Сине Раде, љуби те тата

Пише Здравко Тошић
Када је почео први велики рат, син председника владе Николе Пашића, млађани Раде, донесе лекарско уверење и би поштеђен служења држави и самог ратовања. Отац уреди да оде у Париз о трошку државе. Тамо је трошио на жене, блуд, скандале, лумперајке по кафанама, поломљен инвентар, сумњиво друштво. . . Задуживао се, китећи златом сваку нову љубавницу, а огромне дугове је враћала српска држава. Незрео, размажен, безосећајан, бахат и покварен, није показивао поштовање ни према српској војсци током кратког боравка на Крфу. Тамо се непланирано и оженио, а то је искористио да упозна нове преваранте и прошири територију свог поквареног деловања. Бахатом вожњом државним аутомобилом прегазио је једног дечака, а ствар се заташкала државним новцем.
Историја бележи безбројне афере Пашића млађег. У многима је учествовао и отац. Никола је у политику ушао као сиромашан човек. Јесте се оженио ћерком богатог трговца из Трста, али су га сумњиви послови и положај учинили далеко богатијим од свог таста. После рата пријавио је огромну ратну штету и показао своју похлепу, о чему је писао и сам Арчибалд Рајс.
Као званични службеник посланства краљевине Србије, заједно са секретаром посланства Михаилом Глушчевићем, Раде купује платину по целој Француској. (платина се користила за призводњу граната). Прикупљену платину су у дипломатским сандуцима слали у неутралну Швајцарску, а тамо продавали Немцима. Они нису питали за цену, а издајници нису имали образа. После годину дана су их ухватили, а војног суда и стрељања спасио их је посланик Миленко Веснић. Уместо војног суда, изведени су пред битољски првостепени, који, осим кршења царинских прописа, није нашао другу кривицу.
По мемоарима Ивана Мештровића, родољуби и пријатељи српског народа скупљали су прилоге за помоћ у рату. У име одбора прилоге су примале госпође Пашић и Веснић. Проблем је настао када нису дозволили проверу рачуна. Због тога је рад у одбору демонстративно напустила госпођа Денис, кћи једног професора и великог пријатеља Србије. Она је оптужила госпођу Веснић да је отварала писма, вадила чекове и стављала у своју торбу. Када је једном приликом постављено питање чека од 500.000 франака, госпођа Веснић, сва бесна, нашла је за сходно да објасни како су госпођа Пашић и она сасвим довољна гаранција да ће новац бити употребљен за српску ствар.
По завршетку рата, када се земља почела изграђивати, а ратна штета намиривати, стварале су се и претпоставке за зеленашење, посредовање, корупцију и друге видове манипулација и шпекулација којима је био вичан син Раде. Но, за почетак је злоупотребио принца Ђорђа и његову сестру Јелену и на превару узео, за то време великих, 30 хиљада франака. Док се превара открила, новац се већ потрошио. Отац, притиснут, морао је да врати из свог дубоког џепа.
Сад већ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, поражена Немачка, на име ратне штете морала је да врати 60 хиљада оваца и 17 хиљада говеди. Стоку су требали да добију спски сељаци, јер су је они током рата и изгубили. Али . . . Раде Пашић и његов шурак, грк, Белојанис ступају на сцену. Позивајући се на оца, сређују са министром пољопривреде да на кварно и за мале паре стоку проследи ратном профитеру, Хрвату, Радивоју Хафнеру. Дил доноси баснослован профит похлепном Раду. Сазнавши за то, јавност притисне Пашића и владу па дил са овцама пропадне, а са крупном стоком прође. Касније је због тога Раде добио велике батине у Новом Саду од бесног народа.
Ређале су се афере, ортаклуци и преваре. Француз де Мило требало је да гради фабрику оружја у Србији. Заступник и пословни ортак био је Раде Пашић. Држава је због Радовог “бизниса” одбила да прихвати једну фабрику оружја на име ратне штете. А та иста држава је француском “инвеститору” требало да уступи земљиште, изгради пругу до фабрике, ослободи га царина, гарантује монопол у снадбевању војске, обезбеди сировине и оно невероватно: плати унапред прву поруџбину у вредности петогодишње производње фабрике. Кад је све процурело у јавност, пукла је брука па је и сам председник владе све стопирао.
Међутим у афери са 160 вагона шећера, слаб према сину олошу, Пашић је идиотски изговорио: “дете, па воли слатко”. Тада, 1921. године Пашићево богатство било је само седам пута мање од буџета краљевине Србије када је почео рат.
После афере “Адамстал” и посла са Чесима на поправци возова, Радовог “подмазивања”, у којем је држава, уместо да плати 3 милиона, морала да плати 150 милиона динара, одлучено је да се испитају све афера Пашићевог бахатог сина. Жестоки противник Николе Пашића, Драгиша Стојадиновић прикупио је све прљаве послове, цифре и штету државе изазвану Радовим махинацијама. Све то заврши на столу код краља. Афера за афером натера краља да позове Пашића на рибање.
Дворски службеник чита све по реду, па кад на знак краља престаде, Пашић, гладећи браду у страху од оштрог краљевог погледа покуша да брани сина.
“Мој Раде има добро срце, али је окружен рђавим друштвом, које га квари”
“Председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца не сме имати таквог сина”
“Па шта да радим, ваше величанство”
“Одрекните га се”
“Не, допустите скупштинском одбору да испита његове афере”
“Читај даље” рече краљ дворском службенику.
Пашић се покаја, знајући да ће читање потрајати. У годинама, сломљен и болестан, отишао је кући и сутрадан умро. Радова реченица, “тата је молио”, више није имала никакву вредност.
Краљ Александар, осећајући одговорност за Пашићеву смрт, нареди да се случај заташка и да се казне државни службеници што нису те корупције спречили. Тако је и данас: на слабима се копља ломе.
Без људскости, части, достојанства и без имало стида, Раде је, 1945. године, мермерну бисту свог оца, рад Ивана Мештровића, продао једном колекционару из Италије. Пошто је био тужен од своје две сестре, морао је да изради другу у бронзи, која би и данас требало да је та која стоји на тргу. Нико у данашњој Србији не може у то бити сигуран.
Новија историја нас подсећа да је један други татин син “зарадио” први миллион марака носећи гајбице. После су се ређали милиони, а народ је једва преживљавао. Како нам се историја смеје.
Наследници Рада Пашића реституцијом потражују његову имовину. Нико не пита како ју је стекао. Нико не пита данас како татини синови стичу богатство. И нико, од тих силних патриота, коначно да затражи доношење закона о пореклу имовине. Тако је то кад је похлепа јача од здравог разума. А обећање народу ништа не кошта. Све ће му се обећати, али му се ништа не сме испунити.

(Ужичка недеља 979)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.