Branko Popović je rođen 1959. godine. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek Pozorišne i radio režije 1987. godine sa predstavom „Komunistički raj“ izvedenoj u Narodnom pozorištu u Užicu. Ona je godinu dana kasnije na Pozorišnim susretima „Joakim Vujić“. U pozorištu provodi 15 godina. Drugi deo karijere je na Učiteljskom fakultetu u Užicu gde radi kao prodekan i vanredni profesor za jednu grupu umetničkih predmeta. Pored toga jedno vreme je urednik Radio „Talije“ i Televizije „S“.
Povodom 70 godina postojanja Narodnog pozorišta u Užicu, potpisnik ovih redova razgovarao je sa nekadašnjim direktorom ove Ustanove Brankom Popovićem.
Po čemu ćete pamtiti period proveden u Pozorištu?
– To je jedan od najtežih perioda u mom i našem životu, odnosno vreme velike hiperinflacije i ekonomske i svake druge međunarodne izolacije. To je vreme i kada se borimo za svaki dinar i kada Pozorište uspeva, ne samo da opstane, nego je dosta i unapredilo rad. Posebno bih istakao dobru saradnju koju smo uspostavili sa pozorištem „Teatar Maperovskoj “ u Moskvi, zatim tu je Teatar „Suzirija“ iz Kijeva, gde sam takođe uspostavio dobru saradnju. Oni su dolazili kod nas, mi smo odlazili kod njih. U to vreme je reditelj iz Rusije Andrej Pančenko, režirao u našem pozorištu i mislim da su to vredne stvari zato što je to bilo nešto neuobičajeno i praktično smo mi jedini u zemlji tada putovali po svetu.
Vi ste bili direktor kada je u Užicu pokrenut Jugoslovenski pozorišni festival. Kako sada gledate na to?
– Moja ideja i jeste bila da tada kada se sve raspada i puca, napravimo nešto što nas spaja. Otuda je i ideja o Jugoslovenskom pozorišnom festivalu (JPF). Ono što je mene posebno radovalo je da su se svi, u to vreme jugoslovenski umetnici, odazvali. Odazvalo se Ministarstvo kulture Crne Gore i Srbije i značajnim sredstvima pomogli stvaranje JPF i vrlo mi je drago što on traje i danas, što podjednakom, ako ne i jačom vezom, vezuje pozorišta iz celog regiona, da kažem zemalja Jugoslavije, mada je sada lep izraz „Jugoistočna Evropa“, ali ne vezuje samo umetnike nego i publiku, pozorišnu kritiku itd.
Šta mislite o Festivalu? Da li će trajati i dalje i da li smeta nekom što se i dalje zove „jugoslovenski“? Smeta li Vama?
– Meni ne smeta. Ja sam ga osnovao pod tim nazivom. On ne sme da smeta zbog toga, kao što ne smeta Jugoslovensko dramsko pozorište i to takođe ne sme nikome da smeta i to zato što je to svedočanstvo jednom vremenu. Treba ga gledati kao zaštitni znak celog Festivala. Da li će on da se širi dalje i da li će on da bude neki regionalni festival koji će da uključi i Bugarsku i Mađarsku itd… Ja bih to lično voleo. Bio sam na jednom sličnom festivalu u rumunskom gradu Sibiju gde festival finansira Evropska unija. Zašto i nas ne bi jednog dana finansirali? Tu gostuju najpoznatija svetska pozorišta. Sibiju je grad veličine Kragujevca. Tako da je moguće da i mi na neki način proširimo Festival. Treba tako razmišljati, a ne u smislu da li to nekome smeta ili ne. Treba da razmišljamo da Festival iz godine u godinu raste. Interesantno je da smo napravili festival pod tim konceptom, a već nekoliko godina kasnije „Strerijino pozorje“ je, u jednoj priči koju su oni napravili pod nazivom „Krugovi“ praktično napravili nešto slično kao i mi.
Šta mislite o tome da ta ustanova pokrene još neki takav projekat. U Jagodini postoje „Dani komedije“, u Novom Sadu „Sterijino pozorje“ itd. Da li može nešto tako i na studentskom nivou? Da im to budu neki diplomski radovi? Na primer. I da to bude ovde.
