početak EKONOMIJA Тежак је пут до успеха

Тежак је пут до успеха

od Užička Nedelja
763 pregleda

zuna

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ – ЗОРАН ЖУНИЋ – АБЦ ПРОИЗВОД

„Радим да бих живео,

а не живим да бих радио“

Зоран Жунић рођен је 1961. године у Ужицу где завршава основну и средњу економску школу, а Економски факултет у Београду. Током средње школе и почетком студија активно се бави спортом. Шест година је боксер и осваја титулу првака Србије у омладинској конкуренцији. Ожењен је и има сина Филипа. Каже да се и даље бави спортом, али сада само рекреативно. Увек жели победу, на исти начин као кад се бавио спортом. Само фер средствима и никако другачије.

– Још током студирања повремено радим најразличитије послове. Утовар, истовар, копање, рад за машином у фабрици коже, портирски посао, припрема декора у позоришту и друге послове. Та искуства ми касније врло користе, јер могу лакше да проценим туђи рад и да га вреднујем, а било је право богаство сусретати се са различитим људима, ситуацијама и делатностима. – почиње поричу за „Ужичку недељу“ власник фирме „АБЦ производ“ Зоран Жунић.

Шта сте прво радили?
Запослио сам се 1986. ггодине у малој београдској фирми и почео да продајем штампу, папирну и пластичну амбалажау у Ужицу и околини. Почетак је тежак, јер добијам проценат од прoдаје и у прво време веома мало зарађујем. Не губим наду. Тај посао волим и тада заиста верујем да ћу се једног дана обогатити, јер све зависи од мене. Надам се да ће моја продаја једног дана бити толика да ће и мој проценат од профита бити велики. Упорношћу проналазим купце и добављаче и почињем да правим зараду. Фирма нема ништа осим жиро рачуна и канцеларије у Београду, па је све у мојој сналажљивости да робу купим јефтиније и продам скупље. Тада, теоријски маркетинг, који сам положио на факултету, прилично упрошћујем, али ми касније доста помаже да не мистификујем превише посао и да препознам људе који од свега праве филозофију. Суштина посла је купити јефтиније и продати скупље, бити ефикасан.

Како долази до тога да оснујете фирму и уђете у производњу котлова?
Долази 1990. година и позната реформа Анта Марковића, кад се доносе закони који омогућују отварање приватних предузећа. То сам осетио као велику шансу, јер сам и до тада све радио и тада стварам своје мало тржишпте, па без страха, априла те године отварам „АБЦ Производ“. Не могу рећи да сам у напред погађао шта ће се десити, али пратим догађаје и реагујем на време, па могу рећи да сам добро предвиђао. Почињем са продајом штампе, папирне и пластичне амбалаже, али убрзо долазе проблеми са неликвидношћу привреде и све је теже наплатити потраживање. Тада „Ваљаоница бакра“ не може да ми исплати дуг за робу и нуди ми бакарне производе за компензацију. Испитам тржиште и видим да се лако продају бакарни лимови, али ако немам добру „везу“ у Ваљаоници не могу добитити лим, па прихватим. У почетку је то велики проблем за мене, али убрзо пронађем купце и схватим да се на тим цевима може зарадити, па идући пут поред комензације уплатим и нешто новца. У наредном периоду то урадим неколико пута и моја фирма почиње да буде позната по продаји бакарних производа.

