BODI BILDER – SLOBODAN JANKOVIĆ
Malo ko od Užičana zna da je Užičanin Slobodan Janković jedan od najperspektivnijih bodi bildera u Srbiji. Za deset godina napravio je svoje telo, na kome mu već mnogi svetski šampioni zavide.
Rođen je u Užicu 1990. godine. Slobodan kaže da je imao sreću da je odrastao u jednoj zdravoj i poštenoj porodici i da je kroz detinjstvo i život imao tu privilegiju da porodica bude oslonac i podrška u svemu dobrom što je radio.
– Time sam izbegao problem koji većina ljudi ima, da u svojim usponima i padovima zalutam na pogrešan put. Smatram da su porodica i crkva dva kamena temeljca, koja određuju kakav će ko čovek biti u životu – kaže Janković.
Bodi bilding je počeo je da trenira u srednjoj školi. Pre toga nije se bavio sportom.
– Nisu mi išli sportovi sa loptom. Dok sam bio sasvim mali u časopisima sam video bildere i to me je zainteresovalo. Svidelo mi se to, jer sam od malih nogu voleo nešto da pravim. Najlepše je kada nešto napraviš na sebi. Kasnije sam dobio priliku da taj san ispunim i počeo sam da treniram sa sada pokojnim Miodragom Prljevićem, dok sam bio u srednjoj školi. Počeli smo da vežbamo u teretani na plaži. Treniram deset godina, a kada sam počeo, trener nije imao teretanu, koju je nekada držao u hotelu „Zlatibor“. Krenuo sam da treniram sa njim rekreativno. Bio sam u jako lošem stanju što se tiče bodi bildinga, imao sam 54 kilograma. Pre toga nikada nisam ušao u teretanu, jer me je nešto bilo sramota. Prljević me je uveo u teretanu i vodio mi svaki trening, govorio mi kako da vežbam, pazio da se ne povredim. On je poneo veliku zaslugu u svemu tome što sam kasnije postigao. Iz detinjstva sam poneo disciplinu iz kuće, pa kasnije sve što sam radio, a da sam voleo, bio sam disciplinovan. Zato, od kada sam počeo da vežbam, nikada nismo imali nikakvih problema. Sve što je on govorio kako da se uradi, ja sam to sve slušao i radio, i to je donelo rezultate. Kasnije, kada sam to sve naučio, on se baš tada razboleo. To je bilo posle godinu i po do dve od našeg zajedničkog treniranja – seća se Slobodan.
Sportski rezultati u vidu medalja počeli su da se nižu tek 2014. godine. Sedam godina je trebalo da se nešto postigne.
– Kada se trener razboleo, morao sam da nastavim sam. Imao sam tu dobru predispoziciju, naučio sam skoro sve što je trebalo, napredovao dovoljno da sam mogao sam da treniram. Sve nedoumice koje sam imao morao sam sam da rešim. Kada je krenulo takmičenja nisam bio siguran kako da završim pripreme, jer o tome nikada nismo razgovarali. Išao sam kod trenera, ali nije mogao da mi pomogne. Uputio me je na neke ljude, ali su oni tražili veliki novac da mi kažu šta da radim. Onda sam na svoju ruku, iz nekih prisećanja, kada mi je Prljo pričao kako je on to radio, uradio kako sam mislio da bi trebalo. Izašao sam na prvo takmičenje u Bačku Topolu. To je bio međunarodni KUP Vojvodine i osvojio sam prvo mesto u svojoj kategoriji, bodi bilding do 80 kilograma i osvojio sam celokupno takmičenje. Bio sam baš srećan. Vratio sam se u Užice, posetio Prljevića i pohvalio mu se rezultatima – priča naš sagovornik o nekim dobrim i teškim trenucima kroz koje je prošao.
Sa pripremama je nastavio i dalje, da bi u oktobru 2014. godine prvi put pobedio na prvenstvu države u kategoriji do 80 kilograma. Posle su počeli da se nižu ostali rezultati i u 2015. godini osvojio je državno prvenstvo do 90 kilograma.
