Pretražio sam gotovo sve info-portale po internetu, u nadi da ću pronaći podatak kada je i ko od svetskih državnika, po prvi put, upotrebio ovu geografsku odrednicu u dnevno-političke svrhe? Nekako mi se oduvek činilo da je to bio, Srbima omraženi, nemački ministar Hans Ditrih Genšer. Možda grešim, ali sve i da nije pomenuti tipus, posle svih ovih godina jasno je da je kreacija stigla iz Nemačke.
Desilo se to još početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je umirala SFRJ, a nacija se zamajavala pustolovinama letećeg cirkusa ondašnjih predsednika. Nemcima je bilo veoma važno da ostatku Evrope pokažu kako dve od šest republika nikako ne pripadaju tom prostoru. Oni su i tada imali plan za ostatak „divljih plemena.“ Spakovaće ih u neki novi rezervat, ali podalje od Grčke, a posebno Bugarske i Rumunije, za koje je EU imala druge planove.
SFR Jugoslaviju su uspešno razbili u paramparčad, usitnili, zdrobili, stvorili nešto što najviše podseća na kalifate u kojima kalif može biti samo po njihovom ukusu! Nestala je ta lepa država u krvi i plamenu i, šta god danas dežurna zanovetala, tvrdila i pokušavala da dokažu, Nemačka je apsolutno najveći krivac, a njene „ljubimice“ Slovenija i Hrvatska, sada punopravne članice EU, odlično su iskoristile ukazanu priliku. Na dobrom je putu da im se pridruži majušna, ali nikad „jača“ Crna Gora, dok ostatak divljih ostaje zaglavljen na Zapadnom Balkanu, u čekaonici iz koje se izgleda ne odlazi nigde.
Petnaest miliona ljudi prinuđeno je da „živi“ u rezervatu, a sada je i vrapcima jasno da oni Evropi nisu potrebni, bar ne u bližoj budućnosti. Srbi, Bosanci, Albanci i Makedonci moraće da sačekaju neko novo izvlačenje ili, u najboljem slučaju, novu igru u kojoj se mogu nadati povoljnijem ishodu.
Do tada će Drinom proteći mnogo vode a, ta stara fuksa Evropa (čitaj Nemačka) neće nas ostaviti mirno da čekamo. Grdno se varaju svi koji tako misle. Biće šargarepi i štapova, pretnji, ucena, uslovljavanja, pohvala i lažnih osmeha, kako kome i kako ko bude sposoban da se snađe.
Još od izbora 2000, kada se javio tračak nade, kada je, bar se meni tako učinilo, zablistao plamen slobode, živimo život podređen čekanju, obećanjima i nadi u bolje evropsko sutra. Sada, posle 18 godina punoletstva u mislima, dovoljno zreli ili bar izgledamo na prvi pogled, polako postajemo svesni činjenice da je sve nestalo u dimu onog prvog plamena slobode!
Većini ovdašnje raje sve ovo je postalo normalno i to je najtragičnije od svega.
U laži koje svakodnevno slušamo poslednjih godina, o brzom i što skorijem ulasku u tu zajednicu, više ne veruju ni mala deca. Političari su nam nesposobni i jadni, sposobni jedino da igraju žmurke sa iscrpljenom nacijom. Bez ideje, alternative, bez bilo kakvog ozbiljnog i u realnom životu utemeljenog programa, u čekaonici Zapadni Balkan srpskoj mladosti prodaju karte za samo jedan pravac, što dalje odavde!!!
A sve je moglo drugačije, da smo lepo iskoristili to čekanje, bez da se inatimo sa svetom, da smo se pomirili sa ostalim divljacima, pogledali u oči i jedni drugima pružili ruku. Da smo, polako, mic po mic, gradili državu u kojoj će da se poštuju zakoni, smanjili birokratiju na minimum, kao u normalnim zemljama i to ne preko kolena, za noć, što bi se reklo, zaustavili ili bar sveli na minimum korupciju, promenili zastareli obrazovni sistem, sprečili dalje uništavanje prirode, počeli da razvijamo realne planove i još mnogo šta drugog, za šta nam nije potrebna Evropa, već zdrav razum, iskreni i čestiti političari, a pošto je izgleda to u Srbiji ređe od zlata u Boru, ostaje nam samo da gasimo jednu po jednu sijalicu u čekaonici i poslednjeg zamolimo kad zaključa da ključ baci u mutni Dunav da ga odnese negde daleko odavde!
Vladimir Gredeljević (Užička nedelja 1000.)