Власник „АБЦ Производа“ наставља са поносом:
– Тада научим да, наизглед, лоша ситуација, увек може да се преобрати у предност, ако се на томе довољно добро и дуго ради. Стално ослушкујем тржиште, а прихватам савете и других, искуснијих људи и њихова радна и предузетничка искуства. Укључујем и друге бакарне и месингане производе у трговину, а посебно бакарни и месингани отпад, јер осећам да се на отпадним материјалима може направити већа зарада. Једног дана ме купац бакарних цеви пута зашто немам радијаторе, кад сам већ најповољнији са бакарним цевима за грејање. Схватам да су купци бакарних цеви заправо и купци радиатора и реагујем. Набављам први шлепер радијатора из фабрике „Југотерм“ из Гњилана и почињем временом да освајам комплетан програм материјала за централно грејање. Новац улажем у пословни простор, прво продајни, а потом складишни. Не желим да зависим од било чије воље, схватам да су 90-е године 20-ог века ипак године релативно лаке зараде и да ће доћи неко друго време када се мора имати озбиљан капитал, али и знање и рад. Крајем 90-их почињем да тргујем и котловима за централно грејање. Ту се срећем са нашом познатом непословношћу – и када уплатим котлове у напред једној нашој фабрици, они никако да стигну. Тада кажем себи „ако су они овако непословни и добро зарађују, ја то могу сигурно боље од њих“. Покрећем производњу котлова да моји купци и ја не зависимо од пословности добављача. Подигнем први већи кредит у „Југобанци“ и почнем да реновирам складиште у производни објекат и купујем машине. Да сам тада знао у какве проблеме улазим, вероватно никада не бих кренуо тим путем, али велика жеља за успехом ме носи даље. Учим тада како се сваки проблем да решити, а ако нема решења потребно је само време, па ће се ствари вратити на своје место. Наравно, радим свакодневно очекујући решење.

Како даље иде линија Вашег успеха?
Доста људи почиње да ме цени, али стичем и пуно непријатеља, што је нормално ако се иде путем успеха, посебно у средини као што је наша, где се сваки успех објашњава лоповлуком и разноразним злоупотребама. Увек се трудим да се правим добар пример и да људи око мене виде да је то могуће. На почетку имам само једног запосленог, па три, 16 и на крају 50. Сматрам да је фирма онаква каву је људи воде и одлучујем да направим фирму коју ће сви поштовати. Не мора да буде велика и да има велики капитал, али мора бити фирма коју сви поштују и која држи реч.

zuna 3

Како тече даљи развој?
Највећи и најопаснији корак правим 07. новембра 2002. године. Купујем део „Први партизан“ – ЕМО – са 4.500 м2 производних хала на аукцијској продаји. Било је то невероватно искуство, као да трчим 10 км са џаком цемента од 50 кг на леђима, а многи око тебе гледају како да те сапну, док ти публика звижди и вређа те. У суштини сви гледају како ћеш да паднеш. Има и другачијих примера, морам признати. Тада ми неопходну и значајну подршку даје Фунод за развој Републике Србије, повољним кредитима и фабрика опстаје упркос великим тешкоћама. Циљ је да „АБЦ Производ“ постане модерна и високопродуктивна фабрика.

Колико се далеко простире Ваше тржиште?
– Тржиште „АБЦ производ“-а се простире на простору Југославије, а посебно добру сарадњу имамо са фирмама из Словеније. Извозим робу и у Румунију, Ирску, Шпанију, а ове године смо имали прву испоруку и за Израел.

Извозници за Русију немају царину. Да ли планирате неку врсту сарадње са Русијом?
– Свакако да је могуће, али ми нисмо нашли још озбиљног трговца. Није се јавио нико озбиљан из Русије, јер је потребно наћи заступника, односно дилера у Русији. Немам га за сада и држим се политике „корак по корак“. Ове године купљен је модеран ласер за резање метала, најновије технологије из Немачке. Сматрам да ће куповина тих нових машина, као и градња хале коју планирам овде, допринети томе да можемо да радимо за Руску Федерацију. Јер потребно је проширење капацитета. Не могу ја отићи у Русију и казати „ја правим 3.000 јединица“, он наручи 1.000, а ти не можеш да му урадиш. Проширење капацитета се припрема управо сада. Већ је припремљено једним делом куповином ове модерне опреме, другим делом ће бити реализовано изградњом нове хале, што управо припремамо.