– Mi smo imali to na umu da za vreme Festivala postoji neka vrsta uličnog teatra. Međutim to je kod nas nezgodno jer je u vreme Festivala novembar, tako da je to jako teško. S druge strane, ovo o čemu govorite, o vezivanju studenata, to je takođe bilo na našem Festivalu. Neke godine ga ima, neke nema. Zavisi malo i od para. Od početka postoji ideja, a postojala je dugo vremena i realizacija da na festivalima učestvuju fakulteti dramskih umetnosti sa studentima koji bi posmatrali festival, nešto od svojih radova pokazali, sklopili nove ugovore i poznanstva i to se takođe pokazalo kao korisno. Uostalom jedan od takvih studenata je i Dušan Spasojević koji je kasnije dolazio ovde kao takmičar.
Koliko je bilo premijera u Vašem mandatu?
– Svake sezone pozorište ima obavezu da iznedri 5-6 premijera. To je nešto što se prenosi godinama i što grad može da podnese. Kada kažem 5-6 premijera tu se uvek misli i jedna predstava za decu, da bude iz lektire, savremene literature, klasike, tako da smo mi taj plan, u principu, većinom, koliko je to moguće, sve je zavisilo od para, ispoštovali. Neke predstave, za koje nismo imali para, radio sam ja, pa smo i tako uštedeli novac i mogu reći da smo ispoštovali normu.
Koja predstava je imala najviše izvođenja i koja je imala najviše u Vašem periodu? Znam da je predstava „Boing-boing“ imala preko 100 izvođenja.
– Jeste. Jeste. „Boing“ je nastao nešto kasnije. To je predstava koju su radili Milijana Ivanović, Slobodan Ljubičić, kao glumac i Divna Marić. Tu je i Momo Kapor. Njihova predstava „Kraj vikenda“ se i dan danas igra. I ona je praktično pregurala preko 100. Svakako će ostati u sećanju i predstava koju sam ja režirao „Rado ide Srbin u vojnike“ sa velikim brojem nagrada i priznanja. U pozorištu je nekada mnogo važno da se dobije dobar, zdrav kolektiv, nego te nagrade, koje dođu i odu. Ono što bih ja posebno istakao je podmlađivanje ansambla i dolazak većeg broja glumaca sa završenim glumačkim akademijama. Na to sam posebno ponosan i mislim da smo tu napravili kopernikanski obrt u pozorištu i da su pozorištem počeli da se bave stručni ljudi na najlepši mogući način.
Nakon bioskopskih projekcija filmovi se prodaju na DVD-ijevima. Šta mislite o prodaji DVD-jeva pozorišnih predstava nakon njihovog silaska sa scene?
– To je dobra ideja, ali da bi ste prodavali DVD neke predstave, a ja imam neke snimke predstava, morate imati dobar snimak. Većinu naših predstava snimaju amateri, sa jednom ili dve kamere što je jako loš snimak. Imamo nekoliko predstava koje je snimao RTS za potrebe svog televizijskog programa i to su odlični snimci. Snimano sa 5-6 kamera, odlična rezolucija, kvalitetni snimatelji… Pre toga su i glumci i simatelji imali probu itd. Smatram da bi ti snimci i dan-danas kad bi se dali u nekakvu propagandu i postali nekakav deo stalne prodaje, bili veoma popularni i vrlo gledani. Jedna od tih predstava je „Radio ide Srbin u vojnike“ koja je snimana za potrebe RTS-a.
Šta mislite o pozorištu na otvorenom? Da li bi bilo teško spremiti scenografiju i ostalo za predstavu na Trgu? Na primer u okviru „Užičkog leta“. Kao što je nekada bilo na Tvrđavi.
