СИМА, ХИЉАДИТИ ПУТ
Да сам се ја питао, не би ни било Ужичке недеље. Те давне и катаклизмичне 1993. године Тони се појавио са идејом о оснивању новина у Граду Чикагу. Озбиљних, правих новина. Ја сам био апсолутно против. Изгледало ми је то као немогућа мисија. Знао сам да је скупо правити новине, а чинило ми се, колико сам се ја разумео, да Ужичани нису баш најбољи купци, било чега одштампаног. Али Тонијева енергија је била моћна и заразна и ипак сам се придружио екипи.
Свидео ми се тај Тони Станковић. Још од омладинског листа “11,59” који смо заједно правили, прво у облику фанзина, а касније и као “правих” новина, и са којима смо, успут, ушли у ужичку легенду измишљањем политичара Џона Селаковића, који је у нашој шали нудио да заједно са његовом новооснованом странком, постанемо нова америчка држава. У шта су поверовали апсолутно СВИ у целом Ужицу плус ЦЕЛА стара Југа. Никад нећу заборавити када ме је Тони позвао у Београд, где сам тада студирао, и рекао да мене неће помињати као саучесника у тој разорној ерској зај.банцији, кад се на нас дигла цела машинерија тадашњег режима, јер “ипак си ти студент, да не будеш касније имао последица”. Брижни Тони, и тада је штитио поштену интелигенцију, и на изнуђеној конференцији за штампу је тада прећутао да је “и студент запалио жито”. Срећом нико од нас није имао конкретне последице, сем што су се сви придружили укидању “11,59” те далеке 1988. године. Нико није ни слутио да ће се ти разјурени и отерани омладинци некад, кад порасту, поново скупити. И да их неће бити тако лако разјурити и отерати.
Имао је Тони увек ту некакву силу која те једноставно тера на акцију. Две за мене магнетски привлачне особине: фанатизам и идеализам. А као “главни и одговорни”, имао је спремност да прихвати и преузме одговорност и да стане иза свог мишљења и мишљења својих сарадника. Нова новина, нови изазов, борба за демократију и промену система, све је то било баш као за мене. Уосталом, нисам џабе био унук, неминовно погинулог, револуционара и песника Петра Симића. Генетика је чудо.
Сад ми се некако чини да би и мој деда Пера, Ужичанин и револуционар, био поносан на новину коју правимо . Од почетка, па до дана данашњег, Ужичка недеља није правила компромисе. Била је и остала доследна у борби за праведније и поштеније друштво и афирмацију демократских и грађанских вредности. Уз перманентну критику сваке девијације и свега поремећеног и накарадног, не фермајући никог, али поштујући сваког вредног поштовања.
Као уредник сатиричне стране двадесет четири године могу рећи да су читаоци на страницама Ужичке недеље имали прилике у ових 1000 бројева да отпрате актуелнo сатирично стваралаштво аутора из Србије, али и целог нашег региона. Ипак, окосницу сатиричне стране Ужичке недеље годинама су чинили ужички аутори, од којих, на жалост, има много палих бораца. Пре свих, ту је био од почетка, и као први главни уредник, Раде Јовановић, по многима најбољи афористичар српског говорног подручја, затим бриљантни Владан Сокић, ненадмашни Митар Туцовић- Бели Тхе, робусни Милорад Марјановић Марона и тихи Милан Никитовић. Дивни, духовити, брзомислећи и оштроумни, прави представници легендарног ерског хумора. На страницама сатире Ужичке недеље годинама су нехотице настајале нове књиге афоризама, тако да готово да и нема озбиљнијег српског афористичара, а да није понудио своје афоризме и строгој и стручној ерској публици.
Нажалост, данашње време нам показује да су исте сатиричне теме поново актуелне. Поново је скоро све као и на почецима Ужичке недеље: апсолутизам, бахатост, искључивост, агресивност, шовинизам, гушење медија, кич и шунд на сваком кораку. Као да се нисмо мрднули са мртве тачке. Али и то је Србија. Изгледа да је мртва тачка наш животни ослонац.
А Ужичка недеља хтела- не хтела, мора даље. Таква је судбина свега револуционарног у Србији.
Па онда, кад је тако… нека буде борба непрестана!
Слободан Симић
