UŽIČKE ZIDNE NOVINE – piše Dragan R. Filipović
1.
Na vrlo raznolikim takmičenjima muzičara koji bi naviše, ove sezone Užičani su navaljivali i odbijali da se slome pod pritiskom.
Ovako postojani i samouvereni, ličili su na Užičane iz mitologije, legendi i mudrolija.
Blek, Božana, Bilja, verovatno i još neki, izdržali su do završnih duela, pri tom izgledajući moćno i nimalo kao rođaci iz provincije, kojima je velegradska svojta iz samilosti učinila da se malo pojave na televizoru.
Hajlendersi na turneji po severozapadnim državama uspostavljenim na zgarištu SFRJ, pa na Nišvilu.
I najzad, „Hadži prodane duše“, naš bend, pobedili su u Zaječaru. Rokerskom drskošću, malo zaboravljenom kod rukovalaca električnim muzičkim instrumentima, overili su taj niz i obznanili da su obzir i podređenost najzad zaboravljeni.
Kako je u popularnim muzikama, tako neka bude i u nepopularnim disciplinama intelekta.
Ili poslovanja.
2.
Ne može se poreći da su naši muzičari u Epohi, recimo onih sedamdesetih, teško stizali prirodnu prednost Beograđana i onih iz još par gradova. Ako se o tim vremenima bude ozbiljno pisalo, a moralo bi, neće se to prednjačenje prirodnim imenovati.
Gore, na ušću Save u Dunav, postojao je sloj ljudi, koji su, zahvaljujući mudrom raspoređivanju partijskih kadrova, bili u prilici da putuju na Zapad i zapadni Zapad, imali devize da kupe instrumente svojim potomcima i način da te kapitalističke proizvode unesu u socijalističku državu.
U manjim mestima manje; ovde je Top Ten kadrovske liste SKJ imao manje sati leta od onog MIG-a „samca“, koji nam je čuvao nebo pre koju godinu.
Teško je danas razumeti vreme, u kom je samo upisani član estrade mogao da uveze gitaru ili bubanj; još dalje od svakog shvatanja je pravo udruženja da zahteva polaganje ispita pred eminentnim estradnim umetnicima i pedagozima; negde se to tako i radilo, negde je bilo „plati, pa klati“, a neko nije morao ni da se pojavi na carini.
I note, tabulature, knjige… Preko oglasa u omladinskim glasilima, fotokopije tih grumenova muzičarskog zlata, nalazile su put do brdsko-planinskih krajeva.
A, onda, udri po vežbanju.
3.
Ako ćemo pošteno, a što ne bi, pored prirodnih prednosti neprirednog uređenja, gore si mogao naći voljnog i sposobnog da raspiše aranžman kompozicije; van univerzitetskih centara, teško.
Ako ćemo po pravdi, a ne košta, pa ćemo, sjatilo se gore, sve što bi uzbrdo i moglo se probrati dobrih saradnika; jer, u to doba, svako nastojanje iz zabiti, bilo je otežano saobraćajem, okruženjem i troškovima beogradijanja.
Ako ćemo po osećaju, a rasprostranjena je senzibilnost u populaciji, kolege koje su neki mesec ili godinu ranije shvatili da je bežanje iz provincije jedini spas, gledali su nas s nerazumevanjem i bez empatije, kako sedimo na stepenicama studija, odavno stigli onim užičkim vozom u 5, a posle noći nespavanja od uzbuđenja…
4.
Sporo, prirodna prednost u zanatu i saznanju se smanjivala, kako su putovanja napolje uzimala maha; zemlja se otvarala, i mi, obični smrtnici, dobili smo priliku da se dokopamo bar Trsta, dobili sm šansu da poručujemo ploče i knjige, da se pretplatimo na „Guitar Player“ i „Rolling Stone“.
Ostale su one ozbiljnije prirodne prednosti, one što su presude: pristup na jedina dva TV kanala, u „Veče uz radio“, državni tonski studio i na par mesta na kojima se pisalo o muzici.
Kroz te filtere, teško se probijalo.
„Galija“ je prijatno iznenadila SFRJ s prvom pločom. Nadali su se da će „Džuboks“ o tome napisati koju reč; možda su i vezu tražili. I, kritika je izašla; neki rok sveznadar ih je ocrnio. „Džuboks“ je bio moćan, oblikovao je ukus i direktno uticao na prodaju ploča i karata za koncerte, pa se, prirodno, i „Galija“ posle objavljivalja kritike, raspala.
