Живот као уметнички експеримент

Мила Филиповић, ексклузивно из Чикага за Ужичку недељу – интервју са Слободаном Шијаном
У оквиру 6. Фестивала српског филма, у Чикагу је у суботу приказана ремастеризована, дигитална копија култног филма “Ко то тамо пева”, нашег прослављеног редитеља Слободана Шијана, који је био и гост фестивала. Генерације гледалаца виделе су овај филм од 1980. године, када је премијерно приказан у београдском биоскопу “Козара”. Генерације његове дијалоге знају напамет и користе их као део свакодневног дијалога, генерације су дошле и на чикашку премијеру дигиталне верзије.
Слободан Шијан, сликар, писац и филмски редитељ, а према сопственом признању, у суштини само један добар гледалац филмова, први пут је у Чикагу, иако је за Америку, на различите начине, везан последњих година. У Лос Анђелесу је живео и предавао режију, у Сан Франциску му живи старија ћерка, а он се ипак вратио Београду, у коме и данас предаје режију, слика, пише, а верује да ће ускоро поново и снимати. Најсрећнији је када у некој уметничкој форми може да направи добру синтезу филмског, ликовног и књижевног језика, потпуно свестан да га најчешће препознају као филмског редитеља, јер филм јесте најкомуникативнији медиј. Тако бисмо и за Шијана могли реци да му је живот уметнички експеримент, као сто је и поднаслов Шијанове књиге “Томислав Готовац – Живот као филмски експеримент”о познатом хрватском и југословенском уметнику.
“На жалост, нисам успео да видим много од Чикага, али сам успео да одем у Музеј уметности, у коме су оригинална дела о сликару о коме сам писао још као студент Ликовне академије још пре 50 година. Било је то за мене занимљиво искуство, да се сусретнем са оригиналним делима, о којима сам размишљао и анализирао их као студент, то су заиста непроцењива искуства. Можда би се могло рећи да мој живот јесте уметнички експеримент, али ја волим за себе да кажем да ми је главно занимање гледалац филмова и да их заиста пасионирано и као заљубљеник гледам. Све моје друге уметничке форме произилазе заправо из тога, из тог константног, деценијског гледања филмова. Сви моји филмови на неки начин су и есеји о филму, у мојим сликама увек постоји референца на филм, ја пишем књиге о филмовима. Извор мог стваралаштва је филм, а онда се то полако надограђује у различитим формама, медијима, уметничким изразима.”
Уз признање да ми је драго што није само остао на улози филмског гледаоца, већ се филмом озбиљно позабавио и као редитељ, којег су филмови прославили, питала сам зашто се није десила “Дископатија”, по роману Светислава Басаре “Меин Кампф”, у коме је читав свет једна болница, па ко то на време схвати, има шансе да остане здрав? Била би то, сигурна сам, врло вешто и са пуно квалитетног хумора испричана прича о друштвеној, историјској и личној шизофренији.
“На жалост, за “Дископатију” нисмо успели да обезбедимо средства, тако да је снимање тог филма отпало. али ево скоро смо при крају затварања финансијске конструкције за филм “Буди Бог с нама”, причу о Бошку Токину, уметнику и практично првом српском редитељу авангардног филма, који је живео и радио до 1954. године, у разним историјским, политичким и социјалним околностима. Токина би требало да тумачи Милош Биковић, ако му то остали ангажмани дозволе,сценарио смо написали Биљана Максић, Владимир Максић и ја, а добили смо и финансијску подршку Филмског центра Србије. Волео бих да тај филм урадимо идуће године, мада данас много дуго траје прикупљање средстава за снимање једног филма. Гледам, моје студент данас, прође и 5-6 година док сакупе средства, а, право да вам кажем, у мојим годинама, то је чисто губљење времена. Иситна је, ми јесмо мало тржиште, али чињеница је, такође, да, рецимо, Румуни вец петнаестак година имају најбољи европски филм. Нисам видео лош румунски филм у последње време, а и они имају мало тржиште. Наш проблем је то што се код нас ствари не разрешавају системски. Тренутно, морам да признам, стање у кинематографији је нешто повољније, до када ће то трајати – не знам. Људи и даље иду у биоскопе, стари биоскопи јесу уништени, али има нових, у којима су много повољнији услови за гледање. Да ли гледаност опада, такође не знам, али се сећам времена када су у нашим биоскопима били гледанији наши филмови, па тек онда амерички хитови. На жалост, код нас постоји подела на филмове за биоскопску публику и на фестивалске филмове. Некада је то ишло заједно, а данас фестивалски укус иде у неком смеру, који бас и не кореспондира са укусом филмских гледалаца.” – додаје Шијан.
У сусрету са публиком после пројекције филма, Шијан је говорио о тешким временима у којима се снимао и филм “Ко то тамо пева”, урађен за само 20 дана, о сарадњи са изузетном глумачком екипом, промени на сценарију и раду са Душком Ковачевићем, и о баки-статисти, лику који је у филму присутан, а о коме као редитељ уопште није бринуо.
“У филму се бавимо сваким важним детаљем, а тај лик старице из аутобуса је лик за који сам одлучио да се њиме уопште не бавим, да га оставим на миру, па можда и публици на разматрање шта тај лик представља или не представља. То је такође био један мали сегмент мог својеврсног филмског експеримента.”

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.