početak GRADSKA Трагач прошлости

Трагач прошлости

od Užička Nedelja
808 pregleda

СУГРАЂАНИ: МИЛОШ ПОЗНАНОВИЋ, КОЛЕКЦИОНАР И МУЗИЧАР
Ужичанин Милош Познановић, познатији као Мишо Тамбурица, међу првима је основао озбиљан тамбурашки оркестар у граду, човек са неколико милиона поштанских марака, упамћен je по томе што је шаховски клуб из Ужица увео у највиши ранг такмичења. Посебно га издваја богата колекција, коју чини неколико хиљада разних фотографија и скенова старог Ужица, разгледница и разне друге поште, па за њега многи кажу да поседује више историјског материјала о Ужицу, него Историјски архив и Народни музеј заједно.

Рођен је у Ужицу, у ужичкој породици Познановић, у којој су, како каже, сви у породици свирали тамбурицу. Тако је и он уз њих још од малих ногу заволео овај инструмент. Уз доста покиданих жица научио је доста о овом инструменту и почетком седамдесетих прошлог века постао је члан КУД Севојно, али као играч.
– Тадашњи оркестар КУД Севојно имао је чланове, који су се често мењали. Пошто сам знао “мало” и да свирам, осмелио сам се да уђем оркестар и оснујем једну озбиљну групу музичара. Тако су ме 1975. године прогласили шефом оркестра, у коме сам свирао и тамбуру и гитару. Био сам члан и оркестра „Пора“, кога су чинили углавном сви ми са Доње Поре. Крајем седамдесетих почела су да се јављају озвучења, али ми то нисмо хтели да прихватимо, па је наше гостовања у кафани најављивано као „акустични тамбурашки оркестар на дрва”. Потом је почео оркестар да се распада, људи су оснивали своје оркестре, а ја сам основао свој, под именом „Ужичани”. Свирали смо свуда, а деведесетих почели да идемо на тамбарушке фестивале. Био сам селектор клапе, па сам ту клапу појачао са пар тамбураша и били смо добар презент града. Селекцију мелодија сам радио по узору на чичу Рада, који је волео Шумадију, а није волео мађарске романсе – сећа се Милош Познановић, који је већ четрдесет година тамбураш.
Када је основан вокални инструментални састав „Ужичани“, постали су једина озбиљна клапа у граду. Издвојила су из градског хора осам мушкараца, који су заједно певали у четири гласа.


– Ту су чика Миленко Ђурић и Јово Хаџић, легенде града, изузетно певали. Они су велико богатство однели под земљу, јер због наше лењости, нисмо знали да то сачувамо. Само смо по неку романсу научили од њих. После смо се издвојили нас петорица и направили нови вокално-инструментални састав. Углавном смо се трудили да елиминишемо хармонику, али смо, ипак, да репертоар буде мало живљи, јер је тамбурица нешто суптилнија, увели хармонику. Били смо баш јака клапа. Водитељ београдског програма на РТС Лазовић често нас је звао, скоро сваке недеље да гостујемо у његовој емисији. Били смо једини који смо свирали уживо. У том саставу смо трајали до 1984. године – каже Мишо.
Милош није имао професионалног учитеља тамбурице, већ је свирао како је осећао.


– Свирао сам хармонију акорда како сам осећао. Приређивали смо многе концерте у Ужицу. Основао сам тамбурашки фестивал у Ужицу, који је трајао 10 година. Организовање фестивала смо пребацили на “Ере“. И те једне године није предат захтев за новац из буџета општине, па смо тако паузирали. Тако је тај немар довео до тога да се угаси тај фестивал – рекао је Милош.