O tome više zna Ljupče zubar, klavijaturista prve postave, onaj što je isvirao odlične deonice na toj ploči, veteran u nizu užičkih bendova, ovih godina u Moondance-u, gde rade neke dobre stvari.
Vreme monopola SKJ nomenklature i njihovog potomstva, curilo je. Malo kasno, za sve što su se iscrpljivali u nadmetanju, s jednom rukom vezanom, a nogama u gvozdenim cipelama.
Malo kasno, mnogo željeno i drugačije zamišljano.
5.
Privatni tonski studiji omogućili su snimanje pesama i albuma ubeđenima u vlastiti kvalitet i nepravičnost urednika državnih izdavačkih kuća; za pare, mogli su dobiti sate i muzičare, i ovekovečiti svoje ideje analogno, na kotur skupo plaćene magnetofonske trake.
Jeste, trake su opet išle na stolove urednika PGP-a. Jugotona ili Helidona, ali bar se činilo da šanse rastu; verujem da se kladionice ne bi složili s tom ocenom. Da ih je bilo.
Opet, najmanje dve užičke grupe, „Kilo i po“ i „Tina“ doživele su presovanje svoje umetnosti na vinilnu ploču, što jasno znači da je puta bilo, džombastog i samo donekle.
Jedini ventil, ograničnog protoka, bilo je samostalno izdanje na kasetama – to su one plastične tvorevine veličine mobilnog, s dva kotura i braon trakom unutra; iznenađujuće živahan bio je svet njihove razmene i prodaje.
Bilo je to daleko od profesionalnog izdanja, a blizu rokerskog sna, ako se malo ili malo više zažmuri na mane; bilo je to, ni blizu industrijskih standarda i JUS-a, ali neki mladi svet je nabavljao albume grupa neobičnih imena i estetike i uživao u drugačijim zvucima.
U bivšoj Jugi, samizdati su postali legalni prvo u Srbiji, što malo menja sliku o naprednim i nazadnim republikama.
To se posebno dobro odrazilo na nastanak snažne srpske SF i F scene, koja je postala značajna i po kvalitetu, i po tiražima, i po imenima.
6.
U doba Mreže i digitalnog, prednosti, nekad smatrane prirodnim, su nestale; ostala je lična umreženost Crvenih prinčeva i njihovih usvojenika.
Samo, one nekadašnje moći više nemaju. Bezbroj je mesta na kojima se može videti spot i čuti numera, i muzički svet, najzad, može i bez njihovog blagoslova postojati.
Taj neproduktivni sloj i dalje nastoji da stvori privid kako si tu samo zahvaljujući njihovoj dobroj volji, kao da si ljubimac za jednokratnu upotrebu i odbacivanje potom.
Imaju moć da upropaste, ne i da stvore, i zato oprezno, prijatelji moji.
Ipak, opasna misao ka njihovim umovima korača: bez tebe, talentovanog i moćnog, ni njih neće biti.
Zato, budi najbolji, budi siguran u sebe i prepusti provincijalizam praznoslovnicima, ma u kolikom velegradu živeli.
7.
To je deo priče, svima vidljiv, estradni; takvih odstupanja od amaterizma i nedovršenosti ima sve više, u sve neočekivanijim delatnostima.
Teoretski, zahvaljujući Mreži, možete živeti u Užicu i raditi za likove i kompanije Negde Tamo; praktično, ako nemaš pojma, svejedno je jesi li se izložio na daščicama bircuza u kraju ili celom svetu.
Ponekad gradom prostruji urbana legenda o nekom liku, koji se kreće tu, među nama, priča s nama prazne priče i olajava vlast, šeta cukina do Sunčanog vira, a neumorno programira i ima opasnu zaradu.
Ako postoje takvi, dobro je; ako ne postoje, biće ih: dobrom su pričom najavljeni.
Nedovoljno za preokret, previše za učmale i navikle na rampe, čak i na prelazima gde je voz davno ukinut.
8.
Važno upozorenje volonterima, koji raščišćavaju Stari grad: ako krajičkom oka spazite turskog vojnika, zove se Fatmir i nije baš potpuno živ.
Tu je da pričuva neke stvari, pa da ide nizvodno Đetinjom, Moravom i Dunavom, sve do Crnog mora.
