IZ NOVOG BROJA UŽIČKE NEDELJE: SLAĐANA ŠUMANAC, BLU MUN
Novac nije najvažniji
Našu sugrađanku, Slađanu Šumanac, njene kolege preduzetnici uvrstili su među pedeset najuspešnijih poslovnih žena u Srbiji. Budući da više od dve decenije uspešno vodi pekaru Blu mun, koja je za ovih dvadeset godina postala jedan od najprepoznatljivijih prehrambenih brendova u Užicu, sa Slađanom Šumanac smo razgovarali o njenim počecima i motivaciji za širenje biznisa.
UN: Kakvi su bili počeci tih devedesetih godina, kada ste otvorili prvu pekaru Blu mun u Užicu?
– Kao i svaki, i moj početaj je bio težak, naročito ako se posmatra sa ekonomskog aspekta, a sa druge strane i sa aspekta mog ličnog života tih godina. Ja sam u momentu kada se sve to dešavalo, i kada je moj suprug vrlo mlad, u 35 godini, nastradao u saobraćajnoj nesreći, ostala sama sa sinom i ćerkom od sedam i dve godine. To je zaista bila ogromna kriza, koju sam morala da prevaziđem u hodu. Ili da potonem i počnem da se žalim zašto meni, zašto mojoj deci, ili da zaronim u vodu i krenem iz sve snage da plivam i nekako spasem šta se spasti može. Ja sam borac u životu, imam neku vrstu lude energije i mislim da me je to poguralo. Ne volim da gubim i mislim da je to odredilo moj nekakav način življenja, koji negde i danas traje.
UN: Šta je to što su vaše kolege preduzetnici markirali u vašem poslovnom životu, pa ste dospeli na listu pedeset najuspešnijih preduzetnica u Srbiji?
– Mislim da je u pitanju jedna trajnost. Ja, evo, trajem 21 godinu u ovom poslu, a imala sama i pre toga, pet godina iskustva u privatnom biznisu. Mislim da je trajnost, kvalitet i želja da se nešto stvori i da se posluje po principima i načelima jednog normalnog i uobičajenog načina poslovanja, nešto što su moje kolege prepoznale, a verovatno i što sam žena i što su moji počeci vezani za period kada je uopšte bilo malo privatnog posla, a samim tim vrlo malo žena u privatnom biznisu. Mislim da je ta moja neka odlučnost i hrabrost da uđem u nešto što nema izvestan tok, da je to nešto što je opredelilo moje kolege da me svrstaju među 50 prvih žena u Srbiji u biznisu. Ne po materijalnim merilima, već držeći se kriterijuma na koji način sam sve to uradila.
UN: Da li ste morali da učite nešto što o ovom poslu niste znali, što su iziskivala nova vremena u poslovanju i u odnosu prema ljudima, ali i prema zaposlenima?
– Na početku nisam imala nikakva osnovna znanja o ovom poslu. Pri tom vrlo je malo bilo literature o nekakvom privatnom preduzetništvu i upravo je znanje bilo to što mi je najviše nedostajalo. Posećivala sam sve moguće vrste edukacija, seminara, stalno sam želelela da saznam kako se to radi u svetu, mnogo sam čitala. Mislim da je znanje u današnjem poslu nešto što je veoma važno. Stalno morate da budete kreativni i da taj vaš posao stalno pakujete i prepakujete na jedan nov način.
UN: Živimo u muškom svetu, da li žene moraju da rade duplo više od muškaraca da bi se dokazale u poslu?
– Morate biti duplo ozbiljniji, duplo posvećeniji, zato što je puno Nevernih Toma. Sticajem okolnosti, u ovom poslu, mene nisu ocenjivale kolege, više su me ocenjivali potrošači mojih proizvoda. Ja sam im sa svoje strane davala kvalitet, moji zaposleni kvalitetnu uslugu, a potrošači su ti koji su meni lično pomogli da ovaj posao uspe. Naravno, svi mi krećemo u posao zbog egzistencije, ali moj motiv nije goli novac. Moj motiv je da napravim nešto kvalitetno, da nešto gradim, da uradim nešto što će da traje, da ima neku prepoznatljivost i da od toga što više ljudi ima koristi. Da to u krajnjem slučaju oseti i društvena zajednica u kojoj živim, da osete moji zaposleni i moja šira porodica. Veoma je važan taj motiv iz koga čovek kreće da nešto radi. Ako je motiv samo novac, to, čini mi se, bude teži put. Novac uvek dođe, pitanje je koliko ga želite i u kojoj meri vam je potreban, a ja mislim da za jedan normalan život ne treba previše.
