Boris Tadić u BIRN-ovom dokumentarnom filmu „SNS: Početak“, svedoči da je Miroslav Mišković bio čovek koji je finansijski pomagao osnivanje SNS-a, zajedno s Milanom Bekom, jer je vlasnik „Delte“ prvi put u svojoj ekonomskoj karijeri bio prinuđen da u Srbiji plati više desetina miliona evra poreza posle prodaje „Maksija“ 2011. godine. Kao predsednik države, Boris Tadić je imao drugi otvoren front sa Stankom Subotićem Canetom. Subotić je navodno donirao milion evra za kampanju SNS 2008. godine, jer je Borisa Tadića smatrao odgovornim za to što on nije slobodan čovek.
Na kraju je podrška istaknutih predstavnika krupnog kapitala u kampanjama SNS dovela do toga da Boris Tadić 2012. godine izgubi predsedničke izbore od Tomislava Nikolića za samo 70.000 glasova. Vučić danas, i posle oslobađajuće presude Miškoviću, prkosi vlasniku „Delte“, a Subotić, Beko, Karići i drugi kontroverzni biznismeni su efikasno neutralisani kao politička pretnja i privoljeni aktuelnom režimu. Šta nam sve to govori?
Kao što su, s pravom, naglašavali različiti autori (Bertrand Rasel, Valter Lipman, itd.), jedino aktivna intervencija države – zaštita svojine pomoću zakona podržanih fizičkim sankcijama – čini bogatstvo potencijalnim izvorom moći. Ekonomska moć je, prema tom gledištu, potpuno zavisna od političke i fizičke moći. Postoje brojni istorijski primeri koji ilustruju ovu zavisnost, pa i nemoć bogatstva.
Tačno je da ekonomska moć unutar države, mada proizilazi iz zakona i javnog mnjenja, lako stiče određenu nezavisnost. Ona može uticati na zakon pomoću korupcije i na javno mnjenje pomoću propagande. Ekonomska moć može političare dovesti do obaveza koje se kose s njihovom slobodom i integritetom. Međutim, postoje veoma određena ograničenja za ono šta ona može postići.
Juliju Cezaru su, da bi se dokopao vlasti, pomogli njegovi poverioci, koji nisu videli nadu u povraćaj novca, osim kroz njegov uspeh; kada je uspeo, bio je dovoljno moćan da im prkosi. Čarls V je od slavne nemačke bankarske porodice Fugera pozajmio novac da bi kupio položaj imperatora, ali kada je postao imperator, jednim potezom je učinio da oni izgube ono što su mu pozajmili.
U tom smislu se Aleksandar Vučić pokazao kao daleko mudriji političar od Borisa Tadića. Boris Tadić na svojoj strani nije imao dovoljno jak državni aparat koji je mogao da podnese istovremeni frontalni napad na Miškovića, Beka, Subotića i druge tajkune koje je Tadić pozivao da vrate Srbiji nešto od svog bogatstva. Vučić je toga bio svestan, pa je, kada je došao na vlast, umesto da naplaćuje milionske poreze tajkunima, zavukao ruku u džep penzionerima, jer oni ne predstavljaju političku pretnju. Iz odnosa sa nezadovoljnim tajkunima koji su bili u nemilosti prethodnog režima, profitirala je uglavnom Vučićeva partijska klika, a ne država.
Zato ovih dana prilično naivno deluju iščuđavanja članova Fiskalnog saveta, jer je novac u budžetu za narednu godinu, umesto za privredni rast, izdvajanja u infrastrukturu, prosvetu i zdravstvo, „otišao“ na opremanje vojske i policije i uvećanje plata u javnom sektoru. Ovo može biti čudno, jedino ako se držimo liberalnih ili marksističkih teorija države, po kojima je država samo arena u kojoj se sukobljavaju bazični socijalni i ekonomski interesi. Država se, prema ovim socioekonomskim redukcionističkim shvatanjima, inherentno oblikuje pod uticajem društvenih klasa i funkcioniše s ciljem da zadrži i proširi postojeći model proizvodnje.
Ono što Vučić trenutno zna bolje od drugih je da država raspolaže znatnom autonomijom u odnosu na društveno-ekonomske tenzije i kao takva ima mogućnost da ostvaruje vlastite političke ciljeve. Ti ciljevi nisu tek odraz zahteva ili interesa društvenih grupa, klasa ili društva u celini, jer države mogu imati i vlastite ciljeve i slediti vlastite interese. Prvo i osnovno je da država izvlači resurse iz društva i raspoređuje ih tako da kreira i podrži prinudne i administrativne ustanove koje popunjava državna klasa.
Primera radi, prema budžetu Republike Srbije za 2019. godinu izdvajanje za BIA je veće nego za čitava ministarstva omladine i sporta, zaštite životne sredine i turizma, a samo tri puta manja (6 milijardi dinara) od celokupnog državnog izdavanja za zdravstvo (18 milijardi dinara). Pametnom dosta.
Vučić ne želi da ponovi Tadićeve greške i zato smatra da je jedan od osnovnih ciljeva države ili delova državnog aparata da poveća vlastitu moć. Jedno od prikrivenih, a u slučaju Vučićeve Srbije, sasvim otvorenih obeležja svake autonomne države je snaženje prerogativa državnih dužnosnika. Zato Vučićev režim povlači političke poteze koji se razlikuju od onih koje zahtevaju socijalni akteri i potrebe, budući da nastoji da učvrsti vlast, političku dugovečnost i kontrolu državnih institucija nad društvom.
I za sada mu dobro ide.
Aleksandar Divović (Užička nedelja 1000)
