TRG
Nije bilo kao nekad.
Nigde cvetnih žardinjera.
Nigde dece na triciklima.
Nigde vodenog mirisa Gradske kafane.
Nigde limenih piksli „Navipovih“.
Nigde prsta vođe.
Na koji se kačilo.
I ljuljalo.
Nigde prodavnica naočari i oružja,
jedne pored druge, u podnožju Kule.
A mi svi tu.
I koji se znamo i koji se ne znamo.
I koji smo odatle i koji nismo.
I živi i mrtvi.
Izrešetani odozgo, uniformisani.
Prepoznajemo se, pozdravljamo.
Usporeni, ni tužni ni radosni…
Izrešetani:
kamen, žardinjere,
klupe, česma esnafska,
stripoteke, gitare, ploče,
kec-bar,
sandoline đetinjske,
stakla po Gradskoj kafani,
robna kuća.
Tricikli.
Tarzan u bioskopu.
I Džejn.
Mi.
Pada nekakva prašina
i pretvara nas
u pozlaćene spomenike.
I reče neko, mislim Ivica ili Jurica:
„Za mnom drugovi!“.
I mi odosmo, polako.
U koloni.
Savo Pešut
