ТРГ
Није било као некад.
Нигде цветних жардињера.
Нигде деце на трициклима.
Нигде воденог мириса Градске кафане.
Нигде лимених пиксли „Навипових“.
Нигде прста вође.
На који се качило.
И љуљало.
Нигде продавница наочари и оружја,
једне поред друге, у подножју Куле.
А ми сви ту.
И који се знамо и који се не знамо.
И који смо одатле и који нисмо.
И живи и мртви.
Изрешетани одозго, униформисани.
Препознајемо се, поздрављамо.
Успорени, ни тужни ни радосни…
Изрешетани:
камен, жардињере,
клупе, чесма еснафска,
стрипотеке, гитаре, плоче,
кец-бар,
сандолине ђетињске,
стакла по Градској кафани,
робна кућа.
Трицикли.
Тарзан у биоскопу.
И Џејн.
Ми.
Пада некаква прашина
и претвара нас
у позлаћене споменике.
И рече неко, мислим Ивица или Јурица:
„За мном другови!“.
И ми одосмо, полако.
У колони.
Саво Пешут