– Tu sam stao sa takmičenjima. Napravio sam pauzu, jer je bilo nekih problema oko plasmana. Smatrao sam da sam trebao da pobedim, ali nisam zbog nekih čudnih razloga. Zato sam se opredelio da se spremam za internacionalna takmičenja. Do sada sam izlazio na državna, jer nisam imao finansija da otputujem van zemlje. Sve što radimo moramo sami da radimo, svaki takmičar u ovom sportu mora sam da se pripremi, da plati put, prenoćište, takmičenje i td. To su veliki troškovi i ovo je jedan od najskupljih sportova. Nemam i više želju da se takmičim u Srbiji, a iskren da budem, nemam ni konkurenciju – kaže Slobodan.
Iz Užica je otišao pre godinu dana u Novi Sad. Kaže da mu je zbog toga mnogo žao, jer mnogo voli svoj grad.
– U Užicu su mi roditelji, tu sam proživeo život, ali u Užicu nije bilo mesta negde da radim, a meni je novac potreban da bih mogao da se takmičim. Sav novac koji smo zarađivali roditelji i ja, išao je u bodi bilding. Imam punu podršku od roditelja i brata. Razumeo sam kada nema novca, jer znam da kada imaju, oni me pomognu koliko mogu. Međutim, sada sam morao da odem da bih nastavio dalje – sa setom kaže prvak države.
Prema njegovim rečima rang ovog sporta u državi je iznad skoro svih borilačkih sportova.
– Grad i država ne ulažu u ovaj sport, nije popularan za njih, tako da nikada čovek nije mogao da se osloni da će mu pružiti bar moralnu podršku. Posle Miodraga Prljevića prošle su decenije, dok se nisam pojavio ja, koji se jedini takmičio i postigao neki rezultat. Ali, nije bilo razumevanja. Jednom su insistirali da predam diplome i papire da bih dobio pohvalnicu za Dan grada. Prvo nisam hteo, ali sam popustio i predao. Posle mi je predsednik mesne zajednice došao na vrata i rekao da nisam zaslužio diplomu. O tome ne treba ni pričati, treba sve to zaobići. Najbitnije je da mene moja porodica podržava – sa gorčinom kaže Janković.
Da bi se imalo uspeha i postigao efekat u treniranju, Slobodan savetuje da je ishrana uz trening na prvom mestu.
– Ako se čovek rekreativno bavi, to se svodi na zdravu ishranu. Zabranjeni su slatkiši, sokovi, sve što je masno. U pripremama za takmičenje lično jedem pileće belo meso, to mi je osnova, jedem malo pirinča, salate i dosta zelenog povrća. To je veoma bitno. Meso gradi mišiće.
Na primedbu da bodi bilding prate priče o dopingu hormonima i nekim nedozvoljenim sredstvima, Slobodan odgovara:
– Takve priče nas bildere prati zbog izgleda. Ljudi kada vide takvog čoveka, obično nemaju nikakav odgovor kako se to postiže, pa onda da bi se opravdali pričaju takve stvari. Međutim, uzmite biciklizam. Po svim rang listama, po dopingu, biciklizam je na prvom mestu. Ima dopinga i u šahu i u svim vrstama sporta, ali kada gledate te sportiste to se ništa ne vidi. Zato se usta ne ispiraju preko tih ljudi, nego preko sportista koji se bave bodi bildingom, zato što čovek tako vizuelno izgleda i privlači pažnju. U svakom sportu, u svakoj grani, imaju ljudi koji to koriste i koji ne koriste. To je zabranjeno i ne bi smelo da se koristi, jer je jako štetno.
Kada je otišao u Novi Sad počeo je da se bavi trenerskim poslom, koji mu ide uzlaznom putanjom. Smatra da će u dogledno vreme biti sve kako treba.
– Personalni sam trener i vodim jedan na jedan klijente. Kada odradim sa jednim klijentom vežbe za određeno vreme, onda se posvetim drugom i tako dalje. Ne volim da radim grupno, jer smatram da grupno ne može da da dovoljno efekta i ne može da se posveti pažnja jednom čoveku u grupi. Imam više rekreativaci, mada ima nekih koji imaju tendencije da budu takmičari i to su mladići starosti oko 20 godina. Trenere unajmljuju i stari ljudi, jer trener vodi pre svega računa da se ne povrede. Naročito je bitno na početku kada čovek kreće, da nauči da pravilno diše tokom vežbi, jer ako ne diše pravilno onda može srce da se povredi. Mora baš o svemu da se vodi računa. Više ima devojaka i žena nego muškaraca, koje su zainteresovane za ovaj sport. Pravi bodi bilding je za žene ukinut, ali postoji fitnes. Žene koje se bave fitnesom ne izgledaju nabildovano, više je to forma da bude zategnuto, da nema masti i td. Pravi bodi bilding kod žena ne može da postoji bez nedozvoljenih sredstava. Da bi mišić bio veliki mora da ima hormon testeteron, a to je odlika muškaraca. A kod žena nema tog hormona i zato ne mogu da budu prevelike i prenabildovane, jer nema šta da im gradi mišiće u toj preteranoj meri. Zato, kada se vidi ogromna žena koja liči na muško, to znači da je najverovatnije dopingovana.
