Бранко Поповић је рођен 1959. године. Дипломирао је на Факултету драмских уметности, одсек Позоришне и радио режије 1987. године са представом „Комунистички рај“ изведеној у Народном позоришту у Ужицу. Она је годину дана касније на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић“. У позоришту проводи 15 година. Други део каријере је на Учитељском факултету у Ужицу где ради као продекан и ванредни професор за једну групу уметничких предмета. Поред тога једно време је уредник Радио „Талије“ и Телевизије „С“.
Поводом 70 година постојања Народног позоришта у Ужицу, потписник ових редова разговарао је са некадашњим директором ове Установе Бранком Поповићем.
По чему ћете памтити период проведен у Позоришту?
– То је један од најтежих периода у мом и нашем животу, односно време велике хиперинфлације и економске и сваке друге међународне изолације. То је време и када се боримо за сваки динар и када Позориште успева, не само да опстане, него је доста и унапредило рад. Посебно бих истакао добру сарадњу коју смо успоставили са позориштем „Театар Маперовској “ у Москви, затим ту је Театар „Сузирија“ из Кијева, где сам такође успоставио добру сарадњу. Они су долазили код нас, ми смо одлазили код њих. У то време је редитељ из Русије Андреј Панченко, режирао у нашем позоришту и мислим да су то вредне ствари зато што је то било нешто неуобичајено и практично смо ми једини у земљи тада путовали по свету.
Ви сте били директор када је у Ужицу покренут Југословенски позоришни фестивал. Како сада гледате на то?
– Моја идеја и јесте била да тада када се све распада и пуца, направимо нешто што нас спаја. Отуда је и идеја о Југословенском позоришном фестивалу (ЈПФ). Оно што је мене посебно радовало је да су се сви, у то време југословенски уметници, одазвали. Одазвало се Министарство културе Црне Горе и Србије и значајним средствима помогли стварање ЈПФ и врло ми је драго што он траје и данас, што подједнаком, ако не и јачом везом, везује позоришта из целог региона, да кажем земаља Југославије, мада је сада леп израз „Југоисточна Европа“, али не везује само уметнике него и публику, позоришну критику итд.
Шта мислите о Фестивалу? Да ли ће трајати и даље и да ли смета неком што се и даље зове „југословенски“? Смета ли Вама?
– Мени не смета. Ја сам га основао под тим називом. Он не сме да смета због тога, као што не смета Југословенско драмско позориште и то такође не сме никоме да смета и то зато што је то сведочанство једном времену. Треба га гледати као заштитни знак целог Фестивала. Да ли ће он да се шири даље и да ли ће он да буде неки регионални фестивал који ће да укључи и Бугарску и Мађарску итд… Ја бих то лично волео. Био сам на једном сличном фестивалу у румунском граду Сибију где фестивал финансира Европска унија. Зашто и нас не би једног дана финансирали? Ту гостују најпознатија светска позоришта. Сибију је град величине Крагујевца. Тако да је могуће да и ми на неки начин проширимо Фестивал. Треба тако размишљати, а не у смислу да ли то некоме смета или не. Треба да размишљамо да Фестивал из године у годину расте. Интересантно је да смо направили фестивал под тим концептом, а већ неколико година касније „Стреријино позорје“ је, у једној причи коју су они направили под називом „Кругови“ практично направили нешто слично као и ми.
Шта мислите о томе да та установа покрене још неки такав пројекат. У Јагодини постоје „Дани комедије“, у Новом Саду „Стеријино позорје“ итд. Да ли може нешто тако и на студентском нивоу? Да им то буду неки дипломски радови? На пример. И да то буде овде.
– Ми смо имали то на уму да за време Фестивала постоји нека врста уличног театра. Међутим то је код нас незгодно јер је у време Фестивала новембар, тако да је то јако тешко. С друге стране, ово о чему говорите, о везивању студената, то је такође било на нашем Фестивалу. Неке године га има, неке нема. Зависи мало и од пара. Од почетка постоји идеја, а постојала је дуго времена и реализација да на фестивалима учествују факултети драмских уметности са студентима који би посматрали фестивал, нешто од својих радова показали, склопили нове уговоре и познанства и то се такође показало као корисно. Уосталом један од таквих студената је и Душан Спасојевић који је касније долазио овде као такмичар.
Колико је било премијера у Вашем мандату?
– Сваке сезоне позориште има обавезу да изнедри 5-6 премијера. То је нешто што се преноси годинама и што град може да поднесе. Када кажем 5-6 премијера ту се увек мисли и једна представа за децу, да буде из лектире, савремене литературе, класике, тако да смо ми тај план, у принципу, већином, колико је то могуће, све је зависило од пара, испоштовали. Неке представе, за које нисмо имали пара, радио сам ја, па смо и тако уштедели новац и могу рећи да смо испоштовали норму.
