ЂЕЉИЉ ХОЂАЈ – ЏО, ПЕКАРЕ ЛИПА

Даље од Ужица не идем

– Ако, рецимо, код мене у пекару код зелене пијаце долазе муштерије само за векну хлеба, то значи да је по среди квалитет. То је под број један –

Породица Хођај, пореклом из Призрена, од 1994. године у континуитету се бави пекарским послом. У Ужице је дошла пре четири године…
– Случајно сaм до ужичке болнице возиo једног чoвека из Бродарева… Брат и ја смо мало прошетали, и видели да је Ужице много леп град. Врло брзо сам се одлучио да нађем неки објекат који би одговарао нашој дотадашњој делатности. Прво сам отворио пекару код зелене пијаце, у улици Липа, а потом и другу на Царинском мосту, и трећа, последња, је отворена у улици Марије Маге Магазиновић бр.5…
Овако започиње своју ужичку причу Ђељиљ Хођај, Ужичанима познатији по надимку Џо. Каква су му искуства, како се снашао у послу и колико му ова средина пружа, Џо за Ужичку недељу каже
– Јако сам задовољан што се тиче сарадње са људима, са грађанима Ужица. Моји потрошачи су оставили јако леп утисак, на мене, а надам се и ја на њих.
На питање како иде бизнис, Џо са нескривеним задовољством прича
– Имамо посла, чим опстајемо, значи да посла има. Правимо разне врсте колача, пецива, домаћи хлеб. Све што се тиче пекарске делатности. Радимо и по поруџбини, када је то потребно, за свадбе, рођендане и друга весеља. Задовољни смо и дневним прометом.
Када је реч о конкуренцији, која у пекарском послу у Ужицу није ни мало занемарљива, Џо истиче да свако има свој стил рада и да ту нема шта да каже, осим да квалитет увек побеђује.
– Ако, рецимо, код мене у пекару код зелене пијаце долазе муштерије само за векну хлеба, то значи да је по среди квалитет. То је под број један. Затим долазе љубазност и ефиксна услуга. Због тога се муштерије увек радо враћају.

У почетку, 2011. године када је отворена, Пекара Липа је имала само пет запослених, док данас тај број прелази цифру од 20, тачније у радном односу је 24 радника.
– То су претежно Ужичани, изузев два, три мајстора, који су моји рођаци – додаје Џо и присећа се почетака, давне 1994. године.
– Чим сам завршио основну школу, почео сам да се бавим пекарским послом, и ево већ 21 годину стичем пекарско искуство. Прво сам био седам година у Зрењанину, и у том граду смо брат и ја имали заједничку пекару. То нам је био први корак у приватном бизнису. Није посао ишао лоше, али пошто је то била државна фирма, која је отишла под стечај, морали смо да затворимо своју радњу. Потом смо прешли у Бродарево, и тамо и данас постоји пекара коју смо отворили. Поред ње, мој брат има још једну у Пријепољу. Ја сам из Бродарева са породицом дошао у Ужице, и могу слободно да кажем да намеравам да останем у Ужицу целог живота- каже Џо.
Каква је перспектива овог посла, с обзиром на економску ситуацију у земљи, Џо одговара да из његовог угла она није лоша, што не значи да не би могла бити и боља.
– Услови које нуди град Ужице за развој приватног бизниса су врло добри. Што се тиче пореза, обавеза, такси, могу да кажем да за сада немам никаквих проблема. Увек на време исплаћујем порез и остале обавезе које ми следују, и што се тиче моје фирме, увек испоштујем свакога. Мислим да од овог посла може да се живи пристојно. Неко можда и не успева, али ја се уклапам.
Бројка од 24 запослена Пекару Липа сврстава у перспективна мала предузећа, те се намеће питање проширења постојећих капацитета. Џо каже да за сада не планира проширење, али да ће у будућности размишљати и о томе, нарочито ако буде пронашао адекватан објекат на повољној локацији.
– Што се тиче потрошача, мислим да је за њих тренутна понуда задовољавајућа. Ако бих вагао шта их више привлачи, квалитет или цена, определио бих се за квалитет. Рецимо, ми правимо домаћи хлеб и људи то препознају, што значи да им је важан квалитет. Постоји још пекара у нашој непосредној близини код објекта до зелене пијаце и то са врло различитим ценама, али људи пазаре код нас, јер имају своју рачуницу. Тај домаћи хлеб јесте скуљи, него код осталих, мада је грамажа иста, али људи претежно купују код нас- каже Џо.
Грађани албанске националности још из времена старе Југославије негују врло лепу традицију када је у питању производња пекарских производа. Наш саговорник објашњава у чему је тајна тог успеха.
– Имамо другачије рецепте и другачије се ради. Обавезно се сачека сат времена након мешања да се тесто одмори, и буквално се ради све ручно, осим што се тесто меси машином. Што је најважније, све се пече на дрва, што производима даје специфичну арому. Претежно се ради без адитива и све је домаћа производња. Имам машине које сам увезао из Италије и у које је уложено преко 60.000 евра. У питању је комплетно нов инвентар- објашњава Џо.
Додаје да од асортимана нема толико избора што се тиче слатког програма. Ту су крофне, принцес крофне, а од недавно и трилеча, турски колач јако лепог укуса, који се справља од од кора и карамела. – Покушавамо да ширимо слатки програм, али Ужице има доста слатких кућа које имају више избора, тако да се ми задржавамо више на сланом програму, али свакако желимо да нашим муштеријама изађемо у сусрет и да уз слани, имају могућност куповине и нешто слатких артикала.
Највеће гужве у Пекари Липа су у јутарњим сатима од 8 до12 часова. Ђаци пристжу од 9 до пола 10, а шпиц је и у 2 сата по подне, када се мењају смене. Тако све до 20 сати увече, иако пекара ради до 22.
– До осам сати увече има посла, а након тога нешто мање, мада сви знају да пекара ради до десет. То је радно време трговаца, а пекари долазе после поноћи и остају преко дана у зависности од потребе. Главни део производа се прави ноћу, али и у току дана се обнавља асортиман свежим хлебом и пецивима, тако да увек имамо тазе робу. Никада наши потрошачи нису без хлеба. Може да нестане само док буде следећа тура готова- додаје Џо и каже да се потрудио и око ентеријера, да би објекти били функционални и лепо изгледали. Једино на продајном месту код зелене пијаце, због малог простора, нема могућност да стави столове, док у остала два објеката постоји могућност и седења. Ускоро ће, каже, решавати и тај проблем, да купци могу да седну.

