КУРСИСТА КАРЛА ШМИТА ИЗ НАШЕГ СОКАКА
“У Владичином Хану их се окупи 4, у Градишту их се окупи 11, у Голубцу их се окупи 9, у Оџацима између 0 и 17 и сви их трпимо све време. Окупи их се 1500 овде, заузму све улице по Београду. Ћутимо, демократија, све је у реду”. Ове речи изговорио је Александар Вучић на седници проширеног састава Извршног и Главног одбора Српске напредне странке у “Сава центру”, пред више хиљада делегата, уочи великог митинга СНС 19. априла.
Тих неколико људи по општинама у Србији и, по Вучићевој математици, укупно 1500 њих у Београду толико су безначајни да их у збиру нема колико је била делегата СНС тог дана у Великој сали “Сава центра”. Упркос томе, Вучић је добар део свог излагања посветио управо том статистички занемарљивом делу становништва и прогласио их следбеницима једног фашисте и двојице тајкуна. То је добро документована противречност ауторитарних режима у којим се противници деградирају до нивоа политичког ништавила, али им се истовремно приписује таква субверзивна моћ, да је потребно мобилисати и војни врх за превентивно спречавање државног удара.
Константно одржавање те врсте тензије неопходно је, јер Вучић вулгарно, али доследно следи политичку филозофију Карла Шмита, према којој је специфично политичко разликовање, на које се могу свести политичке радње и мотиви, разликовање пријатеља и непријатеља. Искључивост Вучићевог јавног дискурса и политичка супстанца његове владавине је оштра и стална подела на оне који хоће да сруше Србију и оне који озбиљно и одговорно раде за њену будућност. То је кључна политичка подела коју Вучићева пропагандна машинерија, из дана у дан, сервира јавности и која нас доводи до другог важног појма из Шмитове политичке филозофије. То је појам ванредног стања.
Ванредно стање је веома сложен појам који је тешко дефинисати, јер се налази на граници права и политике. Најстрожи покушај да се заокружи једна теорија ванредног стања јесте дело Карла Шмита. Углавном га налазимо у Шмитовој књизи “Диктатура”, као и у есеју “Политичка теологија”. У најконсеквентнијем смислу, ванредно стање се показује као легална форма онога што не може да има легалну форму. У том смислу Вучићев режим је једно уопштавање ванредног стања.
Према италијанском филозофу Ђорђу Агамбену, једном од најпроницљивијих тумача Шмитове мисли, особеност ванредног стања је одвајање силе закона од закона. Ванредно стање дефинише режим закона у којем норма важи, али се не примењује, а акти који немају вредност закона отуда добијају вредност или снагу закона. Писани и неписани споразуми председника републике су изнад Устава, нелегална градња и незаконито пословање се озакоњује, ако сте у кругу особа блиских председнику или његовом брату, јавни ресурси и буџетска средства се противзаконито и нескривено узурпирају ако то нареди председник. Оно што не би смело да има дејство закона постало је закон и легитимно се спроводи као део поретка, мимо законом дефинисаног монопола принуде.
Али, једном када је ванредно стање постало правило, ваља се прибојавати да то скретање привремене и изузетне мере у техници владања не доведе до губитка разликовања или, прецизније, легитимисања свих облика правног насиља. У крајњем случају, како примећује Агамбен, то значи да се сила закона колеба као неодређени елемент којег може да потражује час државни ауторитет, час ауторитет неке антирежимске или револуционарне организације. Овде долазимо до важног тренутка анализе.
Вучићеве оптужбе за насиље опозиције су политичка излазна стратегија из ситуације у којој он као насилник над законом мора да нађе оправдање за своје насиље или да скрене пажњу јавности са њега. Вучић се прибојава организованог насиља и зато га тако често спомиње и провоцира док још није ескалирало и сазрело, јер је он као државни ауторитет и технолог перманентног ванредног стања изгубио легитимитет, заснован на закону, да му се силом супротстави када се то деси. Квалитативне разлике у примени режимског и антирежимског насиља у том случају не би било, све би се свело на то ко ће бити јачи. То су правила игре које је Вучић увео и он врло добро зна како се игра та игра и шта би све могао да буде њен коначни исход.
Протести опозиције су ванредна мера и покушај ванинституционалне борбе за излазак из ванредног стања које је режим Александра Вучића имплементирао. Колико год функција великог митинга Српске напредне странке заказаног за 19. април била демонстрација моћи над опозицијом, то је извесно знак декаденције Вучићевог режима, јер је, по дефиницији, надмоћнија власт у политичкој борби почела да користи исте методе као подређена опозиција. То је имплицитно признање да је власт саму себе делегитимисала као ауторитет заснован на закону и да јој је преостало само да се служи мање или више огољеном силом.
То је једна од последица примене Шмитове дефиниције политичког у пракси. Карл Шмит је, као заклети антипроцедуралиста, на трагу Русоових идеја о непосредној плебисцитарној демократији, био децидиран у томе да је једини гарант демократије и у великим националним државама, попут Француске или Немачке (као супротност Русоовој Женеви или грчким полисима у којима је непосредна демократија била могућа) акламативно окупљање народа на трговима и улицама, без обзира на број људи који се окупио, повод или циљ. “Довољно често је потврђено искуство да свако, па и привидно, испрва неполитичко народно окупљање, у себи садржи неочекиване политичке могућности”, писао је Шмит.
Из тог разлога председник републике не може да не помене, колико год сугерисао да су они безначајни, оних 9 људи из Голубца или 11 из Градишта, који се већ месецима окупљају на улицама. Само њихово помињање, ангажовање свих државних ресурса и организовање контрамитинга против те шаке јада, како то каже пожешки напредњачки сатрап, признање је са највишег врха да су они једнако важни, ако не чак и важнији, од хиљада послушника који ће се аутобуским конвојима 19. априла сјатити у Београд.
Александар Дивовић
