СУГРАЂАНИ: ДРАГАН КАРАДАРЕВИЋ, ФОТОРЕПОРТЕР
Многи би желели да постану фоторепортери, покушају, али и брзо одустану. Одустану, јер схвате да за тај посао ипак треба имати посебно око, наћи се и снаћи у разним ситуацијама, али је потребна и добра опрема, која је јако скупа. Један од ретких из млађих генерација, који је успео да остане у овом послу, је Драган Карадаревић. Он не само да је опстао у овом послу, већ је и награђиван више пута.
Драган је први пут фотоапарат узео у руку 1998. године.
– Овом послу привукло ме је то када сам листао новинске странице и када испод фотографије видим име и презиме аутора фотографије. Желео сам да се и моје име тако види. У то време се нисам професионално бавио спортом, али сам хтео да на неки начин дам допринос спорту. И зато сам прво почео да се бавим спортском фотографијом, а то је и најтежа област. Имао сам 18 година када сам кренуо са сада покојним познатим ужичким фоторепортером Којадином по тим спортским дешавањима. У почетку сам највише фотографисао одбојкашке утакмице, јер је „Јединство“ било једна од најјачих екипа у граду и у Србији. Морам да кажем да ме је мој покојни деда увек водио на те утакмице још од малих ногу. И моја прва насловна страна са одбојкашке утакмице је била баш у Ужичкој недељи – сећа се Драган.
Одбојка је у то време била најпопуларнији спорт у Ужицу, а поред ње, Драгана је занимао и фудбал. Како каже, одрастао је на стадиону.
– Сликао сам многе утакмице „Слободе“. А 1998. године на Партизановом стадиону играла се утакмица „Партизан“ – „Њу Кастл“. И баш ме је Ужичка недеља акредитовала. То је за мене био искорак за даље, мада тада нисам знао много о фотографији. Отишао сам да видим како се ради и да видим те фудбалере „Њу Кастла“. Све је то више било из хобија. И тако то прво искуство са озбиљнијим догађајем настало је захваљујући вашем листу и зато сам захвалан што сте ми пружили шансу, коју сам одмах зграбио. Полако сам почео да напредујем, а онда сам упознао Милоша Цветковића Цвеклу, чувеног ужичког фоторепортера на просторима бивше Југославије. Почео сам да учим од њега. Цвекла ме је научио буквално свему, не само о фотографији, већ и о животу, како треба да се опходим и према колегама и према послу. Он је тада радио за „Вечерње новости“ – рекао је наш саговорник.
И убрзо Драгану стиже и прва награда. У 2002. години је добио награду од Града Ужица за развој спорта и спортске културе, што му је дало ветар у леђа.
– Ту настаје мој велики скок даље. Већ сам научио довољно о фотографији да могу да парирам колегама из Београда. После четири године од те моје прве награде, 2006. године Цвекла је освојио прву, а ја другу награду у спотском новинарству, коју додељује Удружење спортских фоторепортера. Наредне године поново сам награђен, јесте била трећа награда, али сам једини, који је две године узастопно награђиван. У 2008. години стигла је моја највећа награда до сада, „Лаза Костић“, а то је од Удружења новинара Србије. Добијена је за фотографију „министри у загрљају“, на којој су Веља Илић и Милутин Мркоњић – каже Драган.
Када је Драган почињао, тада није било дигиталних фотоапарата, нити дигиталне фотографије. Радило се са филмом. У томе је био већи изазов за фоторепортере, јер је ограничен број снимака изошторавало око у ком моменту да направи снимак.
фотографија на насловној страни Недеље, мис Анђела Рогић
– Филм је морао да се штеди. Морао си да знаш колико снимака да испуцаш за једну фотографију, јер су филмови били скупи. Временом, технологија се променила и прешло се на дигиталну. Мој први дигитални фотоапарат купио сам од Томислава Петернека. Није било тешко прећи са аналогне на дигиталну фотографију. Мислим да је то упропастило фотографију, јер више није тог квалитета као што је било некада. Сада направе 3.000 снимака и један мора да ваља. Данас свако ко има фотоапарат и добар мобилни телефон мисли да је фотограф. Можда је посао сада лакши, али је направљена велика медвеђа услуга. Ипак, професионализам мора да се разликује од аматеризма. Зато се увек трудим да имам угао другачији од других и другачију фотографију од осталих. То је у данашње време веома тешко, али за сада успевам. Некада је било сто фотографија са формуле један и то је био врх, а сада имамо 5.000 фотографија и све су оне тралалала, једна за другом као видео снимак. Лично највише волим да идем улицом и гледам људе у различитим ситуацијама, да бих направио одличну новинску фотографију – рекао је Драган.
Радио је Драган за „Спортски журнал“, „Спорт“ и агенцију „Бета“, а након одласка Цветковића у пензију, 2008. године Драгана су ангажовале „Вечерње новости“. Његове фотографије су објављивале и неке стране агенције попут „ЕПА“, „Ројтерс“ и „Асошијет прес“.
– Цвекла је отишао у пензију и ја сам преузео његову обавезу. Од тада радим са изузетним новинаром Николом Јанковићем, са којим сам одрадио највећи број фотографија за интервјуе са познатим личностима и огроман број репортажа. И тако је прошле године, иако сам хонорарац, у моје руке стигла још једна награда за фотографију године од „Вечерњих новости“, а ове године сам због тога добио и признање од Града Ужица.
Међутим, због све теже ситуације у новинарству, тешко је да се може живети и од новинске фотографије. Због тога се Драган, као и већина његових колега, одлучило за комерцијалу.
– Радим још за новине, али због финансијске стране морао сам да почнем да се бавим и комерцијалом. Почео сам да сарађујем са младим дизајнером Радивојем Гуланом, а у дизајн и фото студио трудимо се да будемо ипак мало другачији од других и да пратимо светске трендове. Пружамо услуге фотографисања свих врста весеља, графичког дизајна и штампе – каже Драган.
За Драгана је теже радити весеља, али је занимљивије бавити се новинском фотографијом.
– Новине су ми пружиле прилику да присуствујем великом броју догађаја, и важних и неважних, да упознам велики број познатих личности из света глуме, музике, политике, спорта… Посебна част ми је била упознати Монику Белучи и Џони Депа, а то све захваљујући Емиру Кустурици, кога пратим од момента када је дошао на Мокру гору. У ствари, он је најславнија личност коју сам до сада упознао, јер да није било њега, не бих упознао ни остале. Новинска фотографија ми је узела доста времена и још много тога, јер постоји и друга страна медаље, а то је црна хроника и та финансијска страна – каже Драган.
И на крају, да би се човек бавио професионално фотографијом, мора доста да уложи.
– Опрема је прескупа. Од 1998, када сам почео да радим овај посао па до сада, ни сам не знам колико сам уложио пара. Најскупље је бавити се спортском фотографијом, јер су објективи много скупи, а њихова цена се креће од пар стотина евра па до десетине хиљада евра. Таква је цена и фотоапарата. Никада нисам имао врх опрему, али сам успевао да будем у врху српске фотографије – додао је Драган.
Звездана Глигоријевић