Каква је сарадња са Регионалном привредном комором?
– На жалост, ја више не сарађујем са Комором. Морам да кажем да сам апсолутно био за привредну комору, за неко озбиљно удружење привредника. Плаћао сам 25 година чланарину, и не само то, него сам и активно учествовао. Једно време сам чак био и председник Одбора за мала и средња предузећа. Када је изгласан закон да није потребно плаћање чланарине, ја сам наставио да плаћам и рекао сам да ћу плаћати док год постоји нада да ћемо ми привредници нешто да променимо и да ће неко да нас слуша. У врху нас нико није саслушао и по нашим иницијативама ништа није промењено и ја немам више интерес да сарађујемо, јер се ништа не мења.

zuna 2

Да ли панирате покретање неког новог посла?
– Апсолутно. Производимо модеран програм. Имамо најновијих пећи, специјаних котлова. То су специјални котлови са сагоревањем дрвета и то се зове пиролиза дрвета. Специјална врста сагоревања, где апсолутно електроника командује свим функцијама тог котла који је на чврсто гориво. Имам котао који се много извози у Словенију и он је спреман за најразвијеније земље ЕУ, по својим карактеристикама. Много смо напредовали и у новим технологијама, као што је „пелет“. Годинама се врше велика улагања у развој и дошли смо до тога да имамо производе на нивоу аустријског и немачког квалитета. Причам о њиховим најквалитетнијим произвођачима, са великим степеном искоришћења и најновијим техничким решењима.

Да ли производе продајете само фирмама или могу да их купе и физичка лица?
– Ми смо извозна фабрика и 80-90% производње је за извоз. Ми радимо са великим трговачким фирмама које даље продају. И овде радимо преко трговаца. Наравно, може свако, обичан грађанин да купи котао код нас. Ми немамо ништа против, јер имамо регистровану малопродају, тако када би дошао човек да купи један котао, ми ћемо то одобрити, али у принципу, радимо са дилерима који даље продају по разним теренима.

zuna 4

Како сарађујете са локалном самоуправом?
– Не могу ту да будем критичан. Има неких помака и надам се да ћемо наћи добар начин да сарађујемо са локалном самоуправом. Ново је да је у Ужицу доста активан Савет за привреду за мала предузећа и предузетнике. Преко овог Савета и локалне самоуправе покушавамо да нађемо начин да се убрза добијање папира и дозвола за градњу нове хале. Споро је све. Не могу да очекујем да се све преко ноћи решава, али чини ми се да коначно код неких људи у локалној самоуправи има воље да се нешто покрене. Да се папири реше, да ми се одобри доградња, нешто уради. Да се не гледају слепо ти урбанистички прописи, да могу да радим. Ми смо индустријска зона и „стручњаци“ у Урбанизму мени траже зелену зону итд, тако да не могу да искористим тај плац. Савет је покренуо иницијативу у Општини, па је заказана седница Скупштине и они су донели одлуку да промене тај део урбанистичког плана, јер виде да је то глупост. Ставе у Урбанистички план у индустријском кругу „Првог партизана“ исто, као што је на Тргу партизана. Не може за та два места бити исти правило. Ови људи бар су нешто покренули и рекли „хајде да изменимо овај план и да човек ради“. И то је позитивно. Волим да је све објективно. Што је добро похвалити, што није – критиковати. Нисам од људи који треба само да кукају и критикују. Ја кажем шта мислим па нека се љути ко хоће.

Да ли од толиких обавеза стижете да се посветите породици?
– Наравнпо. Нисам ја роб свог посла. Ја радим да бих живео, а не живим да бих радио. Према томе, ја сасвим нормално живим. Имам и хобије. Гледам да и мојим радницима буде слободна субота и недеља и добијају слободне викенде. Има изузетака, као сада, када нам је стигла ова машина, па смо, пошто нисмо имали капацитета, радили и викендом, али сада то не морамо.

На крају Зоран Жунић је желео да истакне:
– Будућности неће бити без производње. Све снаге би требало да се удруже како би се омогућило људима који производе, да им се не стварају беспотребне препреке, да може да се ради, али не вербално, него заиста, јер је производња значајна, све остало је празна прича.

Милан Ђокић

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.