SIMA, HILJADITI PUT
Da sam se ja pitao, ne bi ni bilo Užičke nedelje. Te davne i kataklizmične 1993. godine Toni se pojavio sa idejom o osnivanju novina u Gradu Čikagu. Ozbiljnih, pravih novina. Ja sam bio apsolutno protiv. Izgledalo mi je to kao nemoguća misija. Znao sam da je skupo praviti novine, a činilo mi se, koliko sam se ja razumeo, da Užičani nisu baš najbolji kupci, bilo čega odštampanog. Ali Tonijeva energija je bila moćna i zarazna i ipak sam se pridružio ekipi.
Svideo mi se taj Toni Stanković. Još od omladinskog lista “11,59” koji smo zajedno pravili, prvo u obliku fanzina, a kasnije i kao “pravih” novina, i sa kojima smo, usput, ušli u užičku legendu izmišljanjem političara Džona Selakovića, koji je u našoj šali nudio da zajedno sa njegovom novoosnovanom strankom, postanemo nova američka država. U šta su poverovali apsolutno SVI u celom Užicu plus CELA stara Juga. Nikad neću zaboraviti kada me je Toni pozvao u Beograd, gde sam tada studirao, i rekao da mene neće pominjati kao saučesnika u toj razornoj erskoj zaj.banciji, kad se na nas digla cela mašinerija tadašnjeg režima, jer “ipak si ti student, da ne budeš kasnije imao posledica”. Brižni Toni, i tada je štitio poštenu inteligenciju, i na iznuđenoj konferenciji za štampu je tada prećutao da je “i student zapalio žito”. Srećom niko od nas nije imao konkretne posledice, sem što su se svi pridružili ukidanju “11,59” te daleke 1988. godine. Niko nije ni slutio da će se ti razjureni i oterani omladinci nekad, kad porastu, ponovo skupiti. I da ih neće biti tako lako razjuriti i oterati.
Imao je Toni uvek tu nekakvu silu koja te jednostavno tera na akciju. Dve za mene magnetski privlačne osobine: fanatizam i idealizam. A kao “glavni i odgovorni”, imao je spremnost da prihvati i preuzme odgovornost i da stane iza svog mišljenja i mišljenja svojih saradnika. Nova novina, novi izazov, borba za demokratiju i promenu sistema, sve je to bilo baš kao za mene. Uostalom, nisam džabe bio unuk, neminovno poginulog, revolucionara i pesnika Petra Simića. Genetika je čudo.
Sad mi se nekako čini da bi i moj deda Pera, Užičanin i revolucionar, bio ponosan na novinu koju pravimo . Od početka, pa do dana današnjeg, Užička nedelja nije pravila kompromise. Bila je i ostala dosledna u borbi za pravednije i poštenije društvo i afirmaciju demokratskih i građanskih vrednosti. Uz permanentnu kritiku svake devijacije i svega poremećenog i nakaradnog, ne fermajući nikog, ali poštujući svakog vrednog poštovanja.
Kao urednik satirične strane dvadeset četiri godine mogu reći da su čitaoci na stranicama Užičke nedelje imali prilike u ovih 1000 brojeva da otprate aktuelno satirično stvaralaštvo autora iz Srbije, ali i celog našeg regiona. Ipak, okosnicu satirične strane Užičke nedelje godinama su činili užički autori, od kojih, na žalost, ima mnogo palih boraca. Pre svih, tu je bio od početka, i kao prvi glavni urednik, Rade Jovanović, po mnogima najbolji aforističar srpskog govornog područja, zatim briljantni Vladan Sokić, nenadmašni Mitar Tucović- Beli The, robusni Milorad Marjanović Marona i tihi Milan Nikitović. Divni, duhoviti, brzomisleći i oštroumni, pravi predstavnici legendarnog erskog humora. Na stranicama satire Užičke nedelje godinama su nehotice nastajale nove knjige aforizama, tako da gotovo da i nema ozbiljnijeg srpskog aforističara, a da nije ponudio svoje aforizme i strogoj i stručnoj erskoj publici.
Nažalost, današnje vreme nam pokazuje da su iste satirične teme ponovo aktuelne. Ponovo je skoro sve kao i na počecima Užičke nedelje: apsolutizam, bahatost, isključivost, agresivnost, šovinizam, gušenje medija, kič i šund na svakom koraku. Kao da se nismo mrdnuli sa mrtve tačke. Ali i to je Srbija. Izgleda da je mrtva tačka naš životni oslonac.
A Užička nedelja htela- ne htela, mora dalje. Takva je sudbina svega revolucionarnog u Srbiji.
Pa onda, kad je tako… neka bude borba neprestana!
Slobodan Simić