– Ne bi bilo loše. Ja sam jedan od zagovornika da se radi to ambijentalno pozorište. Jako puno sam radio takvih predstava da ih sada ne nabrajam. Naše pozorište je bilo u manastiru Manasija u Despotovcu. U porti manastira smo izvodili predstavu „Despot Stefan“ koju je takođe snimala RTS. Interesantno je da smo istu predstavu igrali u manastiru Poganovo kod Pirota i toj predstavi je, po njihovoj želji, prisustvovao i Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC), na čelu sa patrijarhom Pavlom. Postoje i danas fotografije u pozorištu sa te predstave. Pozorište je, pre svega svih nas, pripada svim građanima, ako ćemo da posmatramo to iz perspektive stare Grčke i da je takva ideja vrlo korisna i dobra. Treba uvek naći dobar i koristan prostor i, naravno, raspoložene ljude da naprave takvo ambijentalno pozorište. U Užicu ima dosta mesta u kojima mogu da se igraju neke takve predstave. Ja se već odavno razmišljam i već sam malo pričao sa ljudima iz Pozorišta da u dvorištu Jokanovića kuće napravimo prozorišnu predstasvu „Putujuće pozorište ’Šopalović’“, po tekstu Ljubomira Simovića, koje se i inače, autentično dešava u Užicu 1941. godine i to može da bude jako interesantno.
Ima li nešto da je urađeno u Pozorištu za vreme Vašeg mandata kada je infrastruktura u pitanju? Nešto kao mala scena u novije vreme, na primer.
– Mi smo se tada iglavnom bavili saniranjem nekih stvari koje su bile vrlo problematične. Bavili smo se prokišnjavanjem s jedne strane zgrade, s druge strane prodorom vode u podrume. To oni ljudi koji rade i koji su radili u pozorištu dobro znaju. Nama kada padne kiša u podrumu bude metar do metar i po vode i zahvaljujući tadašnjem Minsitarstvu kulture Republike Srbije i Miodragu Đukiću, koji je došao lično u pozorište, da se uveri da smo to uradili. Mi smo taj problem rešili. Zašto je to bilo dobro? Zato što se u podrumu nalazi srce električnog sistema pozorišta. Jednom prilikom kada smo zvali ministra ja sam rekao da mi ležimo na jednoj „atomskoj bombi“. Jer srce svih struja se nalazi u podrumu gde prodire voda. I to je bio jedan od ključnih razloga da se da veliki novac da to rešimo, kao što smo rešavali druge stvari unutar zgrade. Ne možete da krenete u ulepšavanje zgrade dok ne rešite nešto što je najkritičnije. Najkritičniji je bio prodor vode. Tako da smo to morali da rešimo i rešili smo to uspešno. Pozorište je, to stariji građani znaju, napravljeno na močvarnom terenu i taj problen nije od početka rešen tako da smo se mi, a čini mi se i ova Uprava, borili sa tim.
Kakve ste nagrade Pozorište i Vi kao reditelj osvojili u tom periodu?
– Ja sam dobio dve dobre, lepe nagrade. Jedna je na Nagrada publike za režiju, druga „Joakim Vujić“, obe za predstavu „Rado ide Srbin u vojnike“ i nagradu za scenografiju za predstavu „Kapetan Džon Piplfoks“. Moji glumci su se takođe nadobijali mnogo nagrada, tako da bi Vam sada trebale tri „Užičke nedelje“ ako bih ih nabrajao, a i bojim se da nekoga ne preskočim. U svakoj mojoj predstavi koju sam režirao i koja je bila na Susretima „Joakim Vujić“, osim predstave po delu Svetislava Basare „Crna hronika“, koja je u to vreme dočekana „na nož“ iz raznih razloga. Što zbog Basare, što zbog našeg pozorišta koje je tada bilo izuzetno popularno, pa nije se, možda, dozvolilo da mi odnesemo sve nagrade. Glumci su zaista dobili veliki broj nagrada. I kostimografkinja Snežana Kovačević, i Miodrag Tabački, jedan od najboljih evropskih scenografa, takođe je dobijao nagrade, baš za predstavu „Rado ide Srbin u vojnike“, inače moj profesor , koji je radio tu i tako dalje. Znači veliki broj umetnika, Miroljub Ranđelović Rasinski kao kompozitor, dobili su nagrade za predstave u kojima sam bio reditelj.
Kako ste sarađivali sa lokalnom samoupravom i Ministarstvom kulture Vlade Republike Srbije?