– Žene koje se rekreativno bave fitnesom više vode računa o sebi, nego muškarci. Mislim da se čak i više trude. Prvo poboljšanje kod žena može da se vidi odmah, naročito ako nisu bile nešto aktivne. Kod žene, koja nije nešto gojazna, zategnutost može da se vidi posle dva do tri meseca. Kod muškaraca vremenski najviše treba da se izgradi mišić. Recimo ako ima dobre uslove i ako se hrani kako treba, a to je skupo, mesečno može da dobije kilogram čistog mišića. Sve što bude preko toga, bude nekvalitetno. Kad se dobija kilaža, tu tek treba vreme. Ako čovek već ima kvalitetnu kilažu, onda tu treba vrlo malo vremena da bi se to poboljšalo. Tu je potrebno oko dva do tri meseca.
Evo šta užički bilder preporučuje, ako muškarac ili žena žele da smrašaju ili nabace nekoliko kilograma mišića:
– Što se tiče muškaraca rekreativaca, moraju bar 3 puta sedmično da treniraju i vode računa o ishrani, ozbiljniji vežbači i oni koji žele bolje rezultate, trebalo bi šest puta nedeljno, a za pripreme za takmičenje nekada je potrebno i ubaciti treninge i ujutru i uveče. Takođe, za muškarce rekreativce koji žele da smršaju, u teretani je sasvim dovoljno sat i po vežbanja. Opterećenje sa tegovima se vrši da se uradi oko 12 ponavljanja u setu, s tim da taj 12. bude poslednji, bez mogućnosti da se uradi još jedno ponavljanje. Bitno je da se ravnomerno radi svaka mišićna partija.
– Što se žena tiče, da bi se skinuo višak kilograma trebalo bi bar tri puta sedmično da treniraju u teretani sa opterećenjem (tegovima) po jedan sat i još tri puta sedmično lagani kardio program, s tim što je ishrana ključna stvar uspeha. Mršavljenje, pogotovu kod žena, najbolje je u kombinaciji treninga sa opterećenjem i kardija, jer bez treninga sa opterećenjem nemoguće je imati zategnutu i lepo oblikovanu figuru, s tim što se za žene daje akcenat više na donji deo tela, ali nikako se ne sme izostaviti ni gornji. Tako se i lokalno sagorevaju masti i zateže telo, na primer u oblasti tricepsa je često problematična regija. Takođe, iz praktičnih i zdravstvenih razloga je neophodno vežbati podjednako sve partije, jer recimo leđa drže pravilan položaj kičme. Ramena, ako nisu izgrađena lepo, padaju napred i na dole i tako dalje. Niko ko vodi računa o ishrani ne može da se prebilduje, a posebno žene.
Na pitanje kada planira da se pojavi na nekom međunarodnom takmičenju, on kaže:
– Ako sve bude u redu, trebalo bi da idem na takmičenje u oktobru ove godine, ali još nisam odlučio gde. Najverovatnije ću ići u Sloveniju ili Češku. Sve zavisi od finansija, koliko skupim novca do tada. Hoteli su skupi, put je skup, a moram da imam bar jednog pratioca, koji će da mi pomaže, najpre oko mazanja farbe na telo pre takmičenje. To ne mogu sam da uradim. Od ovog posla kojim se bavim može da se živi, ali kada prođe dovoljno vremena. Potrebno je da klijenti čuju za vas.
Većina takmičenja na kojima je bio i gde planira da ide, nemaju novčane nagrade i to su samo izdaci. Ipak, Slobodanu je cilj da počne da posećuje takmičenja gde postoje nagrade.
– U Srbiji postoji samo jedno privatno takmičenje gde se dodeljuju novčane nagrade. U inostranstvu postoje neka velika takmičenja na kojima se dodeljuju neke nagrade. Cilj mi je da za godinu dana učestvujem na tim takmičenjima – rekao je Slobodan.
Zvezdana Gligorijević
