Поуке прошлости

Борис Тадић у БИРН-овом документарном филму „СНС: Почетак“, сведочи да је Мирослав Мишковић био човек који је финансијски помагао оснивање СНС-а, заједно с Миланом Беком, јер је власник „Делте“ први пут у својој економској каријери био принуђен да у Србији плати више десетина милиона евра пореза после продаје „Максија“ 2011. године. Као председник државе, Борис Тадић је имао други отворен фронт са Станком Суботићем Цанетом. Суботић је наводно донирaо милион евра за кампању СНС 2008. године, јер је Бориса Тадића сматрао одговорним за то што он није слободан човек.
На крају је подршка истакнутих представника крупног капитала у кампањама СНС довела до тога да Борис Тадић 2012. године изгуби председничке изборе од Томислава Николића за само 70.000 гласова. Вучић данас, и после ослобађајуће пресуде Мишковићу, пркоси власнику „Делте“, а Суботић, Беко, Карићи и други контроверзни бизнисмени су ефикасно неутралисани као политичка претња и привољени актуелном режиму. Шта нам све то говори?
Као што су, с правом, наглашавали различити аутори (Бертранд Расел, Валтер Липман, итд.), једино активна интервенција државе – заштита својине помоћу закона подржаних физичким санкцијама – чини богатство потенцијалним извором моћи. Економска моћ је, према том гледишту, потпуно зависна од политичке и физичке моћи. Постоје бројни историјски примери који илуструју ову зависност, па и немоћ богатства.
Тачно је да економска моћ унутар државе, мада произилази из закона и јавног мњења, лако стиче одређену независност. Она може утицати на закон помоћу корупције и на јавно мњење помоћу пропаганде. Економска моћ може политичаре довести до обавеза које се косе с њиховом слободом и интегритетом. Међутим, постоје веома одређена ограничења за оно шта она може постићи.
Јулију Цезару су, да би се докопао власти, помогли његови повериоци, који нису видели наду у повраћај новца, осим кроз његов успех; када је успео, био је довољно моћан да им пркоси. Чарлс V је од славне немачке банкарске породице Фугера позајмио новац да би купио положај императора, али када је постао император, једним потезом је учинио да они изгубе оно што су му позајмили.
У том смислу се Александар Вучић показао као далеко мудрији политичар од Бориса Тадића. Борис Тадић на својој страни није имао довољно јак државни апарат који је могао да поднесе истовремени фронтални напад на Мишковића, Бека, Суботића и друге тајкуне које је Тадић позивао да врате Србији нешто од свог богатства. Вучић је тога био свестан, па је, када је дошао на власт, уместо да наплаћује милионске порезе тајкунима, завукао руку у џеп пензионерима, јер они не представљају политичку претњу. Из односа са незадoвољним тајкунима који су били у немилости претходног режима, профитирала је углавном Вучићева партијска клика, а не држава.
Зато ових дана прилично наивно делују ишчуђавања чланова Фискалног савета, јер је новац у буџету за наредну годину, уместо за привредни раст, издвајања у инфраструктуру, просвету и здравство, „отишао“ на опремање војске и полиције и увећање плата у јавном сектору. Ово може бити чудно, једино ако се држимо либералних или марксистичких теорија државе, по којима је држава само арена у којој се сукобљавају базични социјални и економски интереси. Држава се, према овим социоекономским редукционистичким схватањима, инхерентно обликује под утицајем друштвених класа и функционише с циљем да задржи и прошири постојећи модел производње.
Оно што Вучић тренутно зна боље од других је да држава располаже знатном аутономијом у односу на друштвено-економске тензије и као таква има могућност да остварује властите политичке циљеве. Ти циљеви нису тек одраз захтева или интереса друштвених група, класа или друштва у целини, јер државе могу имати и властите циљеве и следити властите интересе. Прво и основно је да држава извлачи ресурсе из друштва и распоређује их тако да креира и подржи принудне и административне установе које попуњава државна класа.
Примера ради, према буџету Републике Србије за 2019. годину издвајање за БИА је веће него за читава министарства омладине и спорта, заштите животне средине и туризма, а само три пута мања (6 милијарди динара) од целокупног државног издавања за здравство (18 милијарди динара). Паметном доста.
Вучић не жели да понови Тадићеве грешке и зато сматра да је један од основних циљева државе или делова државног апарата да повећа властиту моћ. Једно од прикривених, а у случају Вучићеве Србије, сасвим отворених обележја сваке аутономне државе је снажење прерогатива државних дужносника. Зато Вучићев режим повлачи политичке потезе који се разликују од оних које захтевају социјални актери и потребе, будући да настоји да учврсти власт, политичку дуговечност и контролу државних институција над друштвом.
И за сада му добро иде.

Александар Дивовић (Ужичка недеља 1000)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.