UN: Ne može da se čuje u gradu da se zaposleni u Blu munu žale na plate ili na neisplaćene zarade. Ko su vaši zaposleni, kako ih birate?
– Mi smo jedna velika porodica. Kod mene u firmi radi 22 ljudi, uključujući mene i moju ćerku koja se sada vratila u posao, i većina tih ljudi je preko petnaest godina u firmi. Imamo neke koji su od samog početka sa mnom i njih naši sugrađani dobro poznaju. Tu su došli kao sasvim mladi, sa 18 ili 19 godina, a sada su to zreli ljudi sa odraslom decom. Puno dece se rodilo u toj našoj firmi. Mislim da se oni dobro osećaju, da znaju da pripadaju negde, da postoji neko kome su oni važni. Mislim da su zaposleni veoma važan segment poslovanja. Ako je moj zaposleni zadovoljan, on samo može doprineti mom poslu, ako je nezadovoljan ne postoji ništa što ga može naterati da radi dobro. Pored najboljeg proizvoda koji imate, ako onaj koji ga prodaje ili ga pravi, ne uradi to na kvalitetan način, ni od vašeg posla nema ništa.
UN: Šta se trenutno proizvodi u pekarama Blu mun?
– Naše pekare nisu klasične pekare, kao što Užičani dobro znaju, mi nemamo hleb, nemamo peciva. Proizvodimo pite i bureke rađene na tradicionalan način. Ručnim razvlačenjem kora se bave vrhunski pekari. Imamo slatki, slani, posni i mrsni program. Imamo, naravno, neizostavnu užičku komplet lepinju, koju čuvamo da je slučajno ne pokvarimo, jer je ona postala planetarni hit, pa volimo da se njoj posveti posebna pažnja i da ostane takva kakva jeste. Malo eksperimentišemo u tim pitama, pravimo ih na ovaj ili onaj način, ali uglavnom ne odustajemo od tradicije, ne koristimo nikakve aditive, nikakve poboljšivače, znači brašno i voda, beskvasna testa, i trudimo se da to zaista mogu da pojedu i deca i odrasli i da nema nikakvih dodataka nezdrave hrane. Učesnici smo dosta sajmova i manifestacija i dobili smo dosta priznanja i nagrada. Na etno sajmu u Beogradu smo, recimo, nagrađeni za heljdopitu od bundeve, na Novosadskom sajmu za pitu sa višnjom, za burek, za zeljanicu, tako da nam učešće na sajmovima služi da se odmerimo u odnosu na druge. Gde smo, dokle smo stigli i da li se taj naš kvalitet i dalje vrednuje. Mislim i da to naši kupci umeju veoma lepo da prepoznaju. Koliko god da se otvara, i novih pekara, i nove ponude u gradu, našoj tradicionalnoj piti i bureku naši kupci ostaju verni.
UN: Da li ste zadovoljni onim što ste do sada postigli i šta biste poručili mladim preduzetnicima koji tek ulaze u biznis?
– Zadovoljna sam, ako posmatram sa pozicije kako sam počela i u kakvim uslovima. Stalno ponavljam da je ovo jedno nestabilno tržište, a za siguran biznis je najvažnije da imate stabilno tržište. Ovde to, nažalost, nije situacija, tako da sam u tom smislu i zadovoljnija postignutim, nego što bi trebalo da budem. Ono što bih poručila mladima koji sada kreću u biznis je da ne prepisuju tuđe biznise, da ne otvaraju ono čega ima mnogo i da budu veoma kreativni. Teško je danas nešto novo izmisliti, ali mogu se stare stvari prepakivati na naš način. Velike pare će da dođu ili neće da dođu, a vi ćete mnogo da se potrošite čekajući da taj novca dođe i da propustite brojne druge šanse. Zato mislim da svako treba najpre da se okrene oko sebe i kaže šta je to što bi on voleo da radi, što bi želeo da radi, što bi tržište kupilo, i tek onda da uradi ozbiljnu analizu i da krene, jer u današnje vreme je jako skupo ući u posao, a još skuplje izaći ako on ne uspe.
LJ.K.
