Piše Zdravko Tošić
Kada je počeo prvi veliki rat, sin predsednika vlade Nikole Pašića, mlađani Rade, donese lekarsko uverenje i bi pošteđen služenja državi i samog ratovanja. Otac uredi da ode u Pariz o trošku države. Tamo je trošio na žene, blud, skandale, lumperajke po kafanama, polomljen inventar, sumnjivo društvo. . . Zaduživao se, kiteći zlatom svaku novu ljubavnicu, a ogromne dugove je vraćala srpska država. Nezreo, razmažen, bezosećajan, bahat i pokvaren, nije pokazivao poštovanje ni prema srpskoj vojsci tokom kratkog boravka na Krfu. Tamo se neplanirano i oženio, a to je iskoristio da upozna nove prevarante i proširi teritoriju svog pokvarenog delovanja. Bahatom vožnjom državnim automobilom pregazio je jednog dečaka, a stvar se zataškala državnim novcem.
Istorija beleži bezbrojne afere Pašića mlađeg. U mnogima je učestvovao i otac. Nikola je u politiku ušao kao siromašan čovek. Jeste se oženio ćerkom bogatog trgovca iz Trsta, ali su ga sumnjivi poslovi i položaj učinili daleko bogatijim od svog tasta. Posle rata prijavio je ogromnu ratnu štetu i pokazao svoju pohlepu, o čemu je pisao i sam Arčibald Rajs.
Kao zvanični službenik poslanstva kraljevine Srbije, zajedno sa sekretarom poslanstva Mihailom Gluščevićem, Rade kupuje platinu po celoj Francuskoj. (platina se koristila za prizvodnju granata). Prikupljenu platinu su u diplomatskim sanducima slali u neutralnu Švajcarsku, a tamo prodavali Nemcima. Oni nisu pitali za cenu, a izdajnici nisu imali obraza. Posle godinu dana su ih uhvatili, a vojnog suda i streljanja spasio ih je poslanik Milenko Vesnić. Umesto vojnog suda, izvedeni su pred bitoljski prvostepeni, koji, osim kršenja carinskih propisa, nije našao drugu krivicu.
Po memoarima Ivana Meštrovića, rodoljubi i prijatelji srpskog naroda skupljali su priloge za pomoć u ratu. U ime odbora priloge su primale gospođe Pašić i Vesnić. Problem je nastao kada nisu dozvolili proveru računa. Zbog toga je rad u odboru demonstrativno napustila gospođa Denis, kći jednog profesora i velikog prijatelja Srbije. Ona je optužila gospođu Vesnić da je otvarala pisma, vadila čekove i stavljala u svoju torbu. Kada je jednom prilikom postavljeno pitanje čeka od 500.000 franaka, gospođa Vesnić, sva besna, našla je za shodno da objasni kako su gospođa Pašić i ona sasvim dovoljna garancija da će novac biti upotrebljen za srpsku stvar.
Po završetku rata, kada se zemlja počela izgrađivati, a ratna šteta namirivati, stvarale su se i pretpostavke za zelenašenje, posredovanje, korupciju i druge vidove manipulacija i špekulacija kojima je bio vičan sin Rade. No, za početak je zloupotrebio princa Đorđa i njegovu sestru Jelenu i na prevaru uzeo, za to vreme velikih, 30 hiljada franaka. Dok se prevara otkrila, novac se već potrošio. Otac, pritisnut, morao je da vrati iz svog dubokog džepa.
Sad već Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, poražena Nemačka, na ime ratne štete morala je da vrati 60 hiljada ovaca i 17 hiljada govedi. Stoku su trebali da dobiju spski seljaci, jer su je oni tokom rata i izgubili. Ali . . . Rade Pašić i njegov šurak, grk, Belojanis stupaju na scenu. Pozivajući se na oca, sređuju sa ministrom poljoprivrede da na kvarno i za male pare stoku prosledi ratnom profiteru, Hrvatu, Radivoju Hafneru. Dil donosi basnoslovan profit pohlepnom Radu. Saznavši za to, javnost pritisne Pašića i vladu pa dil sa ovcama propadne, a sa krupnom stokom prođe. Kasnije je zbog toga Rade dobio velike batine u Novom Sadu od besnog naroda.