Која представа је имала највише извођења и која је имала највише у Вашем периоду? Знам да је представа „Боинг-боинг“ имала преко 100 извођења.
– Јесте. Јесте. „Боинг“ је настао нешто касније. То је представа коју су радили Милијана Ивановић, Слободан Љубичић, као глумац и Дивна Марић. Ту је и Момо Капор. Њихова представа „Крај викенда“ се и дан данас игра. И она је практично прегурала преко 100. Свакако ће остати у сећању и представа коју сам ја режирао „Радо иде Србин у војнике“ са великим бројем награда и признања. У позоришту је некада много важно да се добије добар, здрав колектив, него те награде, које дођу и оду. Оно што бих ја посебно истакао је подмлађивање ансамбла и долазак већег броја глумаца са завршеним глумачким академијама. На то сам посебно поносан и мислим да смо ту направили коперникански обрт у позоришту и да су позориштем почели да се баве стручни људи на најлепши могући начин.
Након биоскопских пројекција филмови се продају на ДВД-ијевима. Шта мислите о продаји ДВД-јева позоришних представа након њиховог силаска са сцене?
– То је добра идеја, али да би сте продавали ДВД неке представе, а ја имам неке снимке представа, морате имати добар снимак. Већину наших представа снимају аматери, са једном или две камере што је јако лош снимак. Имамо неколико представа које је снимао РТС за потребе свог телевизијског програма и то су одлични снимци. Снимано са 5-6 камера, одлична резолуција, квалитетни сниматељи… Пре тога су и глумци и симатељи имали пробу итд. Сматрам да би ти снимци и дан-данас кад би се дали у некакву пропаганду и постали некакав део сталне продаје, били веома популарни и врло гледани. Једна од тих представа је „Радио иде Србин у војнике“ која је снимана за потребе РТС-а.
Шта мислите о позоришту на отвореном? Да ли би било тешко спремити сценографију и остало за представу на Тргу? На пример у оквиру „Ужичког лета“. Као што је некада било на Тврђави.
– Не би било лоше. Ја сам један од заговорника да се ради то амбијентално позориште. Јако пуно сам радио таквих представа да их сада не набрајам. Наше позориште је било у манастиру Манасија у Деспотовцу. У порти манастира смо изводили представу „Деспот Стефан“ коју је такође снимала РТС. Интересантно је да смо исту представу играли у манастиру Поганово код Пирота и тој представи је, по њиховој жељи, присуствовао и Синод Српске православне цркве (СПЦ), на челу са патријархом Павлом. Постоје и данас фотографије у позоришту са те представе. Позориште је, пре свега свих нас, припада свим грађанима, ако ћемо да посматрамо то из перспективе старе Грчке и да је таква идеја врло корисна и добра. Треба увек наћи добар и користан простор и, наравно, расположене људе да направе такво амбијентално позориште. У Ужицу има доста места у којима могу да се играју неке такве представе. Ја се већ одавно размишљам и већ сам мало причао са људима из Позоришта да у дворишту Јокановића куће направимо прозоришну предстасву „Путујуће позориште ’Шопаловић’“, по тексту Љубомира Симовића, које се и иначе, аутентично дешава у Ужицу 1941. године и то може да буде јако интересантно.
Има ли нешто да је урађено у Позоришту за време Вашег мандата када је инфраструктура у питању? Нешто као мала сцена у новије време, на пример.
– Ми смо се тада иглавном бавили санирањем неких ствари које су биле врло проблематичне. Бавили смо се прокишњавањем с једне стране зграде, с друге стране продором воде у подруме. То они људи који раде и који су радили у позоришту добро знају. Нама када падне киша у подруму буде метар до метар и по воде и захваљујући тадашњем Минситарству културе Републике Србије и Миодрагу Ђукићу, који је дошао лично у позориште, да се увери да смо то урадили. Ми смо тај проблем решили. Зашто је то било добро? Зато што се у подруму налази срце електричног система позоришта. Једном приликом када смо звали министра ја сам рекао да ми лежимо на једној „атомској бомби“. Јер срце свих струја се налази у подруму где продире вода. И то је био један од кључних разлога да се да велики новац да то решимо, као што смо решавали друге ствари унутар зграде. Не можете да кренете у улепшавање зграде док не решите нешто што је најкритичније. Најкритичнији је био продор воде. Тако да смо то морали да решимо и решили смо то успешно. Позориште је, то старији грађани знају, направљено на мочварном терену и тај проблен није од почетка решен тако да смо се ми, а чини ми се и ова Управа, борили са тим.
Какве сте награде Позориште и Ви као редитељ освојили у том периоду?
