Пише: проф.Биља Грујичић
Видела сам да ме је комшиница у лифту сумњичаво загледала. Трудила сам се да приметим има ли шта необично на мени, међутим, чим је махнула ковертом, знала сам да су стигли рачуни. Знала сам и да режије редовно исплаћује 75% становништва, дакле са нама у лифту није била она четврта, која плаћа када се стекну услови. Дакле, шта год добиле, платићемо.
– И шта кажете, колики је ваш рачун?- видно нервозна ме упитала. Слегнула сам раменима, неко је пре мене, срећом испразнио поштанско сандуче. Давно сам научила да утрошена енергија, снага и зоне превазилазе оквире мога знања и закључивања, а и грејали смо се, био је хладан децембар, месило се, кувало, прало. Иако се не грејемо на струју, платићемо је. Ако је било грешке, па биће исправљена, тако је речено. Ко је очитавао, ко ће тек очитавати, кад се очитавало, рачуни нису имали те податке.
Нисам била ни на страни моје комшинице, поломљени прозори у згради, улазна врата која не дихтују, немање интерфона, све су то биле наше заједничке карактеристике. Видећемо шта ће се променити са новим законом, мада сопствена свест, тешко.
Осим рачуна и честитки добила сам и овог јануара добитницу Нинове награде. Драго ми је да је и даље ова награда познатија од спора који је овај недељник недавно водио. Ово је једина награда која обезбеђује утицај на читаност награђене књиге, буди полемике у јавности и аутору и издавачу доноси солидну надокнаду. Зачуђујуће велика продукција романа, у времену када сви имају нешто да кажу и то по могућству нешто паметно, устоличила је роман као форму на пиједестал српске књижевности. На њега претендују све професије, признате и мање признате, они који пишу у слободно време, као и они који тешко успевају да живе од тога, тако да жири има пуне руке посла. Треба узети у обзир и да лауреати стају раме уз раме са истакнутим писцима, не треба заборавити и оне неправедно скрајнуте и неовенчане овом наградом, попут Андрића, Булатовића, Деснице; тако да ће и овогодишња лауреаткиња Ивана Димић добити ту шансу. Њен роман заправо је смењивање интимних исповести јунакиње са освртом на филозофско-медитативни приступ животу и драмско-економичан начин свакодневног разговора са сопственом мајком. На сцену је изнет један однос који није чест у књижевности, мајке која умире и ћерке која се брине о њој.
– Не треба посустајати, само не треба посустајати, ма како неизгледна била предвиђања. Јер, како би се иначе истина на крају разликовала од опсене, а тај час ће неминовно стићи, час разрешења када ће спасти копрена и све доћи на своје. Само треба издржати.- каже на једном месту Димићева.
Толико од мене као препорука, а и толико сам дуговала својој првој љубави, књижевности. Надам се довољно да сам вас заинтригирала. Остала сам дужна да похвалим Меланијин стил и велику холивудску представу. Уплашио ме бескућник бивши министар просвете Вуксановић, као и прилог који је ишао после о азилу за напуштене псе. Знате оне кућице, од којих је једна нестала? Размишљала сам да није лоше да нешто слично постоји и за људе, па да једноставно, навучете завесу, или затворите врата!
Сумњам да ћу у ту кућицу ускоро, јер ја волим да свашта делим са вама, драги моји, али што рече неко, све што је људско, није ми страно? Или псеће, процените сами!
Воли вас, Ваша Биљана!