Ređale su se afere, ortakluci i prevare. Francuz de Milo trebalo je da gradi fabriku oružja u Srbiji. Zastupnik i poslovni ortak bio je Rade Pašić. Država je zbog Radovog “biznisa” odbila da prihvati jednu fabriku oružja na ime ratne štete. A ta ista država je francuskom “investitoru” trebalo da ustupi zemljište, izgradi prugu do fabrike, oslobodi ga carina, garantuje monopol u snadbevanju vojske, obezbedi sirovine i ono neverovatno: plati unapred prvu porudžbinu u vrednosti petogodišnje proizvodnje fabrike. Kad je sve procurelo u javnost, pukla je bruka pa je i sam predsednik vlade sve stopirao.
Međutim u aferi sa 160 vagona šećera, slab prema sinu ološu, Pašić je idiotski izgovorio: “dete, pa voli slatko”. Tada, 1921. godine Pašićevo bogatstvo bilo je samo sedam puta manje od budžeta kraljevine Srbije kada je počeo rat.
Posle afere “Adamstal” i posla sa Česima na popravci vozova, Radovog “podmazivanja”, u kojem je država, umesto da plati 3 miliona, morala da plati 150 miliona dinara, odlučeno je da se ispitaju sve afera Pašićevog bahatog sina. Žestoki protivnik Nikole Pašića, Dragiša Stojadinović prikupio je sve prljave poslove, cifre i štetu države izazvanu Radovim mahinacijama. Sve to završi na stolu kod kralja. Afera za aferom natera kralja da pozove Pašića na ribanje.
Dvorski službenik čita sve po redu, pa kad na znak kralja prestade, Pašić, gladeći bradu u strahu od oštrog kraljevog pogleda pokuša da brani sina.
“Moj Rade ima dobro srce, ali je okružen rđavim društvom, koje ga kvari”
“Predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ne sme imati takvog sina”
“Pa šta da radim, vaše veličanstvo”
“Odreknite ga se”
“Ne, dopustite skupštinskom odboru da ispita njegove afere”
“Čitaj dalje” reče kralj dvorskom službeniku.
Pašić se pokaja, znajući da će čitanje potrajati. U godinama, slomljen i bolestan, otišao je kući i sutradan umro. Radova rečenica, “tata je molio”, više nije imala nikakvu vrednost.
Kralj Aleksandar, osećajući odgovornost za Pašićevu smrt, naredi da se slučaj zataška i da se kazne državni službenici što nisu te korupcije sprečili. Tako je i danas: na slabima se koplja lome.
Bez ljudskosti, časti, dostojanstva i bez imalo stida, Rade je, 1945. godine, mermernu bistu svog oca, rad Ivana Meštrovića, prodao jednom kolekcionaru iz Italije. Pošto je bio tužen od svoje dve sestre, morao je da izradi drugu u bronzi, koja bi i danas trebalo da je ta koja stoji na trgu. Niko u današnjoj Srbiji ne može u to biti siguran.
Novija istorija nas podseća da je jedan drugi tatin sin “zaradio” prvi million maraka noseći gajbice. Posle su se ređali milioni, a narod je jedva preživljavao. Kako nam se istorija smeje.
Naslednici Rada Pašića restitucijom potražuju njegovu imovinu. Niko ne pita kako ju je stekao. Niko ne pita danas kako tatini sinovi stiču bogatstvo. I niko, od tih silnih patriota, konačno da zatraži donošenje zakona o poreklu imovine. Tako je to kad je pohlepa jača od zdravog razuma. A obećanje narodu ništa ne košta. Sve će mu se obećati, ali mu se ništa ne sme ispuniti.
(Užička nedelja 979)
