Piše: prof.Bilja Grujičić
Videla sam da me je komšinica u liftu sumnjičavo zagledala. Trudila sam se da primetim ima li šta neobično na meni, međutim, čim je mahnula kovertom, znala sam da su stigli računi. Znala sam i da režije redovno isplaćuje 75% stanovništva, dakle sa nama u liftu nije bila ona četvrta, koja plaća kada se steknu uslovi. Dakle, šta god dobile, platićemo.
– I šta kažete, koliki je vaš račun?- vidno nervozna me upitala. Slegnula sam ramenima, neko je pre mene, srećom ispraznio poštansko sanduče. Davno sam naučila da utrošena energija, snaga i zone prevazilaze okvire moga znanja i zaključivanja, a i grejali smo se, bio je hladan decembar, mesilo se, kuvalo, pralo. Iako se ne grejemo na struju, platićemo je. Ako je bilo greške, pa biće ispravljena, tako je rečeno. Ko je očitavao, ko će tek očitavati, kad se očitavalo, računi nisu imali te podatke.
Nisam bila ni na strani moje komšinice, polomljeni prozori u zgradi, ulazna vrata koja ne dihtuju, nemanje interfona, sve su to bile naše zajedničke karakteristike. Videćemo šta će se promeniti sa novim zakonom, mada sopstvena svest, teško.
Osim računa i čestitki dobila sam i ovog januara dobitnicu Ninove nagrade. Drago mi je da je i dalje ova nagrada poznatija od spora koji je ovaj nedeljnik nedavno vodio. Ovo je jedina nagrada koja obezbeđuje uticaj na čitanost nagrađene knjige, budi polemike u javnosti i autoru i izdavaču donosi solidnu nadoknadu. Začuđujuće velika produkcija romana, u vremenu kada svi imaju nešto da kažu i to po mogućstvu nešto pametno, ustoličila je roman kao formu na pijedestal srpske književnosti. Na njega pretenduju sve profesije, priznate i manje priznate, oni koji pišu u slobodno vreme, kao i oni koji teško uspevaju da žive od toga, tako da žiri ima pune ruke posla. Treba uzeti u obzir i da laureati staju rame uz rame sa istaknutim piscima, ne treba zaboraviti i one nepravedno skrajnute i neovenčane ovom nagradom, poput Andrića, Bulatovića, Desnice; tako da će i ovogodišnja laureatkinja Ivana Dimić dobiti tu šansu. Njen roman zapravo je smenjivanje intimnih ispovesti junakinje sa osvrtom na filozofsko-meditativni pristup životu i dramsko-ekonomičan način svakodnevnog razgovora sa sopstvenom majkom. Na scenu je iznet jedan odnos koji nije čest u književnosti, majke koja umire i ćerke koja se brine o njoj.
– Ne treba posustajati, samo ne treba posustajati, ma kako neizgledna bila predviđanja. Jer, kako bi se inače istina na kraju razlikovala od opsene, a taj čas će neminovno stići, čas razrešenja kada će spasti koprena i sve doći na svoje. Samo treba izdržati.- kaže na jednom mestu Dimićeva.
Toliko od mene kao preporuka, a i toliko sam dugovala svojoj prvoj ljubavi, književnosti. Nadam se dovoljno da sam vas zaintrigirala. Ostala sam dužna da pohvalim Melanijin stil i veliku holivudsku predstavu. Uplašio me beskućnik bivši ministar prosvete Vuksanović, kao i prilog koji je išao posle o azilu za napuštene pse. Znate one kućice, od kojih je jedna nestala? Razmišljala sam da nije loše da nešto slično postoji i za ljude, pa da jednostavno, navučete zavesu, ili zatvorite vrata!
Sumnjam da ću u tu kućicu uskoro, jer ja volim da svašta delim sa vama, dragi moji, ali što reče neko, sve što je ljudsko, nije mi strano? Ili pseće, procenite sami!
Voli vas, Vaša Biljana!
