PIŠE: DRAGAN R. FILIPOVIĆ
ПРАШИНА, УЖИЦЕМ ЗАВЕДЕНИ И ПРОЛЕЋЕ
1.
Прошле среде, срушена је кућа Љубе Стојановића. Дигла се велика прашина.
Ветар је ту прашину понео ка Дому здравља, па низ улицу ка Слануши. Што нисмо удахнули, пало је на куће, асфалт и паркиране аутомобиле.
У четвртак је пала добра киша и, уз грмљавину од Јелове горе, сапрала прашину и Ђетињом је проследило наниже, где воде свих наших прања одлазе.
Остало је само оно што смо удахнули, било те априлске среде 2016. године, било кад би смо мирисали ретке и скриване Стојановићеве трагове док смо лутали тражећи пут ка зрелости.
И, ако се за добрим коњем прашина диже, како то да изгледа као да погубљено тумарамо тркачком стазом, немајући појма ни где је циљ, ни зашто би смо се ка њему кретали?
2.
А и тај хиподром смо имали: ено га на нашем пренатрпаном одељењу за изгубљене ствари и у фолдеру у ком добри Ужичани чувају лоше скениране фотографије из славних дана.
Кад погледаш, сва наша настојања, укључујући и поменута тумарања стазом, одвијају се у уском простору између оног што смо имали па упропастили и оног што ћемо имати кад се стекну услови.
А услови ће се стећи кад бар неки од наших старатеља, рецимо из Краљева, у поверењу саопште нашим првацима да су дигли руке од немогуће мисије увођења Ужица у ред и да нам препуштају да радимо себи шта знамо и како умемо.
Значи, никад.
Превише их живи од бриге над нашим пословима.
Ако се икад отргнемо и започнемо свој живот, хајде да их не зовемо на прославу пунолетства: ми би смо били у послузи, они би ловили наше девојке и младиће.
То, признаћете, и није нека забава.
3.
Међу некретнинама, које памте стара, добра времена у којима је Ужице било близу партијског срца и државне касе, постоји чврсто уверење да смо још почетком осамдесетих напуштени, остављени да тихо пропадамо.
Избрисани смо из временских прогноза и пијачног барометра; република, држава потом, није у наш крај улагала колико смо навикли… Кажу да смо и у преговорима око гасовода прошли лоше, или бар лошије од Чачка, што овде изазива посебну патњу.
Одузимали су нам надлежности, институције су журно селили, рецимо у Краљево, као да је, не било примењено, опет дошло време повлачења преко планина.
А зашто?
Омиљена теорија завере каже да јако Ужице има смисла само као погранични град, као Динарска капија кроз коју воде путеви и послови ка Црној Гори и БиХ; циници мисле да да је осталима у Србији дојадио наш привилегован положај мезимчета комунизма.
Обоје је, највероватније, потпуно погрешно; заступање било ког тумачења одвлачи нас од целовитог питања: а зашто још нисмо схватили да за нас нико не мари?
4.
Да смо схватили, рецимо, ауто-пут до мора не би ишао преко Пештера, већ би окрзнуо Град и отишао преко Златибора.
Без тог пута, наша Динарска капија неће имати значај, који би морала да има; без значаја неће имати послове и иметак; без иметка остаћемо и без гласа, и без утицаја.
Ако без свега останемо, не морамо се ни ми више задржавати на обалама Мале свете реке. Ионако кажу да је ово град за двадесет хиљада становника и ниједног више.
5.
И тако већ неко време богати и напредни Ужичани одлазе у Београд, Београђани по западном свету, западњаци у Њујорк, ако је икако могуће.
Било је увек тог кретања, али сад је мисао о останку и раду за бољитак заједнице у којој је тај поникао и напредовао застарела, назадна.
Тај пут ка светлостима велеграда је природан, а је ли неприродна жеља неког јаког да свом силом, упркос отпорима, направи нешто у овом беспућу заборављеном од свих у које смо веровали?
Има ту неправде.
Јер, ако си овде годинама стицао, прикупљао си од иметка мање успешних или мање срећних суграђана и кад одеш у велики град, однећеш све што можеш и додатно осиромашити град, успорити га у кретању. Ако си још склон развоју и напретку, губитак је већи.
Било би лепо кад би смо неким истраживањем могли да утврдимо ко би остао без обзира на лоше изгледе, а ко би отишао да има и најмању шансу; чисто да се зна код кога куповати, код кога не; коме поверавати да води заједничке послове, коме никако.
Такво понашање би било преко сваке мере неприкладно данашњици и толико политички некоректно, да би смо сви Ужицем заведени бескрајно уживали.
6.
Дотад, уживајмо у експлозији пролећа каква се не памти.
Ни они што шапућу улицом док су им и ум, и тело обузети прерачунавањем трошкова и минуса, нису могли да то не примете; ни они што се буде с надом да ће ући у порески репрограм и расталити се с државом уласком у дужничко ропство, нису избегли лепоти која се и на њихове очи развија.
Између два проласка улицом у којој још има понека башта, руже су процветале.
Колико год вам било тешко, покушајте да запазите шта је вам је природа уприличила ове сезоне, и то одмах: проћи ће толико брзо да ћете због обузетости свакодневним мислима, које вам чело набирају и искључују вас, све пропустити.
А штета.
У природу, ви Ужицем заведени и остали; тамо се дише и леђа полако исправљају, тамо се та згрченост забринутог лица омекшава. Од тих малих великих догађаја ваше тело ће почети да се сећа како је то било док тегобе нису преузеле команду.
Држите се добро кад се сети.
7.
Ако вас ухвати то с пролећем, природим и обновљеним телесним функцијама и још вас докачи зов Ђетиње, поведите рачуна: све се буди, укључујући прелепе живуљке, које могу бити опасне.
Змије.
Ово је време плеса поскока.
Има их око некадашње Ћирине пруге; с њима делимо кањон који волимо. Гледај пред себе, гледај поред себе, гледај гране и не хватај се за дрво руком ако ниси видео и с оне стране. Воле око извора, воле топли асфалт у предвечерје, некад и ноћу.
Јеж је поскоков сателит и кад га видиш, знај да је и наша отровница у кругу од неколико корака око њега.
Срећом по нас, склања се. Већина нас га никад не види и појма немамо колико смо близу његових очњака били.
То што је законом заштићен јесте битно, али нама је важније што је драгоцен за равнотежу Рајских отока и леп као да је с нарочитом пажњом дизајниран.
8.
Прошле среде, дигла се прашина.
Све смо склонији прашињању кад се лоше ствари десе, све смо удаљенији од решавања будућих случајева на време. Одучили смо се од доношења одлука од којих зависи какав ће нам бити живот у нашем граду.
Због пролећне ерупције, људи које волимо, Мале свете реке и њених опасних лепотана, ваљда је јасно да је ово град за који се вреди борити.
Драган Р. Филиповић