Шта је оно што му је било најважније свих ових двадесет година, колико је у пекарству, Џо илуструје цртицом из свакодневног живота, која јасно говори о великом труду и одрицању.
– Тек задњих годину дана не радим ноћу, а свих осталих година сам радио сваке ноћи и тај темпо је био непрекидан од 2011. године, док нисам стекао искуство што се тиче ове делатности, и сада више не радим ноћу. Једино по потреби. Јако сам задовољан мојим радницима, и момцима и девојкама. Имам добру екипу, лепо се споразумевамо и трудим се да испоштујем свакога.
На питање да ли су он и његов брат некада размишљали о одласку у друге градове по Србији, Џо каже
– Што се мене тиче, ја даље од Ужица не идем, а за брата не знам, али мислим да ни он не би отишао даље од Пријепоља, зато што људи у овом послу морају да се увере да сте озбиљни и да радите на једном месту у континуитету. Примера ради, када је пекара Липа отворена, Ужичанима је требало око шест месеци да се навикну да купују у овој пекари. Тек тада су грађани Ужица видели да је у питању озбиљан посао и да ту могу стално да пазаре. Било је месеци и година када се пословало и са губитком, али се све то превазишло. Радимо даље, идемо даље. Ризиковао сам доста, доста сам уложио, али се исплатило. Немам кредитног задужења, све је настало из сопственог капитала. Једина привилегија је била што сам платио опрему на рате, а сумњам да бих се у овом времену додатно задуживао- истиче Џо.
У Пекари Липа жене углавном раде у продаји, а мушкарци у производњи. Они су и боље плаћени, али ни раднице се не жале.
Ивана је почела са радом у пекари Липа пре месец и по дана и каже да су јој искуства одлична.
– Ово ми је први посао, али сам се брзо снашла у продаји. Посао није напоран, поготово што ја волим да радим са људима, и када су муштерије задовољне, задовољни смо и ми. Морамо да будемо насмејани, љубазни, и све се стиже. Углавном сам у радњи код зелене пијаце, али по потреби се мењам и са колегама у другим објектима. Планирам да останем, јер плата је добра, а услови за рад још бољи- каже Ивана.

Да је веома млада екипа запослена у Пекари Липа, сведочи и просек старости радника који не прелази тридесет година. Ана у овој пекари ради готово од самог почетка, укупно три и по године. Искуства су јој, каже, феноменална. Њен посао је превасходно везан за канцеларију, а по потреби мења и колегинице када оне користе слободне дане.
– Радим налоге, фактуре, улаз, излаз робе, послове са банком… Код нашег газде је све ствар договора. Ако сте ви коректни према њему, онда је он три пута коректнији према вама. Узајамно се разумемо. Дисциплина се подразумева, нама кашњења на посао, али постоји разумевање и када до тога дође. Мени је ово трећи посао, после Колора и Привредника, а надам се да је трећа срећа. Сви смо пријављени и редовно примамо плате, што је најважније- каже Ана, говорећи о свом послодавцу и раду у Пекари Липа.
Љ.К.