УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ – пише Драган Р. Филиповић

1.
На врло разноликим такмичењима музичара који би навише, ове сезоне Ужичани су наваљивали и одбијали да се сломе под притиском.
Овако постојани и самоуверени, личили су на Ужичане из митологије, легенди и мудролија.
Блек, Божана, Биља, вероватно и још неки, издржали су до завршних дуела, при том изгледајући моћно и нимало као рођаци из провинције, којима је велеградска својта из самилости учинила да се мало појаве на телевизору.
Хајлендерси на турнеји по северозападним државама успостављеним на згаришту СФРЈ, па на Нишвилу.
И најзад, „Хаџи продане душе“, наш бенд, победили су у Зајечару. Рокерском дрскошћу, мало заборављеном код руковалаца електричним музичким инструментима, оверили су тај низ и обзнанили да су обзир и подређеност најзад заборављени.
Како је у популарним музикама, тако нека буде и у непопуларним дисциплинама интелекта.
Или пословања.

2.
Не може се порећи да су наши музичари у Епохи, рецимо оних седамдесетих, тешко стизали природну предност Београђана и оних из још пар градова. Ако се о тим временима буде озбиљно писало, а морало би, неће се то предњачење природним именовати.
Горе, на ушћу Саве у Дунав, постојао је слој људи, који су, захваљујући мудром распоређивању партијских кадрова, били у прилици да путују на Запад и западни Запад, имали девизе да купе инструменте својим потомцима и начин да те капиталистичке производе унесу у социјалистичку државу.
У мањим местима мање; овде је Топ Тен кадровске листе СКЈ имао мање сати лета од оног МИГ-а „самца“, који нам је чувао небо пре коју годину.
Тешко је данас разумети време, у ком је само уписани члан естраде могао да увезе гитару или бубањ; још даље од сваког схватања је право удружења да захтева полагање испита пред еминентним естрадним уметницима и педагозима; негде се то тако и радило, негде је било „плати, па клати“, а неко није морао ни да се појави на царини.
И ноте, табулатуре, књиге… Преко огласа у омладинским гласилима, фотокопије тих груменова музичарског злата, налазиле су пут до брдско-планинских крајева.
А, онда, удри по вежбању.

3.
Ако ћемо поштено, а што не би, поред природних предности неприредног уређења, горе си могао наћи вољног и способног да распише аранжман композиције; ван универзитетских центара, тешко.
Ако ћемо по правди, а не кошта, па ћемо, сјатило се горе, све што би узбрдо и могло се пробрати добрих сарадника; јер, у то доба, свако настојање из забити, било је отежано саобраћајем, окружењем и трошковима београдијања.
Ако ћемо по осећају, а распрострањена је сензибилност у популацији, колеге које су неки месец или годину раније схватили да је бежање из провинције једини спас, гледали су нас с неразумевањем и без емпатије, како седимо на степеницама студија, одавно стигли оним ужичким возом у 5, а после ноћи неспавања од узбуђења…

4.
Споро, природна предност у занату и сазнању се смањивала, како су путовања напоље узимала маха; земља се отварала, и ми, обични смртници, добили смо прилику да се докопамо бар Трста, добили см шансу да поручујемо плоче и књиге, да се претплатимо на „Guitar Player“ i „Rolling Stone“.
Остале су оне озбиљније природне предности, оне што су пресуде: приступ на једина два ТВ канала, у „Вече уз радио“, државни тонски студио и на пар места на којима се писало о музици.
Кроз те филтере, тешко се пробијало.
„Галија“ је пријатно изненадила СФРЈ с првом плочом. Надали су се да ће „Џубокс“ о томе написати коју реч; можда су и везу тражили. И, критика је изашла; неки рок свезнадар их је оцрнио. „Џубокс“ је био моћан, обликовао је укус и директно утицао на продају плоча и карата за концерте, па се, природно, и „Галија“ после објављиваља критике, распала.
О томе више зна Љупче зубар, клавијатуриста прве поставе, онај што је исвирао одличне деонице на тој плочи, ветеран у низу ужичких бендова, ових година у Moondance-у, где раде неке добре ствари.
Време монопола СКЈ номенклатуре и њиховог потомства, цурило је. Мало касно, за све што су се исцрпљивали у надметању, с једном руком везаном, а ногама у гвозденим ципелама.
Мало касно, много жељено и другачије замишљано.

5.
Приватни тонски студији омогућили су снимање песама и албума убеђенима у властити квалитет и неправичност уредника државних издавачких кућа; за паре, могли су добити сате и музичаре, и овековечити своје идеје аналогно, на котур скупо плаћене магнетофонске траке.
Јесте, траке су опет ишле на столове уредника ПГП-а. Југотона или Хелидона, али бар се чинило да шансе расту; верујем да се кладионице не би сложили с том оценом. Да их је било.
Опет, најмање две ужичке групе, „Кило и по“ и „Тина“ доживеле су пресовање своје уметности на винилну плочу, што јасно значи да је пута било, џомбастог и само донекле.
Једини вентил, ограничног протока, било је самостално издање на касетама – то су оне пластичне творевине величине мобилног, с два котура и браон траком унутра; изненађујуће живахан био је свет њихове размене и продаје.
Било је то далеко од професионалног издања, а близу рокерског сна, ако се мало или мало више зажмури на мане; било је то, ни близу индустријских стандарда и ЈУС-а, али неки млади свет је набављао албуме група необичних имена и естетике и уживао у другачијим звуцима.
У бившој Југи, самиздати су постали легални прво у Србији, што мало мења слику о напредним и назадним републикама.
То се посебно добро одразило на настанак снажне српске СФ и Ф сцене, која је постала значајна и по квалитету, и по тиражима, и по именима.

6.
У доба Мреже и дигиталног, предности, некад сматране природним, су нестале; остала је лична умреженост Црвених принчева и њихових усвојеника.
Само, оне некадашње моћи више немају. Безброј је места на којима се може видети спот и чути нумера, и музички свет, најзад, може и без њиховог благослова постојати.
Тај непродуктивни слој и даље настоји да створи привид како си ту само захваљујући њиховој доброј вољи, као да си љубимац за једнократну употребу и одбацивање потом.
Имају моћ да упропасте, не и да створе, и зато опрезно, пријатељи моји.
Ипак, опасна мисао ка њиховим умовима корача: без тебе, талентованог и моћног, ни њих неће бити.
Зато, буди најбољи, буди сигуран у себе и препусти провинцијализам празнословницима, ма у коликом велеграду живели.

7.
То је део приче, свима видљив, естрадни; таквих одступања од аматеризма и недовршености има све више, у све неочекиванијим делатностима.
Теоретски, захваљујући Мрежи, можете живети у Ужицу и радити за ликове и компаније Негде Тамо; практично, ако немаш појма, свеједно је јеси ли се изложио на дашчицама бирцуза у крају или целом свету.
Понекад градом проструји урбана легенда о неком лику, који се креће ту, међу нама, прича с нама празне приче и олајава власт, шета цукина до Сунчаног вира, а неуморно програмира и има опасну зараду.
Ако постоје такви, добро је; ако не постоје, биће их: добром су причом најављени.
Недовољно за преокрет, превише за учмале и навикле на рампе, чак и на прелазима где је воз давно укинут.

8.
Важно упозорење волонтерима, који рашчишћавају Стари град: ако крајичком ока спазите турског војника, зове се Фатмир и није баш потпуно жив.
Ту је да причува неке ствари, па да иде низводно Ђетињом, Моравом и Дунавом, све до Црног мора.

  dragan r. filipović užičke zidne novine

Comments

comments