Велики српски мрсни традиционални предновогодишњи мозгокољ
Прође нам и 29. nовембар, некадашњи Св. Авној, један од најомиљенијих празника свих наших народа и народности. Деца га волеше, јер нису ишла у школу, они старији због свињокоља и у недоглед спајаним нерадним данима, остаци умируће и никад из коме враћене средње класе са сетом се присећају повољних аранжмана и јурњаве по европским бутицима. Сад га сви мрзе и нерадо га се сећају. Тад живесмо социјализам и радничко самоуправљање, а после смо изабрали да преживљавамо православни фундаментализам и национализам. По приказаним резултатима, рекао бих да се нисмо најбоље снашли у новом окружењу, сем ако неко срозавање морала и стандарда уз обавезни егзодус младости и памети не убраја у епохална достигнућа. Ове године га прослависмо скромно, са првим снегом и јачим минусом и ауторским текстом премијера тзв. Косова у Washington Post-у. Тако смо сазнали за никад обелодањени план нашег председника за који су, гле чуда, знали сви, осим Парламета у парламенарној демократији, и народа о коме се заправо и ради.
Том народу се свакодневно сервирају бајке типа да је опозиција потписала Бриселски споразум, расформирала тзв ,,паралелне институције” на северу Косова и утерала Србе у косовски систем, поставила царинске прелазе, дала позивни +383, а истина је само да је садашња власт прва заокружила признање свих облика власти на Косову, судске, извршне и законодавне.
Имам неких година, па се добро сећам да нас нису тукли, шутирали и понижавали и отимали пензије, дечје, мајчинске и породиљске додатке и претили ратовима. Сећам се да су вратили стару девизну штедњу, заостала потраживања и укинули визе.
Чули смо и да је председник свих грађана послао писма пензионерима као председник једне странке, да не би расипао државни новац као на новогодишње украсе или култ заставе, што није баш у складу са Уставом, али овде је на снази она нова “Ustav c’est moi” која иде раме уз раме са оном старијом “L’état c’est moi”, па све то пролази неопажено. Одакле странци новац? Или је то наш новац, новац свих грађана Србије чији би он по Уставу требало да буде равноправни председник? Тачније, камиони новца који се 24/7 испумпава преко буџета и фантомских фондова и рекета који преко исте странке партијски запослени враћају у централу, по систему “појави се један са 800 еура и пита другу двојицу за столом хоће ли да уплате по 400 у странку” ?
Све се то на велика звона објави на свечаном отварању нове фабрике, која неће доживети судбину оне из Смедерева, отворене прошле године, а затворене пре пар дана. Тада је богати српски градић дао сиромашним немачким инвеститорима скромних 300 милиона из буџета да пакују морску рибу, али се скоро испоставило да Палма де Смедерево није на мору, па је фабрика затворена, а радници остали да боси седе на молу загледани у пучину.
На једном сличном, назор утераном окупљању новинарка РТС-а, изрече да је присутно више стотина хиљада људи. Ако се узме у обзир да “наше право да знамо све” ретко намерно греши и изврће чињенице и ако препоставимо да је сваки посетилац митинга на леђима носио још једног посетиоца, онда би то у уобичајеној густини од 2.5 особе на 1м2 значило 36.000, а на густини 5 особа на 1м2 – 72.000 посетилаца. Они јачи су могли да натоваре и по 3 на грбачу, па испада да је РТС у праву. Баш као и за повећање таксе.
Славили смо и врховног Бога у Срба, Полиграфа. У доба дигитализације мења судску, законодавну и извршну власт. До њега је неупоредиво лакше доћи, него до ултразвука. Исто се закаже, а може и преко шефа. Да ли си доручковао? Да. Је ли данас среда? Да. Крај. Добијеш сертификат да си поштен човек. Они који те до пре месец дана нису ни познавали, сада знају и да си седео у другој клупи до врата и да имаш клинца кога учиш да пеца. За Полиграф није потребан упут изабраног лекара, само подигнута оптужница.
Могли би, у оквиру надолазеће свеобухватне дигитализације, сви грађани бар једном месечно да оду на полиграф и очисте се од грехова. Он пита: “Одричеш ли се”, одговориш: “Одричем се”, и тако три пута. Уђеш, изађеш и готово.
Некадашњег лидера Срба са Косова није могла да заштити ни БИА, ни ВБА, ни медији, нико. И нико те исте Србе није успео да уједини тако брзо и тако масовно, као несташица српских таблоида и лажних вести.
Ипак, сву снагу и вољу, спремност и решеност дубоке државе видели смо на примеру оптуженог “криминалца блиског владајућој странци који држи полуге власти на северу Косова”, бар тако га је окарактерисао покојни Оливер.
