PIŠE: DRAGAN R. FILIPOVIĆ
PRAŠINA, UŽICEM ZAVEDENI I PROLEĆE
1.
Prošle srede, srušena je kuća Ljube Stojanovića. Digla se velika prašina.
Vetar je tu prašinu poneo ka Domu zdravlja, pa niz ulicu ka Slanuši. Što nismo udahnuli, palo je na kuće, asfalt i parkirane automobile.
U četvrtak je pala dobra kiša i, uz grmljavinu od Jelove gore, saprala prašinu i Đetinjom je prosledilo naniže, gde vode svih naših pranja odlaze.
Ostalo je samo ono što smo udahnuli, bilo te aprilske srede 2016. godine, bilo kad bi smo mirisali retke i skrivane Stojanovićeve tragove dok smo lutali tražeći put ka zrelosti.
I, ako se za dobrim konjem prašina diže, kako to da izgleda kao da pogubljeno tumaramo trkačkom stazom, nemajući pojma ni gde je cilj, ni zašto bi smo se ka njemu kretali?
2.
A i taj hipodrom smo imali: eno ga na našem prenatrpanom odeljenju za izgubljene stvari i u folderu u kom dobri Užičani čuvaju loše skenirane fotografije iz slavnih dana.
Kad pogledaš, sva naša nastojanja, uključujući i pomenuta tumaranja stazom, odvijaju se u uskom prostoru između onog što smo imali pa upropastili i onog što ćemo imati kad se steknu uslovi.
A uslovi će se steći kad bar neki od naših staratelja, recimo iz Kraljeva, u poverenju saopšte našim prvacima da su digli ruke od nemoguće misije uvođenja Užica u red i da nam prepuštaju da radimo sebi šta znamo i kako umemo.
Znači, nikad.
Previše ih živi od brige nad našim poslovima.
Ako se ikad otrgnemo i započnemo svoj život, hajde da ih ne zovemo na proslavu punoletstva: mi bi smo bili u posluzi, oni bi lovili naše devojke i mladiće.
To, priznaćete, i nije neka zabava.
3.
Među nekretninama, koje pamte stara, dobra vremena u kojima je Užice bilo blizu partijskog srca i državne kase, postoji čvrsto uverenje da smo još početkom osamdesetih napušteni, ostavljeni da tiho propadamo.
Izbrisani smo iz vremenskih prognoza i pijačnog barometra; republika, država potom, nije u naš kraj ulagala koliko smo navikli… Kažu da smo i u pregovorima oko gasovoda prošli loše, ili bar lošije od Čačka, što ovde izaziva posebnu patnju.
Oduzimali su nam nadležnosti, institucije su žurno selili, recimo u Kraljevo, kao da je, ne bilo primenjeno, opet došlo vreme povlačenja preko planina.
A zašto?
Omiljena teorija zavere kaže da jako Užice ima smisla samo kao pogranični grad, kao Dinarska kapija kroz koju vode putevi i poslovi ka Crnoj Gori i BiH; cinici misle da da je ostalima u Srbiji dojadio naš privilegovan položaj mezimčeta komunizma.
Oboje je, najverovatnije, potpuno pogrešno; zastupanje bilo kog tumačenja odvlači nas od celovitog pitanja: a zašto još nismo shvatili da za nas niko ne mari?
4.
Da smo shvatili, recimo, auto-put do mora ne bi išao preko Peštera, već bi okrznuo Grad i otišao preko Zlatibora.
Bez tog puta, naša Dinarska kapija neće imati značaj, koji bi morala da ima; bez značaja neće imati poslove i imetak; bez imetka ostaćemo i bez glasa, i bez uticaja.
Ako bez svega ostanemo, ne moramo se ni mi više zadržavati na obalama Male svete reke. Ionako kažu da je ovo grad za dvadeset hiljada stanovnika i nijednog više.
5.
I tako već neko vreme bogati i napredni Užičani odlaze u Beograd, Beograđani po zapadnom svetu, zapadnjaci u Njujork, ako je ikako moguće.
