Stairway to Heaven
Nemam pojma ko je gospođa, ali, čim se ta vest nalazi na udarnim mestima najposećenijih sajtova, mora da je u pitanju vrlo važna osoba… A i Kosovo je postalo član UEFE… Ponovo se ceo svet zaverio protiv „nas“. A zaverio se i EPS, pa veseloj Srbadiji uvećao račune, srećom, tu je premudri i predobri Vučić koji, po kratkom postupku, smenjuje direktore. Naravno, posle smene, oni više neće biti direktori „ove“, već „one radne jedinice“. Tako idu smene u Srbiji. Važno je da su ljudi virtuelno smenjeni, a što to nije i u praksi, manje je bitno, ionako se ne da proveriti. Baš kao i sa čudovišnim privrednim uspesima. U medijima Srbija svaki bogovetni dan niže uspeh za uspehom, a u realnom životu to se ne vidi, uvek je taj senzacionalni uspeh zabeležen u tamo nekom drugom gradu, daleko od nas…
I, otprilike bi to bilo to. Ukratko – gomila besmislica. Naravno, toj gomili treba pridružiti i raspravu oko predsedničkih izbora. Kao i uvek do sada, ponovo se sve svodi na personalno pitanje, a programi ne zanimaju baš nikoga. Zašto? Pa, pošto su to sve kandidati državnih činovnika, program je uvek isti – da što više ojača državni sektor. Nama koji nismo na državnim jaslama svi ti kandidati ne nude baš ništa, tako da ne postoji nijedan dobar razlog da se na izbore izlazi. Nisam se baš nimalo primio na poturenu priču da je najvažnije poraziti Vučićevog kandidata. Naravno da mi se povraća od ovog otužnog Nikolića, ali, pogledajmo činjenicama u oči, kakva je razlika između njegovog i Tadićevog predsednikovanja? Ili, ovde u lokalu, kakva je razlika između ove aktuelne bulumente na vlasti i Družine Pere Kvržice od pre četiri godine? Nikakva, uvali se banda na državnu platu, zapošljava svojtu i partijske prijatelje, svaki drugi dan organizuju razne prigodne prijeme, obećavaju brda i doline i pomoć od republike i tu se sva njihova aktivnost završava. Tu i tamo udare po neku tablu, betoniraju kakvu livadu, omalaju neki most, da bi pokazali kolike su patrijote i koliko volu ovaj grad (i okolna sela). Naravno, u toj ljubavi uvek prednjače oni koji su odrasli po okolnim brdima i planinama… Da me pogrešno ne razumete, nisu rođeni u gradu ništa bolji od brđana, ista je to banda, jer je cilj samo jedan – državna plata i zbog nje bi naše Velike Srbende delile kancelarijski sto i stolicu i sa Albancima (po srbski – Šiptarima) ako treba, pa što onda ne bi skladno živeli kaldrmaši sa onima iz Sjeništa ili Kratova….
Kakvu korist imamo mi koji ceo život živimo van tog klijentelističkog kruga? Nikakvu. Baš pričam sa mojim vršnjacima ovih dana. Kada smo postali punoletni umro Tito, došli krediti na naplatu i Jugoslavija istog momenta bankrotirala. Kada smo malo neke škole završili i počeli da radimo, došao Milošević, poterao radnike na ulice, počeo raspad države i o radu više niko nije mislio. Kada smo počeli da zasnivamo porodice, bila hiperinflacija, sankcije, ratovi. Kada smo bili u najboljim godinama, bilo bombardovanje, kada smo ušli u zrelo doba, došla Svetska kriza, i, evo nas, primakla se penzija, deca odrasla, prošao ceo životni vek, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. I još sad dođu neki šiljokurani na opštinske funkcije, sa debelim platama, a na ulici ne umeju da kažu dobar dan. Zbog svega toga, i skoro svi moji vršnjaci postali su, u međuvremenu, državni službenici, bukvalno se na prste mogu izbrojati ljudi koji rade u proizvodnji i privatnom sektoru. A zna se kako se opstaje i napreduje u državnom aparatu – ćuti i klempaj. Pošto i svi ozbiljni tokovi novca već decenijama teku oko državnog aparata, logično je što u državi nema nikakvog napretka i što svaki dan liči na onaj pre njega. Zato život u Srbiji postaje užasno dosadan. Gledam ovdašnje žutokljunce, koji su dobili kakvu kintu od roditelja ili maznuli „napolju“, kako otvaraju kafane i voze, puni sebe, malo bolja kola, a veselnici nisu svesni da će sva ta furka trajati pet do deset godina, a onda će na njihovo mesto doći neko ko će imati godina koliko oni sada, i tako u krug.
To je život u srpskoj provinciji. I tako će biti dok se ne dese tektonske promene u državi, a njih nema ko da izvede, jer je vrlo mali broj za njih zainteresovan, a još manji broj je onih koji znaju kako bi te promene trebalo da izgledaju. Srbija živi jedan čudan šizofreni život, većina čezne za Evropom ili nekakvim drugim „boljim životom“, a suštinski, svi bi samo da im se poveća plata, a baš niko ne ulazi u suštinu zašto su male plate. Postoje i za to lakonska objašnjenja, jedni kažu da su nam političari pokrali pare i izneli napolje, drugi kažu da pare uzimaju „gazde“, što se svodi na isto – i dalje se smatra da mi dobro radimo i proizvodimo, a da nas „oni goramo“ potkradaju. Niko i dalje neće da pogleda istini u oči i prizna da mi kao narod stvaramo nedovoljno za pristojan život, upravo zbog toga što održavamo odavno propali sistem zasnovan na državnoj svojini. Koliko sam samo hiljada puta napisao i izgovorio ove iste rečenice… I samom sebi sam postao dosadan, a stvari se ni za jotu nisu promenile. Ako izuzmemo onih par godina na početku privatizacije, koje danas svi nekritički pljuju, sve ostalo je agonija i obično tapkanje u mestu. E, da, tu i postoji razlika između naprednjačke vlasti i onih pre. Dok su vladali Tadićevi, nisu se dovodila u sumnju osnovna demokratska pitanja i slobode, a danas je i to bačeno pod noge i brutalno zgaženo, pa slobodno možemo reći da se ne vrtimo u krug, već nazadujemo.
Naravno, to su više stilske nijanse, jer kada neko upadne u tamnu jamu, sasvim je svejedno da li je duboka 12 ili 16 metara. A još kada ponosno ustvrdi da mu je u njoj mnogo lepo i da niko u svetu takvu rupu nema….
I tako mi već decenijama blejimo, nadmudrujemo se u virtuelnom svetu i preganjamo se svake četvrte godine ko će biti bolji upravnik ove naše obožavane rupčage, umesto da smo odavno počeli praviti stepenice. Stepenice ka nebu…
Sizife… Srbine…
Toni Stanković
