1.
Док су се текстови у редакције доносили пешке, нешто моје откуцано на наранџастој писаћој машини TBM DeLuxe, теглио сам уз степенице оронуле зграде преко пута хотела „Москва“, на самом почетку Балканске улице.
Горе, у редакцији „Студента“, око озбиљног истраживања о Савезу комуниста, око текста се нагужвали Зоран Петровић Пироћанац, Момчило Петровић, и, бар ми се чини, Грујица Спасојевић. Александар Јерков, у кожном мантилу, црном, и кожним чизмацима, црним дубоким, управо је одлазио.
Кажу другови новинари, и после великог притиска око Титовог растајања с нама, нема ни десет посто становништва у СК, иако се чинило да само на њихове натрчаваш кад се каквог посла дохватиш; кажу, у радничкој партији преовлађују беле крагне, социјалистичка средња класа, а производних радника је јако мало.
„Дај наслов, у пролазу“ тражио је Момчило.
„Нема те више, Алија“ прођох.
Тако је прича и изашла. Немам у архиви, али чини ми се да је у том броју био и Пироћанчев текст о распаду система, електроенергетског, у коме се могла пронаћи кодирана прича о распаду СФРЈ. И онај мој, „О ружи и депресивном милиону“, с позивом на проширење затвора због хапшења дебелгуза, које само што није уследило.
Што би говорио мој прадеда Ђоко после оног рата па до смрти шездесет и неке, не могу ови дуже од два месеца…
Одавно је и моја генерација просејана страшним решетом, а та два месеца никако да прођу; на то је Ајнштајн, ваљда, мислио у „Општој…“.
2.
По марксистичкој литератури, обавезној из свих предмета на ФПН у то доба, налазило се ту и тамо упозорење да ће мрски капиталисти после упадљивог ћутања о класама и њиховом неминовном сукобу, учинити све да замагле сам појам класе.
Тако то иде.
Класни су замаглили национално и верско па смо се аматерски сналазили у Балканским ратовима деведесетих, учећи се изнова из марксистичких скраћених брошура и од комесара прекомандованих директно с кадровских листа СК.
Западни свет је припремио Крај историје у ком ће радничка класа мислити да није експлоатисана и да их угрожавају само радници из држава географијом политиком осуђених на вечито таворење.
Добро им иде, то замагљење.
3.
Песму „Нема те више, Алија“ певао је Хашим Хучук Хоки, а симбол радника, скоро митски, био је рудар Алија Сиротановић, који се у билтенима и новинама социјалистичке Југославије надметао са Русом Стахановим у нормама, кубицима и вагонетима. Посебну лопату је направио Алија, да захвати више угља у једном потезу, много више него сав нормалан свет.
Тако се то сложило.
После је био неки докуметарац с Алијом, добар; у њему легенда, мит скоро, крпом везаном око лакта подиже руку с лончетом од ракије; дрхте му, много му дрхте, сву ватрену воду испросипа без тог рударског лифта.
Иако су сви негде знали, замагљено, да је Алија Муслиманско име с великим М, никоме од малобројних читалаца „Студента“ није падала на памет нека национално бојена асоцијација. Радничка, да.
И још нешто: онај лик на новчаници од десет динара, општепознатој, утиснутој у колективно сећање сви што су запамтили 4. мај 1980. и пресељење доживотног председника иза завесе, није Алија. Био је то радник жељезаре Ариф Хералић, и он Сиротановић по вокацији.
Умро је у акохолизму и беди.
Алија је на новчаницу, кратко, доспео 1987, 20.000 динара.
Реформа Анте Марковића, обзнањена 15. децембра 1989. укинула га је заувек.
4.
Пре сто година завршен је Велики рат, велика илузија није.
Уочи рата и првих месеци, српски и остали социјалисти су мудровали о класним друговима „код нас у Њемачкој“, који неће убијати своје класне другове по жеље мрских капиталиста.
Све је било замагљено, мој Алија, па су радници насрнули на раднике, Срби и браћа Хрвати, и Словенци из KundK монархије на истоплеменике, православни Бугари на православне.
Испало је да је позив за војску изнад класног, националног и верског питања.
Једина нада у очување икакве класне теорије везане за ненападање своје класе у рату је могуће сазнање аустроугарских и њемачких радника да је Србија земља сељака на брдовитом Балкану, а према сељацима није било милости…
Јер, где би комради на камарате, не бива то друзја.
5.
Седам браће Сиротановића били су рудари, и њихови синови. Алија је одбио стан у Брези, јер је било угроженијих, којима је кров над главом био пречи.
Листа за стан је била, најчешће, парада бешчашћа и штеле. Доводили су комисије у влажне ћумезе с обавезном болесном бабом на каучу, прикупљали су потврде о друштвено-корисном раду и свесности, и цинкарили своје другове за истоветно понашање. Ипак, у свакој подели испливао би у врх неки Сиротановић, који би устао и одрекао се добитка.
На Титово инсистирање да бар узме ауто по жељи, Алија је узео „фићу“
И она радница ткачнице, на дванаест разбоја…
И они што на одмор нису ишли…
И они што су добар комад плате одвајали да се купи модеран аутобус…
6.
У СФРЈ, држави у којој је радничка класа била на власти кроз авангарду радничке класе и њене трансмисије типа ССОЈ, било је тешко разумно пропратити шта је то радник. Имовина је била друштвена, па није био отуђен од средстава за производњу; напротив, понекад и понегде је бивао толико близак да је носио машине и сировине кући, а у „фушу“ за време радног времена правио алат за пластику и продавао на црно.
У СФРЈ, сви су били радничка класа, па и Броз; зашто су онда у биографијама за улазак у десет посто авангарде, студентски дом, стипендију, бољи посао или стан писали „из радничке породице“?
У СФРЈ, синдикат није знао брани ли производне раднике, заступа ли радничку државу у фирми, је ли и он трансмисија СКЈ или је ту због продаје полутки, зимнице, беле технике а Марковићеве деведесете и видео-рекордера. Добро, плејера. Добро, Samsung.
Ма да ту није пало неко замагљивање, на радост и инспирацију мрским капиталистима, трулој буржоазији, империјалистима и оним хегемонистима? Не српским, оним другим?
7.
Бајина Башта, СФРЈ. Трикотажа „Кадињача“
Жене, које су чиниле скоро стопроцентан раднички, дакле варијабилни капитал, пожалиле су се да им је плата мала, а организми млади, жељни свега. И ситна деца би да једу, и то храну.
Неко им је рекао да имају право на штрајк, радничка класа и тако то, и изашле су у круг, поседале и написале на картону шта их мучи.
У неко доба, видео их је директор кроз прозор, изашао у двориште, уљудно се јавио и сео међу њих.
Ћутале су ћутале, па она једна што увек пита изрече:
„А шта то ви радите, друже директоре?“
„И ја штрајкујем“.
„Како то?“
„Мала ми је плата, ништа не могу да учиним!“
Онда су сви седели и ћутали неко време, па су жене устале једна по једна и вратиле се у погон.
Директор је остао још неко време, сам, размишљајући да му је боље било да се увалио у четворобригадно дежурство горе на електрани, него што покушава немогуће.
8.
Украто, замагљење је толико да је постојање изабраних власти спас: једина путања за усмерење гнева кад од класа знаш само за средњу, ону што за Алију није знала, Сиротановиће презире.
И то је право, јер Изабрани су ту зато што су одлучни да се привилегије издржаваних лица наставе док радници и власници средстава за производњу (газде, приватници, тајкуни…) не сазнају ко су, и с ким нису.
Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 1000)
