USPEŠNI UŽIČANI – ZORAN ŽUNIĆ – ABC PROIZVOD
„Radim da bih živeo,
a ne živim da bih radio“
Zoran Žunić rođen je 1961. godine u Užicu gde završava osnovnu i srednju ekonomsku školu, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Tokom srednje škole i početkom studija aktivno se bavi sportom. Šest godina je bokser i osvaja titulu prvaka Srbije u omladinskoj konkurenciji. Oženjen je i ima sina Filipa. Kaže da se i dalje bavi sportom, ali sada samo rekreativno. Uvek želi pobedu, na isti način kao kad se bavio sportom. Samo fer sredstvima i nikako drugačije.
– Još tokom studiranja povremeno radim najrazličitije poslove. Utovar, istovar, kopanje, rad za mašinom u fabrici kože, portirski posao, priprema dekora u pozorištu i druge poslove. Ta iskustva mi kasnije vrlo koriste, jer mogu lakše da procenim tuđi rad i da ga vrednujem, a bilo je pravo bogastvo susretati se sa različitim ljudima, situacijama i delatnostima. – počinje poriču za „Užičku nedelju“ vlasnik firme „ABC proizvod“ Zoran Žunić.
Šta ste prvo radili?
Zaposlio sam se 1986. ggodine u maloj beogradskoj firmi i počeo da prodajem štampu, papirnu i plastičnu ambalažau u Užicu i okolini. Početak je težak, jer dobijam procenat od prodaje i u prvo vreme veoma malo zarađujem. Ne gubim nadu. Taj posao volim i tada zaista verujem da ću se jednog dana obogatiti, jer sve zavisi od mene. Nadam se da će moja prodaja jednog dana biti tolika da će i moj procenat od profita biti veliki. Upornošću pronalazim kupce i dobavljače i počinjem da pravim zaradu. Firma nema ništa osim žiro računa i kancelarije u Beogradu, pa je sve u mojoj snalažljivosti da robu kupim jeftinije i prodam skuplje. Tada, teorijski marketing, koji sam položio na fakultetu, prilično uprošćujem, ali mi kasnije dosta pomaže da ne mistifikujem previše posao i da prepoznam ljude koji od svega prave filozofiju. Suština posla je kupiti jeftinije i prodati skuplje, biti efikasan.
Kako dolazi do toga da osnujete firmu i uđete u proizvodnju kotlova?
Dolazi 1990. godina i poznata reforma Anta Markovića, kad se donose zakoni koji omogućuju otvaranje privatnih preduzeća. To sam osetio kao veliku šansu, jer sam i do tada sve radio i tada stvaram svoje malo tržišpte, pa bez straha, aprila te godine otvaram „ABC Proizvod“. Ne mogu reći da sam u napred pogađao šta će se desiti, ali pratim događaje i reagujem na vreme, pa mogu reći da sam dobro predviđao. Počinjem sa prodajom štampe, papirne i plastične ambalaže, ali ubrzo dolaze problemi sa nelikvidnošću privrede i sve je teže naplatiti potraživanje. Tada „Valjaonica bakra“ ne može da mi isplati dug za robu i nudi mi bakarne proizvode za kompenzaciju. Ispitam tržište i vidim da se lako prodaju bakarni limovi, ali ako nemam dobru „vezu“ u Valjaonici ne mogu dobititi lim, pa prihvatim. U početku je to veliki problem za mene, ali ubrzo pronađem kupce i shvatim da se na tim cevima može zaraditi, pa idući put pored komenzacije uplatim i nešto novca. U narednom periodu to uradim nekoliko puta i moja firma počinje da bude poznata po prodaji bakarnih proizvoda.