Ипак, Милош је упорно са својим оркестром свирао. Свирао је широм старе Југославије, са многим познатим екс ју звездама, па и Титу.
– Радио сам, а и сада већ 38 година, како радим у пореској установи. Сећам се да сам половином деведесетих година, шест месеци непрекидно пре подне радио на послу, а увече путовао на Златибор, јер смо свако вече имали свирке. Свирали смо у „Палисаду“, „Златном бору“ и другим ресторанима, и то је трајало до бомбардовања 1999. године, када смо ућутали са песмом. А док смо свирали на Златибору, највише су нас слушали гости из Војводине. Ужичани су више волели трубу, јер је ту био легенда Мићо Петровић, а сада његов син Дејан Петровић. И када су они држали концерт много више окупе публике, док ми за тамбурашки фестивал једва окупимо 500 до 600 људи, а на последњем фестивалу у Градском културном центру било је око стотину људи. Можда је то због тога што губимо тај грађански сјај, па нас затрпавају ти људи који долазе са стране и доносе неке нове звуке. Све више су популарне силиконске певачице, него неке романсе и стаroградске песме – казао је Милош и додао да је некада Жарко Петровић био задужен да на Златибор доводи врхунске певаче екс Југославије.


– Жарко Петровић је био задивљен нашим оркестром и никада није довео неки други оркестар да прати Цуна Гојковића. Скоро стално је био договор да Цуне дође мало раније пре наступа, како би договорили песме, али он то није поштовао. Ми почнемо у пола осам да забављамо госте, а Цуне се појави у пола 9, загрли Чолу певача и певају, а ми свирамо целу ноћ без паузе. Имао је велико поверење у нас. Са нама је певао Здравко Чолић, Славко Бањац, Радмила Бакочевић, Живан Сарамандић и још доста афирмисаних певача. А певали смо и свирали Титу 1977. године на Златибору и у Дому армије. Није се имало шта друго приказати у то неко његово слободно време, него фолклор и ми као свирачи. Нисмо били много близу њега, он нас је посматрао из публике. У то време, захваљујући Ваљаоници бакра и алуминијума имали смо најбоље озвучење, инструменте, ношњу, доста се путовало и сви су хтели да код нас вежбају. А једном приликом, Кемал Монтено је на тргу држао концерт, а онда дошао да вечера у кафану у којој смо ми свирали и са одушевљењем је отпевао са нама неке песме – сећа се наш саговорник.
Код њега обуку на тамбурици су прошли многи млади Ужичани, који су насатавили тај дух ужичке тамбурице. Милош је престао активно да свира тамбурицу пре две године. Једино свира ако је нека битнија свирка.

Шах

Још као мали Милош је почео да октрива и решава тајне шаховске табле. Отац Радоје је био добар шахиста, па се тако у његовом дворишту стално играо шах.
– Отац је стално са покојним професором Станком Јованчићевићем и Ђорђем Дацовићем играо шах у дворишту. У истом саставу су се годинама надмудривали, хвалили резултатима… А ја сам стајао поред њих, гледао како вуку потезе, а понекад зарадим и по неки шамар или ме пошаљу по кафу или воду, када сам са усхићењем коментарисао њихове потезе. Ту сам се “заразио” шахом, па сам целу основну школу и Гимназију играо шах и више пута играо за њих. Најомиљенији су ми били такмичења са чачанском гимназијом, јер је увек постојао тај анимозитет између Ужичана и Чачана. Мало озбиљнији шах сам почео да играм после запослења, брака и када су деца мало порасла, па сам имао више времена. Кренуо сам активно у шах клуб. Изабрали су ме за председника шаховског клуба „Слобода Бохор“, а тада су клуб водила тројица Миша. Поред мене су били Мишо Бохор, који је био спонзор клуба, и Мишо Никитовић, тадашњи председник општине, чији је отац Рако Никитовић био велики шахиста. Председник сам био осам година и за то време напредовали смо шест рангова. То је једини пут када је ужички клуб ушао у прву савезну лигу. Онда нисмо могли сви да играмо у савезној лиги као чланови клуба „Слобода 1”, па смо покушали да оснујемо „Слобода 2“, али нису нам дозволили због истог имена. Због тога смо основали клуб „Слануша“, јер смо се окупљали на Слануши. И тај клуб даље постоји. Наставили смо да играмо и организовали смо стотинак турнира у Ужицу, за које смо се сналазили за наградне фондове. Ја сам стекао титулу мајсторског кандидата, што је највише у нашој земљи, а да би напредовао са титулама морао бих да идем на међународна такмичења. Међутим, у то време инфлације и других неприлика у земљи, то је било скупо. И тако сам остао на томе, мада сам побеђивао много јаче од себе, јер играм необавезни шах, из главе. И Фишер је играо из главе и често излазио из клишеа, вукао потезе којих уопште нема у теорији, док остали играју клише до 40 потеза, а после се издвоје неким својим потезима. И данас активно играм шах и играћу га док интелектуално могу да га пратим. Већ 20 година имам исто друштво, које репрезентује град и доносимо по неку титулу, неку категорију. У родном завичају у Гостиници, за ускршње празнике, организујемо турнир, на коме учествује нас 15 до 20 локалних шахиста, а упоредо окрећемо јагње на ражњу. То нам више служи као дружење. Идемо ретко на те велике турнире, јер то много кошта, новац треба за котизације, за смештаје, јер се ту борави по више дана, и за још неке друге ствари, а ми толико пара немамо. До пре четири године из буџета града смо као клуб добијали 160.000 динара, а сада 60.000 динара – рекао је Мишо и додао да је био и члан Скупштине шаховског савеза Србије и потпредседник тог савеза.

Колекционарство

За разлику од својих вршњака Милош је, док је још био гимназијалац, доста времена проводио са својим стрицем Радом Познановићем, који је радио коректуре и уређивао “Ужички зборник” и објављивао по неки свој чланак.
– Мој отац је обећао да ће му помагати, а то значи да ће један да чита текст аутора, а други да прати словослагаче. Али, мој отац није био много заинтересован за то, па сам ја морао, мада сам више волео, као неко са 17 година, да се дружи са својим вршњацима. Ја сам морао да читам, а чича Раде је пратио да ли је словослагач то добро сложио. Ипак, када су излазиле све те књиге, чича их је са посветом поклањао мојој породици. Сада имам лепу завичајну библиотеку. На тај начин сам се благо информисао о свом граду, пре свог узраста, и заинтересујем се за ту неку историју Ужица. Сада могу сваком ужичком историчару да станем на црту, када је у питању историја Ужица – каже Мишо.
Скупљајући те књиге у исто време је постао колекционар поштанских марака.
– Током 1961. године сам добио неку ретку колекцију ужичких марака са отварања трга и некакав каталог. Почео сам те маркице да редом слажем по серијама и годиштима. Водио сам то тако без неког озбиљног каталога, па сам слагао по боји. После сам дуго тражио маркице да попуним празнине, мењао се и куповао. Пошто је мој отац видео да сам озбиљно заинтересован за филателију, врло рано ме је претплатио у пошти на редовна издања те године. Тако да од 1975. до 1978. године имам све што је пошта издала, што редовних, пригодних и доплатних марака (тако се дели филателија). У то време је Вова Прохоров био познати колекционар поштанских марака и имао је те немачке каталоге. Доста сам му помогао и био му десна рука у слагању марака. Он их је продавао, мењао, и много тога сам научио од њега о филателији. Са својих 32 године добио сам понуду да полажем за атестатора филателије, али то је било доста скупо. Да је било јефтиније, полагао бих, јер сам већ доста тога знао. Знао сам да препознам шта је фалсификат, шкарт, лепак, јер цео живот скупљам марке – прича о својој посебној љубави према поштанским маркама, којих, како каже, у својој колекцији има милионе.
Његов пријатељ Вова Прохоров је имао свој систем рада.

– Он је у рефузи куповао колекцију од 100 марака и све сам табаке од старе Југославије, односно од ФНРЈ до деведестих, купио од њега, тако да имам скоро целу Југославију у сто серија. Куповао сам и мењао се, а врло често су долазили људи да продају неки татин албум са маркицама. Међутим, то сада ништа не вреди, можда 50 евра, а некада сте за некадашњих 1.500 немачких марака могли да купите целу Југославију – каже Мишо.
Заједно је са Прохоровим у ОШ „Нада Матић“ организовао филателистичку секцију и позвали децу да донесу, ако имају очеве збирке. Свако дете, које је донело, добијало је колекцију маркица из године у којој је рођено.
У Милошевој колекцији има и раритета.
– Највредније су можда те неке четничке марке. Дража Михајловић је мислио да ће његова опција победити, па је 1944. године на Равној Гори штампао четири четничке марке у већим тиражима, да би пошта могла одмах почети да ради. Међутим, његова опција је изгубила и када су га ухапсили и судили, комунисти су све те тираже са маркицама комисијски спалила. Прекостало је само нешто мало, што су можда неке војводе узеле, и ако нису знали зашта ће им, или можда неко из комисије да је сачувао који комад. Зато сe оне могу ретко наћи. Та маркица никада није била у оптицају. Те четири маркице у каталозима немају никакву цену, већ је цена на љубитељима, што значи да се можете годити, па колико је ко спреман да плати за њу. Можда једна та марка сада вреди око 150 евра. Није то никаква цена за љубав коју човек уложи у све то.
Такође, и блок маркица са Титовим бистом на тргу из 1961. године. Када је била прослава 20 година од устанка у Србији 7. јула, а Ужице додало још оно Титово, одлучено је да се прослави у Ужицу. Онда су прихватили да у Ужицу праве трг о трошку разних фондова државе. И када се правила та главна прослава, филателија је хтела да догађај објави и изда пригодне марке. Издала је серију од пет пригодних маркица. Најјефтинија је била за писмо које иде одавде до Чачка, па маркица за препоручену пошту је имала већу номиналу, а највећа номинална је била са Титовом бистом од 100 динара. Та марка није нимала неку примену и штампала се у доста мањем тиражу. Ако су се ове штампале у стотине милиона, онда је она у неких стотину хиљада примерака, више за колекционаре и баш за неко веће теретно писмо. Тада су се филателисти договорили и штампали исту ту на блок марки од 500 динара, која просто није имала примену. Пошто на прослави нису имали ленту и да са чим ките госте, онда су људима на реверс чиодама качили ту маркицу од 500 динара и неку значку. И те блок марке су тако унишене, а штампан је тираж од хиљаду комада и продавана је само у Ужицу. Вова је осетио да ће то да буде добра ствар и купио стотинак блок марки, а после трговао са тим. Пола од тог тиража се упропастило и често се може наћи са две рупице, што значи да је некоме била на реверу. Та маркица је била једна од ређих и једна од скупљих, па се с њом доста трговало – рекао је Милош.
Ни филателија није изузета од разних манипулација и интересних група.
– На пример, штампа се табак са 100 комада за тираж од неколико милиона. Е сада, нађе се човек да намерно убаци штампарску грешку, у рецимо 75 маркици окрене слово с наопако. Обичан човек то не види, али они који то раде буду ту док се то штампа и објаве да је та маркица са грешком, отцепе је заједно са још једном оригиналном да се могу упоредити. И ако хоћете да је купите можете само од једне особе, јер је нико други нема. Он плати колико коштају те две маркице, а након тога је прода десет пута скупље – објаснио је Милош.

Разгледнице и дописнице

Милоша је касније почело да занима на чему су све те марке путовале, па је почео да скупља писма или оно у чему се или на чему слала пошта. Тако је дошао до новина у облику писма са маркицом, које је неко некада из Београда послао некоме вероватно важнијем у Ужице.
– Почео сам да скупљам разгледнице, па војничке карте (дописнице) и све друго. Нашао сам доста писама која су путовала из Ужица за Београд и обрнуто и на маркама филателистички жиг. Моја колекција разгледница позавидна, а то знају у Музеју у Ужицу. Све те разгледнице које виђате по интернету су скоро у мом власништву. Имам више од хиљаду разгледница, од којих је сигурно триста старих више од сто година. Разгледнице показују како је Ужице изгледало пре изградње стадиона и ватрогасног дома, житна пијаца почетком 19. века, гимназија, Соколана и много тога другог. Многе су аутентичне са разним писаним порукама попут „поздрав из српске Швајцарске“ из 1902. године – рекао је Мишо.

Старе фотографије

Како су маркице повукле Милоша да скупља разгледнице и писма, тако су га слике на разгледницама заинтересовале да открива који су то објекти у Ужицу, где су се налазили и све што је везано за њих.
– Ти мотиви на разгледницама су ме заинтригирали, па сам почео да се интересујем где се налазила нека грађевина, а онда су почела и многа друга питања. Пре двадесет година имао сам са ким да разговарам о томе, али многи су сада покојни. Имам велике колекције фотографија, међу којима је на пример колекција Житне пијаце, која се руши, како су изгледале и како су биле поређане куће око те пијаце. То имам опет захваљујући Вови Прохорову, чији је отац био Никола, грађевински стручњак када су се изводили ти радови. Сада их имам и скениране. Те старе фотографије су ме привукле, па сам често ишао у Београд на аукције и куповао, али и често мењао нешто што ме мање интересује за нешто што ме више интересује и волео бих да их имам. Ушао сам и у те неке тајне ко је то све фотографисао. У Ужицу се сматра да је фотографија почела 1925. године, када је отворена прва фотографска радња, коју је отворио Илија Лазић са братом Милорадом. Ту не знамо да ли је његов отац био фотограф, али су те фотографије давале добар траг за остала истраживања. Знам да је 1872. године Геополд Лесцтер, син дворског фотографа, са неким Томићем отворио фотографску радњу у Ужицу, а тај податак сам нашао када је Мирослав Александрић правио енциклопедију картонки. У мојој колекцији имам енциклопедију од девет фотографију који ни врсни познаваоци Ужица, као што је био мој стриц Раде, Гојко Шкоро, Ђорђе Пилчевић, не знају ко је на сликама – рекао је Мишо.
Он каже да је пре пет година на тим аукцијама налетео на фотографије Ристе Шуковића, црногорског војног свештеника, који је био свештеник при ужичкој војсци.
– Често је фотографисао Ужичане из Првог светског рата и Балканских ратова, о којима се овде скоро ништа не зна. У Сарајеву је по завршетку рата објавио 50 фотографија и на једној од тих фотографија је био срушен мост у Вишеграду, који су срушили Аустроугари повлачећи се из окупиране Босне. Тада није имао два велика лука. Налетео сам њих на аукцији и хтео сам да их купим, али нисам имао довољно новца. Прво сам замолио људе из Историјског архива да их откупе, али они нису хтели. Онда сам замолио тог деду да ме сачека за новац, а он је рекао да нема проблема и већ ми је сутрадан послао фотографије, а ја сам касније све то уредно платио.
Иначе, фотографије носе неке датуме и откривају неке информације. Имам много добрих старих фотографија које су ми дале или дозволиле да скенирам неке од чланова старих ужичких породица. Један део моје пребогате збирке фотографија су заједно са фотографијама Предрага Гага Ковачевића објављене у „Лексикону Ужица“, коју је објавио Службени гласник. Из Службеног гласника су се захвалили нама двојици што смо им уступили те фотографије на коришћење. У мојој збирци фотографија имам читаве колекције музичара, пекара, трговаца, рабаџија… Много сам пара дао за те фотографије и још увек трагам за њима – рекао је наш саговорник и додао да је своју вредну колекцију сребрних и златних новчића из доба Михајла и Милана Обреновића, уз додатак још новца, заменио за преко 400 фотографија које су биле у власништву Петра Пржуља, чији је деда био један од најбогатијих Ужичана.
Милош Познановић има своју ФБ страницу на којој објављује своје старе фотографије уз обавезан коментар.
– Објављујем те ретке фотографије, које обично неко коментарише. И радо читам те коментаре, јер се увек јави неко ко зна ближе и више да каже о тим личностима које су на њима или објектима – рекао је Милош.
Да истраје у том неком његовом колекционарском раду нашао је мотив у реченици нашег академика Љубомира Симовића:
“Ми морамо знати шта су прађедови изградили, ђедови срушили, а очеви заборавили, а где смо онда ми?“

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

1 komentar

Uzice 29. марта 2017. - 17:16

Bračni status: Oženjen lepom našom užičankom Mirom.

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.