Чак се и “добро створење” познато по изјави: “Нажалост, данас постоје те друштвене мреже, на којима не можете сваког да исконтролишете”, потресло до нивоа да мора да ургира код европских комесара да драгоцено штиво пристигне до крајњих корисника и не стави их у ситуацију да бар два дана размишљају својом главом.
Још се, сва најеђена, запитала шта је то било тако важно пре 11 месеци, па тек сад истрага. Па убијен је човек. Ваљда је то важно? Пре него је убијен, запалили су му кола; држан је у притвору 3 године; запалили му канцеларију; упали у стан; експлозивом дигли кола у ваздух, а шест метака у леђа дошло је на крају, мало после налога за убиство, емитованог сваки сат у виду спота са омиљене режимске тв станице.
У пажљиво припремљеном сценарију изазвана је хистерија и створена атмосфера панике, како би се могло саопштити да Србија не контролише ни педаљ на Косову.
Лагано је прошао и буџет за 2019. а издвајање за БИА је веће него за читава министарства омладине и спорта, заштите животне средине и туризма. Остатак дат војсци и полицији. Треба бранити режим. Тако су давали и 2000-е пре 5. октобра. Није вредело. Е, зато сад у буџету има места да српска десница организује трибине под називом ’’Како спречити нови 5.Октобар’’.
Има и за новинарске награде. Једна отишла чувеној ратној хушкачици деведесетих, која написа романсирану биографију деда Ратка.
ЦИА у овогодишњем извештају износи како је Србија тачка претовара хероина из југоисточне Азије ка Европи, а УН у својој студији тврди како се преко мале поносите земље, која је једина европска на ФАТФ листи, годишње прошверцује од 50-60 тона хероина.
Европски нојеви оним делом који остаје изнад рупе саопштавају да је овде и даље све ОК, али да су нам потребни и неки резултатчићи у реформи правосуђа, сузбијању корупције и слободи медија. Може, али не мора. Они би и даље да напредњачки рак лече Андолом. Наивно нагађамо да ће тако бити док се не деси оно што је као негде договорено и што сви очекују да ће се десити. Мало ко се пита да ли је проблем и у непрестаном кокетирању опозиције са црквом, националистима, унитаристима и професионалним љубитељима идеологије крви и тла?
Би и оно, што су се сви наивно надали да бити не може, мада су рају почели да све висе жаре и пале, те је дошло до сасвим логичног исхода. Сам врх власти је креатор нетрпељивости, коју свакодневно циљано шире преко својих медија и покушај убиства металном шипком на опозиционој трибини нешто је очекивано или како они воле да кажу – инцидент. Много безазленији и невинији, него кад је ветар одувао две новинарке режимске ратнохушкачке телевизије док је власник исте дириговао са бананама у рукама. Кривци су наравно још од раније познати органима гоњења, али се објављују само њихови иницијали, као да су вршили насиље пластелином у вртићу. Замисли да им родитељи чују?
Случај је решен. Шеф је рекао: “Гнушам се оних који на било који начин примењују физичко насиље”. Енде. Сви се као нешто гнушају, мало ко реагује. Као друштво се не осврћемо на разбијање нечије главе, све док не буде касно. Имамо искуства у тој дисциплине, а не учимо ништа на грешкама.
По казни ће несташни дечаци највероватније у Лучане, где хорде партијских службеника из Војводине домаћем становништву цепају дрва, чисте дворишта и штале, нуде све и свашта у замену за глас а прича се да талентованији и наричу по сахранама. Не шалим се, људи изгубе неког свог, а на гробу се појави десетак активиста са поруком да странка жали за губитком.
Јавни дуг Србије скоро 24 милијарди евра, 2008. износио је скромних 8,78 милијарди евра, што јасно сугерише да смо скупили кинту за Национални стадион и 6-7 мање националних, да их посејемо којекуде да деца играју лопте. У центру Београда исто нека деца седе у јакнама, јер школа нема грејање. Кућице за врапце одолевају.
Земаљски дани теку. Пажљиви пратилац српске штампе зна да нас, као и пред сваку Нову годину, чекају најаве цепања СНС-а, великих новогодишњих хапшења и плате од 500 еура. Ове године изненадили су нас Нобеловом наградом за сиротињу, која има традицију од седам деценија, тачније две године, а покренула ју је Фондација европских популистичких партија. О њеном значају довољно говори и то што лауреат није ни отишао да је прими. Блам га.
Први весник пролећних избора у Србији је милостиња од 3 `иљаде за госпођу и господина пензионера.
Још 79 дана до истека Брнабићкиног ултиматума Европи.
После да се бомбавдују Бански двови, Вим и Павиз.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1000)
