučnice 500 dinara. Ovakvi proizvodi se na Zlatiboru prodaju po znatno višim cenama.
Zvezdana Gligorijević
pročitajte i ovo:
