Tragač prošlosti

SUGRAĐANI: MILOŠ POZNANOVIĆ, KOLEKCIONAR I MUZIČAR
Užičanin Miloš Poznanović, poznatiji kao Mišo Tamburica, među prvima je osnovao ozbiljan tamburaški orkestar u gradu, čovek sa nekoliko miliona poštanskih maraka, upamćen je po tome što je šahovski klub iz Užica uveo u najviši rang takmičenja. Posebno ga izdvaja bogata kolekcija, koju čini nekoliko hiljada raznih fotografija i skenova starog Užica, razglednica i razne druge pošte, pa za njega mnogi kažu da poseduje više istorijskog materijala o Užicu, nego Istorijski arhiv i Narodni muzej zajedno.

Rođen je u Užicu, u užičkoj porodici Poznanović, u kojoj su, kako kaže, svi u porodici svirali tamburicu. Tako je i on uz njih još od malih nogu zavoleo ovaj instrument. Uz dosta pokidanih žica naučio je dosta o ovom instrumentu i početkom sedamdesetih prošlog veka postao je član KUD Sevojno, ali kao igrač.
– Tadašnji orkestar KUD Sevojno imao je članove, koji su se često menjali. Pošto sam znao “malo” i da sviram, osmelio sam se da uđem orkestar i osnujem jednu ozbiljnu grupu muzičara. Tako su me 1975. godine proglasili šefom orkestra, u kome sam svirao i tamburu i gitaru. Bio sam član i orkestra „Pora“, koga su činili uglavnom svi mi sa Donje Pore. Krajem sedamdesetih počela su da se javljaju ozvučenja, ali mi to nismo hteli da prihvatimo, pa je naše gostovanja u kafani najavljivano kao „akustični tamburaški orkestar na drva”. Potom je počeo orkestar da se raspada, ljudi su osnivali svoje orkestre, a ja sam osnovao svoj, pod imenom „Užičani”. Svirali smo svuda, a devedesetih počeli da idemo na tambaruške festivale. Bio sam selektor klape, pa sam tu klapu pojačao sa par tamburaša i bili smo dobar prezent grada. Selekciju melodija sam radio po uzoru na čiču Rada, koji je voleo Šumadiju, a nije voleo mađarske romanse – seća se Miloš Poznanović, koji je već četrdeset godina tamburaš.
Kada je osnovan vokalni instrumentalni sastav „Užičani“, postali su jedina ozbiljna klapa u gradu. Izdvojila su iz gradskog hora osam muškaraca, koji su zajedno pevali u četiri glasa.

– Tu su čika Milenko Đurić i Jovo Hadžić, legende grada, izuzetno pevali. Oni su veliko bogatstvo odneli pod zemlju, jer zbog naše lenjosti, nismo znali da to sačuvamo. Samo smo po neku romansu naučili od njih. Posle smo se izdvojili nas petorica i napravili novi vokalno-instrumentalni sastav. Uglavnom smo se trudili da eliminišemo harmoniku, ali smo, ipak, da repertoar bude malo življi, jer je tamburica nešto suptilnija, uveli harmoniku. Bili smo baš jaka klapa. Voditelj beogradskog programa na RTS Lazović često nas je zvao, skoro svake nedelje da gostujemo u njegovoj emisiji. Bili smo jedini koji smo svirali uživo. U tom sastavu smo trajali do 1984. godine – kaže Mišo.
Miloš nije imao profesionalnog učitelja tamburice, već je svirao kako je osećao.

– Svirao sam harmoniju akorda kako sam osećao. Priređivali smo mnoge koncerte u Užicu. Osnovao sam tamburaški festival u Užicu, koji je trajao 10 godina. Organizovanje festivala smo prebacili na “Ere“. I te jedne godine nije predat zahtev za novac iz budžeta opštine, pa smo tako pauzirali. Tako je taj nemar doveo do toga da se ugasi taj festival – rekao je Miloš.

Ipak, Miloš je uporno sa svojim orkestrom svirao. Svirao je širom stare Jugoslavije, sa mnogim poznatim eks ju zvezdama, pa i Titu.
– Radio sam, a i sada već 38 godina, kako radim u poreskoj ustanovi. Sećam se da sam polovinom devedesetih godina, šest meseci neprekidno pre podne radio na poslu, a uveče putovao na Zlatibor, jer smo svako veče imali svirke. Svirali smo u „Palisadu“, „Zlatnom boru“ i drugim restoranima, i to je trajalo do bombardovanja 1999. godine, kada smo ućutali sa pesmom. A dok smo svirali na Zlatiboru, najviše su nas slušali gosti iz Vojvodine. Užičani su više voleli trubu, jer je tu bio legenda Mićo Petrović, a sada njegov sin Dejan Petrović. I kada su oni držali koncert mnogo više okupe publike, dok mi za tamburaški festival jedva okupimo 500 do 600 ljudi, a na poslednjem festivalu u Gradskom kulturnom centru bilo je oko stotinu ljudi. Možda je to zbog toga što gubimo taj građanski sjaj, pa nas zatrpavaju ti ljudi koji dolaze sa strane i donose neke nove zvuke. Sve više su popularne silikonske pevačice, nego neke romanse i starogradske pesme – kazao je Miloš i dodao da je nekada Žarko Petrović bio zadužen da na Zlatibor dovodi vrhunske pevače eks Jugoslavije.

– Žarko Petrović je bio zadivljen našim orkestrom i nikada nije doveo neki drugi orkestar da prati Cuna Gojkovića. Skoro stalno je bio dogovor da Cune dođe malo ranije pre nastupa, kako bi dogovorili pesme, ali on to nije poštovao. Mi počnemo u pola osam da zabavljamo goste, a Cune se pojavi u pola 9, zagrli Čolu pevača i pevaju, a mi sviramo celu noć bez pauze. Imao je veliko poverenje u nas. Sa nama je pevao Zdravko Čolić, Slavko Banjac, Radmila Bakočević, Živan Saramandić i još dosta afirmisanih pevača. A pevali smo i svirali Titu 1977. godine na Zlatiboru i u Domu armije. Nije se imalo šta drugo prikazati u to neko njegovo slobodno vreme, nego folklor i mi kao svirači. Nismo bili mnogo blizu njega, on nas je posmatrao iz publike. U to vreme, zahvaljujući Valjaonici bakra i aluminijuma imali smo najbolje ozvučenje, instrumente, nošnju, dosta se putovalo i svi su hteli da kod nas vežbaju. A jednom prilikom, Kemal Monteno je na trgu držao koncert, a onda došao da večera u kafanu u kojoj smo mi svirali i sa oduševljenjem je otpevao sa nama neke pesme – seća se naš sagovornik.
Kod njega obuku na tamburici su prošli mnogi mladi Užičani, koji su nasatavili taj duh užičke tamburice. Miloš je prestao aktivno da svira tamburicu pre dve godine. Jedino svira ako je neka bitnija svirka.

Šah

Još kao mali Miloš je počeo da oktriva i rešava tajne šahovske table. Otac Radoje je bio dobar šahista, pa se tako u njegovom dvorištu stalno igrao šah.
– Otac je stalno sa pokojnim profesorom Stankom Jovančićevićem i Đorđem Dacovićem igrao šah u dvorištu. U istom sastavu su se godinama nadmudrivali, hvalili rezultatima… A ja sam stajao pored njih, gledao kako vuku poteze, a ponekad zaradim i po neki šamar ili me pošalju po kafu ili vodu, kada sam sa ushićenjem komentarisao njihove poteze. Tu sam se “zarazio” šahom, pa sam celu osnovnu školu i Gimnaziju igrao šah i više puta igrao za njih. Najomiljeniji su mi bili takmičenja sa čačanskom gimnazijom, jer je uvek postojao taj animozitet između Užičana i Čačana. Malo ozbiljniji šah sam počeo da igram posle zaposlenja, braka i kada su deca malo porasla, pa sam imao više vremena. Krenuo sam aktivno u šah klub. Izabrali su me za predsednika šahovskog kluba „Sloboda Bohor“, a tada su klub vodila trojica Miša. Pored mene su bili Mišo Bohor, koji je bio sponzor kluba, i Mišo Nikitović, tadašnji predsednik opštine, čiji je otac Rako Nikitović bio veliki šahista. Predsednik sam bio osam godina i za to vreme napredovali smo šest rangova. To je jedini put kada je užički klub ušao u prvu saveznu ligu. Onda nismo mogli svi da igramo u saveznoj ligi kao članovi kluba „Sloboda 1”, pa smo pokušali da osnujemo „Sloboda 2“, ali nisu nam dozvolili zbog istog imena. Zbog toga smo osnovali klub „Slanuša“, jer smo se okupljali na Slanuši. I taj klub dalje postoji. Nastavili smo da igramo i organizovali smo stotinak turnira u Užicu, za koje smo se snalazili za nagradne fondove. Ja sam stekao titulu majstorskog kandidata, što je najviše u našoj zemlji, a da bi napredovao sa titulama morao bih da idem na međunarodna takmičenja. Međutim, u to vreme inflacije i drugih neprilika u zemlji, to je bilo skupo. I tako sam ostao na tome, mada sam pobeđivao mnogo jače od sebe, jer igram neobavezni šah, iz glave. I Fišer je igrao iz glave i često izlazio iz klišea, vukao poteze kojih uopšte nema u teoriji, dok ostali igraju kliše do 40 poteza, a posle se izdvoje nekim svojim potezima. I danas aktivno igram šah i igraću ga dok intelektualno mogu da ga pratim. Već 20 godina imam isto društvo, koje reprezentuje grad i donosimo po neku titulu, neku kategoriju. U rodnom zavičaju u Gostinici, za uskršnje praznike, organizujemo turnir, na kome učestvuje nas 15 do 20 lokalnih šahista, a uporedo okrećemo jagnje na ražnju. To nam više služi kao druženje. Idemo retko na te velike turnire, jer to mnogo košta, novac treba za kotizacije, za smeštaje, jer se tu boravi po više dana, i za još neke druge stvari, a mi toliko para nemamo. Do pre četiri godine iz budžeta grada smo kao klub dobijali 160.000 dinara, a sada 60.000 dinara – rekao je Mišo i dodao da je bio i član Skupštine šahovskog saveza Srbije i potpredsednik tog saveza.

Kolekcionarstvo

Za razliku od svojih vršnjaka Miloš je, dok je još bio gimnazijalac, dosta vremena provodio sa svojim stricem Radom Poznanovićem, koji je radio korekture i uređivao “Užički zbornik” i objavljivao po neki svoj članak.
– Moj otac je obećao da će mu pomagati, a to znači da će jedan da čita tekst autora, a drugi da prati slovoslagače. Ali, moj otac nije bio mnogo zainteresovan za to, pa sam ja morao, mada sam više voleo, kao neko sa 17 godina, da se druži sa svojim vršnjacima. Ja sam morao da čitam, a čiča Rade je pratio da li je slovoslagač to dobro složio. Ipak, kada su izlazile sve te knjige, čiča ih je sa posvetom poklanjao mojoj porodici. Sada imam lepu zavičajnu biblioteku. Na taj način sam se blago informisao o svom gradu, pre svog uzrasta, i zainteresujem se za tu neku istoriju Užica. Sada mogu svakom užičkom istoričaru da stanem na crtu, kada je u pitanju istorija Užica – kaže Mišo.
Skupljajući te knjige u isto vreme je postao kolekcionar poštanskih maraka.
– Tokom 1961. godine sam dobio neku retku kolekciju užičkih maraka sa otvaranja trga i nekakav katalog. Počeo sam te markice da redom slažem po serijama i godištima. Vodio sam to tako bez nekog ozbiljnog kataloga, pa sam slagao po boji. Posle sam dugo tražio markice da popunim praznine, menjao se i kupovao. Pošto je moj otac video da sam ozbiljno zainteresovan za filateliju, vrlo rano me je pretplatio u pošti na redovna izdanja te godine. Tako da od 1975. do 1978. godine imam sve što je pošta izdala, što redovnih, prigodnih i doplatnih maraka (tako se deli filatelija). U to vreme je Vova Prohorov bio poznati kolekcionar poštanskih maraka i imao je te nemačke kataloge. Dosta sam mu pomogao i bio mu desna ruka u slaganju maraka. On ih je prodavao, menjao, i mnogo toga sam naučio od njega o filateliji. Sa svojih 32 godine dobio sam ponudu da polažem za atestatora filatelije, ali to je bilo dosta skupo. Da je bilo jeftinije, polagao bih, jer sam već dosta toga znao. Znao sam da prepoznam šta je falsifikat, škart, lepak, jer ceo život skupljam marke – priča o svojoj posebnoj ljubavi prema poštanskim markama, kojih, kako kaže, u svojoj kolekciji ima milione.
Njegov prijatelj Vova Prohorov je imao svoj sistem rada.

– On je u refuzi kupovao kolekciju od 100 maraka i sve sam tabake od stare Jugoslavije, odnosno od FNRJ do devedestih, kupio od njega, tako da imam skoro celu Jugoslaviju u sto serija. Kupovao sam i menjao se, a vrlo često su dolazili ljudi da prodaju neki tatin album sa markicama. Međutim, to sada ništa ne vredi, možda 50 evra, a nekada ste za nekadašnjih 1.500 nemačkih maraka mogli da kupite celu Jugoslaviju – kaže Mišo.
Zajedno je sa Prohorovim u OŠ „Nada Matić“ organizovao filatelističku sekciju i pozvali decu da donesu, ako imaju očeve zbirke. Svako dete, koje je donelo, dobijalo je kolekciju markica iz godine u kojoj je rođeno.
U Miloševoj kolekciji ima i rariteta.
– Najvrednije su možda te neke četničke marke. Draža Mihajlović je mislio da će njegova opcija pobediti, pa je 1944. godine na Ravnoj Gori štampao četiri četničke marke u većim tiražima, da bi pošta mogla odmah početi da radi. Međutim, njegova opcija je izgubila i kada su ga uhapsili i sudili, komunisti su sve te tiraže sa markicama komisijski spalila. Prekostalo je samo nešto malo, što su možda neke vojvode uzele, i ako nisu znali zašta će im, ili možda neko iz komisije da je sačuvao koji komad. Zato se one mogu retko naći. Ta markica nikada nije bila u opticaju. Te četiri markice u katalozima nemaju nikakvu cenu, već je cena na ljubiteljima, što znači da se možete goditi, pa koliko je ko spreman da plati za nju. Možda jedna ta marka sada vredi oko 150 evra. Nije to nikakva cena za ljubav koju čovek uloži u sve to.
Takođe, i blok markica sa Titovim bistom na trgu iz 1961. godine. Kada je bila proslava 20 godina od ustanka u Srbiji 7. jula, a Užice dodalo još ono Titovo, odlučeno je da se proslavi u Užicu. Onda su prihvatili da u Užicu prave trg o trošku raznih fondova države. I kada se pravila ta glavna proslava, filatelija je htela da događaj objavi i izda prigodne marke. Izdala je seriju od pet prigodnih markica. Najjeftinija je bila za pismo koje ide odavde do Čačka, pa markica za preporučenu poštu je imala veću nominalu, a najveća nominalna je bila sa Titovom bistom od 100 dinara. Ta marka nije nimala neku primenu i štampala se u dosta manjem tiražu. Ako su se ove štampale u stotine miliona, onda je ona u nekih stotinu hiljada primeraka, više za kolekcionare i baš za neko veće teretno pismo. Tada su se filatelisti dogovorili i štampali istu tu na blok marki od 500 dinara, koja prosto nije imala primenu. Pošto na proslavi nisu imali lentu i da sa čim kite goste, onda su ljudima na revers čiodama kačili tu markicu od 500 dinara i neku značku. I te blok marke su tako unišene, a štampan je tiraž od hiljadu komada i prodavana je samo u Užicu. Vova je osetio da će to da bude dobra stvar i kupio stotinak blok marki, a posle trgovao sa tim. Pola od tog tiraža se upropastilo i često se može naći sa dve rupice, što znači da je nekome bila na reveru. Ta markica je bila jedna od ređih i jedna od skupljih, pa se s njom dosta trgovalo – rekao je Miloš.
Ni filatelija nije izuzeta od raznih manipulacija i interesnih grupa.
– Na primer, štampa se tabak sa 100 komada za tiraž od nekoliko miliona. E sada, nađe se čovek da namerno ubaci štamparsku grešku, u recimo 75 markici okrene slovo s naopako. Običan čovek to ne vidi, ali oni koji to rade budu tu dok se to štampa i objave da je ta markica sa greškom, otcepe je zajedno sa još jednom originalnom da se mogu uporediti. I ako hoćete da je kupite možete samo od jedne osobe, jer je niko drugi nema. On plati koliko koštaju te dve markice, a nakon toga je proda deset puta skuplje – objasnio je Miloš.

Razglednice i dopisnice

Miloša je kasnije počelo da zanima na čemu su sve te marke putovale, pa je počeo da skuplja pisma ili ono u čemu se ili na čemu slala pošta. Tako je došao do novina u obliku pisma sa markicom, koje je neko nekada iz Beograda poslao nekome verovatno važnijem u Užice.
– Počeo sam da skupljam razglednice, pa vojničke karte (dopisnice) i sve drugo. Našao sam dosta pisama koja su putovala iz Užica za Beograd i obrnuto i na markama filatelistički žig. Moja kolekcija razglednica pozavidna, a to znaju u Muzeju u Užicu. Sve te razglednice koje viđate po internetu su skoro u mom vlasništvu. Imam više od hiljadu razglednica, od kojih je sigurno trista starih više od sto godina. Razglednice pokazuju kako je Užice izgledalo pre izgradnje stadiona i vatrogasnog doma, žitna pijaca početkom 19. veka, gimnazija, Sokolana i mnogo toga drugog. Mnoge su autentične sa raznim pisanim porukama poput „pozdrav iz srpske Švajcarske“ iz 1902. godine – rekao je Mišo.

Stare fotografije

Kako su markice povukle Miloša da skuplja razglednice i pisma, tako su ga slike na razglednicama zainteresovale da otkriva koji su to objekti u Užicu, gde su se nalazili i sve što je vezano za njih.
– Ti motivi na razglednicama su me zaintrigirali, pa sam počeo da se interesujem gde se nalazila neka građevina, a onda su počela i mnoga druga pitanja. Pre dvadeset godina imao sam sa kim da razgovaram o tome, ali mnogi su sada pokojni. Imam velike kolekcije fotografija, među kojima je na primer kolekcija Žitne pijace, koja se ruši, kako su izgledale i kako su bile poređane kuće oko te pijace. To imam opet zahvaljujući Vovi Prohorovu, čiji je otac bio Nikola, građevinski stručnjak kada su se izvodili ti radovi. Sada ih imam i skenirane. Te stare fotografije su me privukle, pa sam često išao u Beograd na aukcije i kupovao, ali i često menjao nešto što me manje interesuje za nešto što me više interesuje i voleo bih da ih imam. Ušao sam i u te neke tajne ko je to sve fotografisao. U Užicu se smatra da je fotografija počela 1925. godine, kada je otvorena prva fotografska radnja, koju je otvorio Ilija Lazić sa bratom Miloradom. Tu ne znamo da li je njegov otac bio fotograf, ali su te fotografije davale dobar trag za ostala istraživanja. Znam da je 1872. godine Geopold Lescter, sin dvorskog fotografa, sa nekim Tomićem otvorio fotografsku radnju u Užicu, a taj podatak sam našao kada je Miroslav Aleksandrić pravio enciklopediju kartonki. U mojoj kolekciji imam enciklopediju od devet fotografiju koji ni vrsni poznavaoci Užica, kao što je bio moj stric Rade, Gojko Škoro, Đorđe Pilčević, ne znaju ko je na slikama – rekao je Mišo.
On kaže da je pre pet godina na tim aukcijama naleteo na fotografije Riste Šukovića, crnogorskog vojnog sveštenika, koji je bio sveštenik pri užičkoj vojsci.
– Često je fotografisao Užičane iz Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova, o kojima se ovde skoro ništa ne zna. U Sarajevu je po završetku rata objavio 50 fotografija i na jednoj od tih fotografija je bio srušen most u Višegradu, koji su srušili Austrougari povlačeći se iz okupirane Bosne. Tada nije imao dva velika luka. Naleteo sam njih na aukciji i hteo sam da ih kupim, ali nisam imao dovoljno novca. Prvo sam zamolio ljude iz Istorijskog arhiva da ih otkupe, ali oni nisu hteli. Onda sam zamolio tog dedu da me sačeka za novac, a on je rekao da nema problema i već mi je sutradan poslao fotografije, a ja sam kasnije sve to uredno platio.
Inače, fotografije nose neke datume i otkrivaju neke informacije. Imam mnogo dobrih starih fotografija koje su mi dale ili dozvolile da skeniram neke od članova starih užičkih porodica. Jedan deo moje prebogate zbirke fotografija su zajedno sa fotografijama Predraga Gaga Kovačevića objavljene u „Leksikonu Užica“, koju je objavio Službeni glasnik. Iz Službenog glasnika su se zahvalili nama dvojici što smo im ustupili te fotografije na korišćenje. U mojoj zbirci fotografija imam čitave kolekcije muzičara, pekara, trgovaca, rabadžija… Mnogo sam para dao za te fotografije i još uvek tragam za njima – rekao je naš sagovornik i dodao da je svoju vrednu kolekciju srebrnih i zlatnih novčića iz doba Mihajla i Milana Obrenovića, uz dodatak još novca, zamenio za preko 400 fotografija koje su bile u vlasništvu Petra Pržulja, čiji je deda bio jedan od najbogatijih Užičana.
Miloš Poznanović ima svoju FB stranicu na kojoj objavljuje svoje stare fotografije uz obavezan komentar.
– Objavljujem te retke fotografije, koje obično neko komentariše. I rado čitam te komentare, jer se uvek javi neko ko zna bliže i više da kaže o tim ličnostima koje su na njima ili objektima – rekao je Miloš.
Da istraje u tom nekom njegovom kolekcionarskom radu našao je motiv u rečenici našeg akademika Ljubomira Simovića:
“Mi moramo znati šta su prađedovi izgradili, đedovi srušili, a očevi zaboravili, a gde smo onda mi?“

Zvezdana Gligorijević

Comments

comments