– To je nešto čega se rado sećam, posebno rada sa Ministarstvom kulture. Posebno za vreme kada je ministar kulture bio Miodrag Đukić. To je bilo jako dobro. Kasnije je došla Nada Popović-Perišić, koja je bila jedna od naših najboljih ministara kulture, svakako. Ona je razumela ovo što smo mi radili. Čak, ovo mogu sada i da kažem… U jednom trenutku me je pitala „zašto vi u Užicu ne osnujete mali orkestar“. Na moje reči da bi smo mi to „jako voleli“ ona je kazala da će da nas „podrži“. „Jako puno dece želi da ostane u Beogradu kada završi muzičke akademije. Ne može Beograd sve da ih primi, a bilo bi lepo, kao što se dešava u drugim evropskim gradovima, da svaki grad ima svoj mali orkerstar. Minitarstvo bi podržalo, kao što bi omogućilo u Beogradu, a vi im omogućite da rade“, kazala mi je tada ona. Tada sam imao ideju da pri pozorištu radi, jer imamo orkestarsku grupu, mali muzički orkestar koji bi mogao da radi neke male muzičke komade. Na žalost, to tada nismo realizovali.
Da li Pozorište može da ima još neki način finansiranja sem prodaje karata za predstave iz gradskog i državnog budžeta? Da li pozorište može da uzme novac za neku političku konvenciju, kongres, seminar, koncert…?
– Pozorište ne sme da se bavi političkim akcijama. Mi smo veliki broj para uzimali od privrede u to vreme. Danas je to, praktično, nemoguće. I može jako puno da se uzima od fondacija. Da krenemo od evropskih, pa nadalje i mislim da je to dobar način i jedan od puteva gde se može naći dobar novac koji je realan.
Da li Vam je žao što više niste u pozorištu?
– Jeste mi žao, mada se ja tamo vraćam povremeno. Imam jako dobro saradnju sa njima. Oni me često pozivaju. I na premijere, a i ponekad da nešto uradim. Tu su moji prijatelji, saradnici, sa njima često i putujem, tako da sam na neki način ostao vezan ne samo sa užičkim pozorištem, nego i sa mnogim pozorištima u Srbiji. Ipak sam ja primarno pozorišni čovek. Ja sam pozorišni reditelj, ali trenutno radim kao profesor. Nekima od njih u pozorištu sam čak i bio profesor, jer sam jedno pet godina predavao na Akademiji za glumu u Kosovskoj Mitrovici, a neki od mojih studenata su kasnije i dobili posao u Narodnom pozorištu u Užicu. To je nešto čime se ja ponosim.
Imate ćerku. Da li se i ona bavi pozorišnom umetnošću?
– Ne. Ona je izabrala jedan drugi put. Upisala je Fakultet bezbednosti. Trenutno priprema master rad iz oblasti bezbednosti i uskoro ćemo imati dobrog saradnika za bezbednost.
Na kraju Branko Popović je izrazio želju da kaže:
– Želeo bih da čestitam svima nama 70 godina profesionalnog rada Narodnog pozorišta u Užicu. Svi znamo da je osnovano 1945. godine, a da je teatralno društvo krenulo još 1856, što je jedna lepa tradicija: Kroz užičko pozorište prošao veliki broj umetnika počev od Dare Čalenić, Rihana Demirčića, itd. U Narodnom pozorištu u Užicu gostovali su Mija Aleksić, Mihajlo Janketić, Milan Štrljić, Stevo Žigon… Glumci koji su u užičkom pozorištu ostvarili velike karijere su Mira Pejić i drugi, ali… Od ove mlađe generacije, na koju sam takođe ponosan. Govorim o Slobodanu Ljubičiću, Tanji Jovanović, Ivani Pavićević, Momčilo Murić, Divna Marić. To su sve glumci koji su ostavili veliki trag u ovom pozorištu, to publika prati i da je to nešto najlepše što nam se dešava u gradu, odnosno imati ovako dobro pozorište.
Branko Popović je trenutno prodekan za nastavu na Učiteljskom fakultetu u Užicu, a predaje i na Visokoj školi strukovnih studija za vaspitače. I tu predaje jednu grupu umetničkih predmeta. Smatra da radi nešto što je korisno i što je oduvek želeo da radi, a to je da mlade uputi u lepotu pozorišne umetnosti.
Milan Đokić