Vlasnik „ABC Proizvoda“ nastavlja sa ponosom:
– Tada naučim da, naizgled, loša situacija, uvek može da se preobrati u prednost, ako se na tome dovoljno dobro i dugo radi. Stalno osluškujem tržište, a prihvatam savete i drugih, iskusnijih ljudi i njihova radna i preduzetnička iskustva. Uključujem i druge bakarne i mesingane proizvode u trgovinu, a posebno bakarni i mesingani otpad, jer osećam da se na otpadnim materijalima može napraviti veća zarada. Jednog dana me kupac bakarnih cevi puta zašto nemam radijatore, kad sam već najpovoljniji sa bakarnim cevima za grejanje. Shvatam da su kupci bakarnih cevi zapravo i kupci radiatora i reagujem. Nabavljam prvi šleper radijatora iz fabrike „Jugoterm“ iz Gnjilana i počinjem vremenom da osvajam kompletan program materijala za centralno grejanje. Novac ulažem u poslovni prostor, prvo prodajni, a potom skladišni. Ne želim da zavisim od bilo čije volje, shvatam da su 90-e godine 20-og veka ipak godine relativno lake zarade i da će doći neko drugo vreme kada se mora imati ozbiljan kapital, ali i znanje i rad. Krajem 90-ih počinjem da trgujem i kotlovima za centralno grejanje. Tu se srećem sa našom poznatom neposlovnošću – i kada uplatim kotlove u napred jednoj našoj fabrici, oni nikako da stignu. Tada kažem sebi „ako su oni ovako neposlovni i dobro zarađuju, ja to mogu sigurno bolje od njih“. Pokrećem proizvodnju kotlova da moji kupci i ja ne zavisimo od poslovnosti dobavljača. Podignem prvi veći kredit u „Jugobanci“ i počnem da renoviram skladište u proizvodni objekat i kupujem mašine. Da sam tada znao u kakve probleme ulazim, verovatno nikada ne bih krenuo tim putem, ali velika želja za uspehom me nosi dalje. Učim tada kako se svaki problem da rešiti, a ako nema rešenja potrebno je samo vreme, pa će se stvari vratiti na svoje mesto. Naravno, radim svakodnevno očekujući rešenje.
Kako dalje ide linija Vašeg uspeha?
Dosta ljudi počinje da me ceni, ali stičem i puno neprijatelja, što je normalno ako se ide putem uspeha, posebno u sredini kao što je naša, gde se svaki uspeh objašnjava lopovlukom i raznoraznim zloupotrebama. Uvek se trudim da se pravim dobar primer i da ljudi oko mene vide da je to moguće. Na početku imam samo jednog zaposlenog, pa tri, 16 i na kraju 50. Smatram da je firma onakva kavu je ljudi vode i odlučujem da napravim firmu koju će svi poštovati. Ne mora da bude velika i da ima veliki kapital, ali mora biti firma koju svi poštuju i koja drži reč.
Kako teče dalji razvoj?
Najveći i najopasniji korak pravim 07. novembra 2002. godine. Kupujem deo „Prvi partizan“ – EMO – sa 4.500 m2 proizvodnih hala na aukcijskoj prodaji. Bilo je to neverovatno iskustvo, kao da trčim 10 km sa džakom cementa od 50 kg na leđima, a mnogi oko tebe gledaju kako da te sapnu, dok ti publika zviždi i vređa te. U suštini svi gledaju kako ćeš da padneš. Ima i drugačijih primera, moram priznati. Tada mi neophodnu i značajnu podršku daje Funod za razvoj Republike Srbije, povoljnim kreditima i fabrika opstaje uprkos velikim teškoćama. Cilj je da „ABC Proizvod“ postane moderna i visokoproduktivna fabrika.
Koliko se daleko prostire Vaše tržište?
– Tržište „ABC proizvod“-a se prostire na prostoru Jugoslavije, a posebno dobru saradnju imamo sa firmama iz Slovenije. Izvozim robu i u Rumuniju, Irsku, Španiju, a ove godine smo imali prvu isporuku i za Izrael.
Izvoznici za Rusiju nemaju carinu. Da li planirate neku vrstu saradnje sa Rusijom?
– Svakako da je moguće, ali mi nismo našli još ozbiljnog trgovca. Nije se javio niko ozbiljan iz Rusije, jer je potrebno naći zastupnika, odnosno dilera u Rusiji. Nemam ga za sada i držim se politike „korak po korak“. Ove godine kupljen je moderan laser za rezanje metala, najnovije tehnologije iz Nemačke. Smatram da će kupovina tih novih mašina, kao i gradnja hale koju planiram ovde, doprineti tome da možemo da radimo za Rusku Federaciju. Jer potrebno je proširenje kapaciteta. Ne mogu ja otići u Rusiju i kazati „ja pravim 3.000 jedinica“, on naruči 1.000, a ti ne možeš da mu uradiš. Proširenje kapaciteta se priprema upravo sada. Već je pripremljeno jednim delom kupovinom ove moderne opreme, drugim delom će biti realizovano izgradnjom nove hale, što upravo pripremamo.
Kakva je saradnja sa Regionalnom privrednom komorom?