Bilo je uvek tog kretanja, ali sad je misao o ostanku i radu za boljitak zajednice u kojoj je taj ponikao i napredovao zastarela, nazadna.
Taj put ka svetlostima velegrada je prirodan, a je li neprirodna želja nekog jakog da svom silom, uprkos otporima, napravi nešto u ovom bespuću zaboravljenom od svih u koje smo verovali?
Ima tu nepravde.
Jer, ako si ovde godinama sticao, prikupljao si od imetka manje uspešnih ili manje srećnih sugrađana i kad odeš u veliki grad, odnećeš sve što možeš i dodatno osiromašiti grad, usporiti ga u kretanju. Ako si još sklon razvoju i napretku, gubitak je veći.
Bilo bi lepo kad bi smo nekim istraživanjem mogli da utvrdimo ko bi ostao bez obzira na loše izglede, a ko bi otišao da ima i najmanju šansu; čisto da se zna kod koga kupovati, kod koga ne; kome poveravati da vodi zajedničke poslove, kome nikako.
Takvo ponašanje bi bilo preko svake mere neprikladno današnjici i toliko politički nekorektno, da bi smo svi Užicem zavedeni beskrajno uživali.
6.
Dotad, uživajmo u eksploziji proleća kakva se ne pamti.
Ni oni što šapuću ulicom dok su im i um, i telo obuzeti preračunavanjem troškova i minusa, nisu mogli da to ne primete; ni oni što se bude s nadom da će ući u poreski reprogram i rastaliti se s državom ulaskom u dužničko ropstvo, nisu izbegli lepoti koja se i na njihove oči razvija.
Između dva prolaska ulicom u kojoj još ima poneka bašta, ruže su procvetale.
Koliko god vam bilo teško, pokušajte da zapazite šta je vam je priroda upriličila ove sezone, i to odmah: proći će toliko brzo da ćete zbog obuzetosti svakodnevnim mislima, koje vam čelo nabiraju i isključuju vas, sve propustiti.
A šteta.
U prirodu, vi Užicem zavedeni i ostali; tamo se diše i leđa polako ispravljaju, tamo se ta zgrčenost zabrinutog lica omekšava. Od tih malih velikih događaja vaše telo će početi da se seća kako je to bilo dok tegobe nisu preuzele komandu.
Držite se dobro kad se seti.
7.
Ako vas uhvati to s prolećem, prirodim i obnovljenim telesnim funkcijama i još vas dokači zov Đetinje, povedite računa: sve se budi, uključujući prelepe živuljke, koje mogu biti opasne.
Zmije.
Ovo je vreme plesa poskoka.
Ima ih oko nekadašnje Ćirine pruge; s njima delimo kanjon koji volimo. Gledaj pred sebe, gledaj pored sebe, gledaj grane i ne hvataj se za drvo rukom ako nisi video i s one strane. Vole oko izvora, vole topli asfalt u predvečerje, nekad i noću.
Jež je poskokov satelit i kad ga vidiš, znaj da je i naša otrovnica u krugu od nekoliko koraka oko njega.
Srećom po nas, sklanja se. Većina nas ga nikad ne vidi i pojma nemamo koliko smo blizu njegovih očnjaka bili.
To što je zakonom zaštićen jeste bitno, ali nama je važnije što je dragocen za ravnotežu Rajskih otoka i lep kao da je s naročitom pažnjom dizajniran.
8.
Prošle srede, digla se prašina.
Sve smo skloniji prašinjanju kad se loše stvari dese, sve smo udaljeniji od rešavanja budućih slučajeva na vreme. Odučili smo se od donošenja odluka od kojih zavisi kakav će nam biti život u našem gradu.
Zbog prolećne erupcije, ljudi koje volimo, Male svete reke i njenih opasnih lepotana, valjda je jasno da je ovo grad za koji se vredi boriti.
Dragan R. Filipović