– Ја сам добио две добре, лепе награде. Једна је на Награда публике за режију, друга „Јоаким Вујић“, обе за представу „Радо иде Србин у војнике“ и награду за сценографију за представу „Капетан Џон Пиплфокс“. Моји глумци су се такође надобијали много награда, тако да би Вам сада требале три „Ужичке недеље“ ако бих их набрајао, а и бојим се да некога не прескочим. У свакој мојој представи коју сам режирао и која је била на Сусретима „Јоаким Вујић“, осим представе по делу Светислава Басаре „Црна хроника“, која је у то време дочекана „на нож“ из разних разлога. Што због Басаре, што због нашег позоришта које је тада било изузетно популарно, па није се, можда, дозволило да ми однесемо све награде. Глумци су заиста добили велики број награда. И костимографкиња Снежана Ковачевић, и Миодраг Табачки, један од најбољих европских сценографа, такође је добијао награде, баш за представу „Радо иде Србин у војнике“, иначе мој професор , који је радио ту и тако даље. Значи велики број уметника, Мирољуб Ранђеловић Расински као композитор, добили су награде за представе у којима сам био редитељ.
Како сте сарађивали са локалном самоуправом и Министарством културе Владе Републике Србије?
– То је нешто чега се радо сећам, посебно рада са Министарством културе. Посебно за време када је министар културе био Миодраг Ђукић. То је било јако добро. Касније је дошла Нада Поповић-Перишић, која је била једна од наших најбољих министара културе, свакако. Она је разумела ово што смо ми радили. Чак, ово могу сада и да кажем… У једном тренутку ме је питала „зашто ви у Ужицу не оснујете мали оркестар“. На моје речи да би смо ми то „јако волели“ она је казала да ће да нас „подржи“. „Јако пуно деце жели да остане у Београду када заврши музичке академије. Не може Београд све да их прими, а било би лепо, као што се дешава у другим европским градовима, да сваки град има свој мали оркерстар. Минитарство би подржало, као што би омогућило у Београду, а ви им омогућите да раде“, казала ми је тада она. Тада сам имао идеју да при позоришту ради, јер имамо оркестарску групу, мали музички оркестар који би могао да ради неке мале музичке комаде. На жалост, то тада нисмо реализовали.
Да ли Позориште може да има још неки начин финансирања сем продаје карата за представе из градског и државног буџета? Да ли позориште може да узме новац за неку политичку конвенцију, конгрес, семинар, концерт…?
– Позориште не сме да се бави политичким акцијама. Ми смо велики број пара узимали од привреде у то време. Данас је то, практично, немогуће. И може јако пуно да се узима од фондација. Да кренемо од европских, па надаље и мислим да је то добар начин и један од путева где се може наћи добар новац који је реалан.
Да ли Вам је жао што више нисте у позоришту?
– Јесте ми жао, мада се ја тамо враћам повремено. Имам јако добро сарадњу са њима. Они ме често позивају. И на премијере, а и понекад да нешто урадим. Ту су моји пријатељи, сарадници, са њима често и путујем, тако да сам на неки начин остао везан не само са ужичким позориштем, него и са многим позориштима у Србији. Ипак сам ја примарно позоришни човек. Ја сам позоришни редитељ, али тренутно радим као професор. Некима од њих у позоришту сам чак и био професор, јер сам једно пет година предавао на Академији за глуму у Косовској Митровици, а неки од мојих студената су касније и добили посао у Народном позоришту у Ужицу. То је нешто чиме се ја поносим.
Имате ћерку. Да ли се и она бави позоришном уметношћу?
– Не. Она је изабрала један други пут. Уписала је Факултет безбедности. Тренутно припрема мастер рад из области безбедности и ускоро ћемо имати доброг сарадника за безбедност.
На крају Бранко Поповић је изразио жељу да каже:
– Желео бих да честитам свима нама 70 година професионалног рада Народног позоришта у Ужицу. Сви знамо да је основано 1945. године, а да је театрално друштво кренуло још 1856, што је једна лепа традиција: Кроз ужичко позориште прошао велики број уметника почев од Даре Чаленић, Рихана Демирчића, итд. У Народном позоришту у Ужицу гостовали су Мија Алексић, Михајло Јанкетић, Милан Штрљић, Стево Жигон… Глумци који су у ужичком позоришту остварили велике каријере су Мира Пејић и други, али… Од ове млађе генерације, на коју сам такође поносан. Говорим о Слободану Љубичићу, Тањи Јовановић, Ивани Павићевић, Момчило Мурић, Дивна Марић. То су све глумци који су оставили велики траг у овом позоришту, то публика прати и да је то нешто најлепше што нам се дешава у граду, односно имати овако добро позориште.
Бранко Поповић је тренутно продекан за наставу на Учитељском факултету у Ужицу, а предаје и на Високој школи струковних студија за васпитаче. И ту предаје једну групу уметничких предмета. Сматра да ради нешто што је корисно и што је одувек желео да ради, а то је да младе упути у лепоту позоришне уметности.
Милан Ђокић