– Na žalost, ja više ne sarađujem sa Komorom. Moram da kažem da sam apsolutno bio za privrednu komoru, za neko ozbiljno udruženje privrednika. Plaćao sam 25 godina članarinu, i ne samo to, nego sam i aktivno učestvovao. Jedno vreme sam čak bio i predsednik Odbora za mala i srednja preduzeća. Kada je izglasan zakon da nije potrebno plaćanje članarine, ja sam nastavio da plaćam i rekao sam da ću plaćati dok god postoji nada da ćemo mi privrednici nešto da promenimo i da će neko da nas sluša. U vrhu nas niko nije saslušao i po našim inicijativama ništa nije promenjeno i ja nemam više interes da sarađujemo, jer se ništa ne menja.
Da li panirate pokretanje nekog novog posla?
– Apsolutno. Proizvodimo moderan program. Imamo najnovijih peći, specijanih kotlova. To su specijalni kotlovi sa sagorevanjem drveta i to se zove piroliza drveta. Specijalna vrsta sagorevanja, gde apsolutno elektronika komanduje svim funkcijama tog kotla koji je na čvrsto gorivo. Imam kotao koji se mnogo izvozi u Sloveniju i on je spreman za najrazvijenije zemlje EU, po svojim karakteristikama. Mnogo smo napredovali i u novim tehnologijama, kao što je „pelet“. Godinama se vrše velika ulaganja u razvoj i došli smo do toga da imamo proizvode na nivou austrijskog i nemačkog kvaliteta. Pričam o njihovim najkvalitetnijim proizvođačima, sa velikim stepenom iskorišćenja i najnovijim tehničkim rešenjima.
Da li proizvode prodajete samo firmama ili mogu da ih kupe i fizička lica?
– Mi smo izvozna fabrika i 80-90% proizvodnje je za izvoz. Mi radimo sa velikim trgovačkim firmama koje dalje prodaju. I ovde radimo preko trgovaca. Naravno, može svako, običan građanin da kupi kotao kod nas. Mi nemamo ništa protiv, jer imamo registrovanu maloprodaju, tako kada bi došao čovek da kupi jedan kotao, mi ćemo to odobriti, ali u principu, radimo sa dilerima koji dalje prodaju po raznim terenima.
Kako sarađujete sa lokalnom samoupravom?
– Ne mogu tu da budem kritičan. Ima nekih pomaka i nadam se da ćemo naći dobar način da sarađujemo sa lokalnom samoupravom. Novo je da je u Užicu dosta aktivan Savet za privredu za mala preduzeća i preduzetnike. Preko ovog Saveta i lokalne samouprave pokušavamo da nađemo način da se ubrza dobijanje papira i dozvola za gradnju nove hale. Sporo je sve. Ne mogu da očekujem da se sve preko noći rešava, ali čini mi se da konačno kod nekih ljudi u lokalnoj samoupravi ima volje da se nešto pokrene. Da se papiri reše, da mi se odobri dogradnja, nešto uradi. Da se ne gledaju slepo ti urbanistički propisi, da mogu da radim. Mi smo industrijska zona i „stručnjaci“ u Urbanizmu meni traže zelenu zonu itd, tako da ne mogu da iskoristim taj plac. Savet je pokrenuo inicijativu u Opštini, pa je zakazana sednica Skupštine i oni su doneli odluku da promene taj deo urbanističkog plana, jer vide da je to glupost. Stave u Urbanistički plan u industrijskom krugu „Prvog partizana“ isto, kao što je na Trgu partizana. Ne može za ta dva mesta biti isti pravilo. Ovi ljudi bar su nešto pokrenuli i rekli „hajde da izmenimo ovaj plan i da čovek radi“. I to je pozitivno. Volim da je sve objektivno. Što je dobro pohvaliti, što nije – kritikovati. Nisam od ljudi koji treba samo da kukaju i kritikuju. Ja kažem šta mislim pa neka se ljuti ko hoće.
Da li od tolikih obaveza stižete da se posvetite porodici?
– Naravnpo. Nisam ja rob svog posla. Ja radim da bih živeo, a ne živim da bih radio. Prema tome, ja sasvim normalno živim. Imam i hobije. Gledam da i mojim radnicima bude slobodna subota i nedelja i dobijaju slobodne vikende. Ima izuzetaka, kao sada, kada nam je stigla ova mašina, pa smo, pošto nismo imali kapaciteta, radili i vikendom, ali sada to ne moramo.
Na kraju Zoran Žunić je želeo da istakne:
– Budućnosti neće biti bez proizvodnje. Sve snage bi trebalo da se udruže kako bi se omogućilo ljudima koji proizvode, da im se ne stvaraju bespotrebne prepreke, da može da se radi, ali ne verbalno, nego zaista, jer je proizvodnja značajna, sve ostalo je prazna priča.
Milan Đokić
