Претражио сам готово све инфо-портале по интернету, у нади да ћу пронаћи податак када је и ко од светских државника, по први пут, употребио ову географску одредницу у дневно-политичке сврхе? Некако ми се одувек чинило да је то био, Србима омражени, немачки министар Ханс Дитрих Геншер. Можда грешим, али све и да није поменути типус, после свих ових година јасно је да је креација стигла из Немачке.
Десило се то још почетком деведесетих година прошлог века, у време када је умирала СФРЈ, а нација се замајавала пустоловинама летећег циркуса ондашњих председника. Немцима је било веома важно да остатку Европе покажу како две од шест република никако не припадају том простору. Они су и тада имали план за остатак „дивљих племена.“ Спаковаће их у неки нови резерват, али подаље од Грчке, а посебно Бугарске и Румуније, за које је ЕУ имала друге планове.
СФР Југославију су успешно разбили у парампарчад, уситнили, здробили, створили нешто што највише подсећа на калифате у којима калиф може бити само по њиховом укусу! Нестала је та лепа држава у крви и пламену и, шта год данас дежурна зановетала, тврдила и покушавала да докажу, Немачка је апсолутно највећи кривац, а њене „љубимице“ Словенија и Хрватска, сада пуноправне чланице ЕУ, одлично су искористиле указану прилику. На добром је путу да им се придружи мајушна, али никад „јача“ Црна Гора, док остатак дивљих остаје заглављен на Западном Балкану, у чекаоници из које се изгледа не одлази нигде.
Петнаест милиона људи принуђено је да „живи“ у резервату, а сада је и врапцима јасно да они Европи нису потребни, бар не у ближој будућности. Срби, Босанци, Албанци и Македонци мораће да сачекају неко ново извлачење или, у најбољем случају, нову игру у којој се могу надати повољнијем исходу.
До тада ће Дрином протећи много воде а, та стара фукса Европа (читај Немачка) неће нас оставити мирно да чекамо. Грдно се варају сви који тако мисле. Биће шаргарепи и штапова, претњи, уцена, условљавања, похвала и лажних осмеха, како коме и како ко буде способан да се снађе.
Још од избора 2000, када се јавио трачак наде, када је, бар се мени тако учинило, заблистао пламен слободе, живимо живот подређен чекању, обећањима и нади у боље европско сутра. Сада, после 18 година пунолетства у мислима, довољно зрели или бар изгледамо на први поглед, полако постајемо свесни чињенице да је све нестало у диму оног првог пламена слободе!
Већини овдашње раје све ово је постало нормално и то је најтрагичније од свега.
У лажи које свакодневно слушамо последњих година, о брзом и што скоријем уласку у ту заједницу, више не верују ни мала деца. Политичари су нам неспособни и јадни, способни једино да играју жмурке са исцрпљеном нацијом. Без идеје, алтернативе, без било каквог озбиљног и у реалном животу утемељеног програма, у чекаоници Западни Балкан српској младости продају карте за само један правац, што даље одавде!!!
А све је могло другачије, да смо лепо искористили то чекање, без да се инатимо са светом, да смо се помирили са осталим дивљацима, погледали у очи и једни другима пружили руку. Да смо, полако, миц по миц, градили државу у којој ће да се поштују закони, смањили бирократију на минимум, као у нормалним земљама и то не преко колена, за ноћ, што би се рекло, зауставили или бар свели на минимум корупцију, променили застарели образовни систем, спречили даље уништавање природе, почели да развијамо реалне планове и још много шта другог, за шта нам није потребна Европа, већ здрав разум, искрени и честити политичари, а пошто је изгледа то у Србији ређе од злата у Бору, остаје нам само да гасимо једну по једну сијалицу у чекаоници и последњег замолимо кад закључа да кључ баци у мутни Дунав да га однесе негде далеко одавде!
Владимир Гредељевић (Ужичка недеља 1000.)
