Velimir Velja Ilić- petnaest godina od 5. oktobra
Malo je danas političara na političkoj sceni Srbije koji su pre petnaest godina učestvovali u nenasilnoj promeni režima Slobodana Miloševića. Neki su umrli, neki ubijeni, brojni su se povukli iz politike, a od starog DOS-a jedino je i danas aktuelan jedan od kreatora 5. oktobra, Velimir Velja Ilić, ministar u Vladi Aleksandra Vučića, koji je te 2000. godine bio gradonačelnik Čačka.
Sa ministrom Ilićem evocirali smo uspomene na ovaj datum i njegov značaj u aktuelnom političkom trenutku Srbije.
UN: Kakva su vam sećanja na 5. oktobar 2000. godine i šta ovaj datum znači sadašnjim generacijama?
– Peti oktobar se dogodio tačno pre petnaest godina. I danas kada se setim toga dana, pomislim da je Srbija imala jednu veliku šansu, jer je došlo do demokratskih promena i čitav svet je prihvatio te promene. Vođenjem jedne mudre politike Srbija je imala šansu da već sada bude u Evropskoj uniji, da pokrene privredu, da završi privatizaciju, koja je tada započeta, ali pokazalo se da stranke koje su bile u DOS-u to ne žele. Počele su da rade stvari i gore od onih koje smo smenili. Narod se razočarao, ispumpala se ta pozitivna energija građana.
– Svi mi koji smo bili učesnici petooktobarskih promena, a ja sam vodio te promene, bio izvođač tih radova, danas su razočarani. Vidimo i danas one koji su ostali na političkoj sceni i koji su presvalačili dres pet, šest puta, da su i dalje na istim pozicijama i nemoguće ih je amputirati, dok Srbija ne bude amputirala tu ekipu. Nikada neće da bude bolje, jer su oni prvo jurišali na nas koji smo ih smenili i sklonili i to je bilo vrlo nezgodno. Učesnici petooktobarskih promena su jednostavano zbog jedne loše politike koju su vodili ljudi nakon tih promena, povratili sve one koje smo tada smenili. Bili su u drugom planu i bili kažnjeni za nešto što su uradili, a najbolje što se moglo je da dođe do demokratskih promena, da čitav svet prihvati novu vlast.
UN: Tog jutra, 5.oktobra, pre petnaest godina, kada ste krenuli iz Čačka, jeste li bili ubeđeni da će Milošević kapitulirati?
– Sto posto sam bio siguran, jer da nisam, ne bih držao onaj govor, kada sam i rekao da se živi ne vraćamo, dok on ne ode sa vlasti. To je bilo konačno, mi smo prelomili da te promene moraju da se dogode, da Milošević više ne može da vodi Srbiju, da Srbija jednostavno mora da krene jednim novim putem, da mora da krene u poštenu privatizaciju i da se posveti sopstvenoj ekonomiji, da mora da sarađuje sa svetom, da bude svoja na svome, a ne da se postavljaju ljudi spolja i da se vodi jedna politika koja nije u interesu Srbije.
– Videli ste i sami, to je ponelo narod, i toliko energije možda se nikada više neće pojaviti kod građana, međutim, ona je prosto ispumpana iz naroda i narod je ponovo ostao razočaran. Pojavili su se isti ljudi koji su samo promenili dres i ja sam veoma razočaran kada pogledam neku manifestaciju i vidim sve te koje smo smenili, te julovce, te tajkune, koji još mrcvare Srbiju, a niko nema interes da ih amputira i da im kaže „dosta više“. Mi smo posle bili na meti i nas su napadali, pa ispada da mi koji smo izveli promene, da nismo ništa dobili. Ali eto, svako vreme, ima svoje breme.
UN: Uzbudljivi su bili ti dani pre 5. oktobra, vi ste bili intezivno proganjani od režima i krili ste se u nekoj planini. Kakvo vam je sećanje na te dane?
– Jeste. Pa, vlast je osećala da se nešto sprema. Znali su da sam ja u senci tih promena, da to treba fizički da izvedem, jer je trebalo da se ljudi okupe, da se mobilišu, da se organizuju u jednom danu i baš je tako i bilo. Upali smo u Beograd i konačno to odradili. Narod je bio umoran od tih protesta devedesetih, pa malo protestujemo, malo učestvujemo sa režimom u vlasti itd. Ali, mi smo 5. oktobra prelomili. Idemo do kraja. I čitava Srbija, čitav Beograd su krenuli ka jednom cilju. Ali, ponavljam, posle se to jednostavno istopilo. Stvorili su se razno-razni klanovi, i Surčinci i Zemunci, razne firme i organizacije su oživele.
UN: Je li uzrok tome izostanak lustracije nakon 5. oktobra? Kako danas gledate na te dane, odmah nakon preuzimanja vlasti?
– To je moralo da se dogodi tada, ako smo mislili da to presečemo i da podvučemo crtu. Ali, do toga nije došlo. Jednostavno se sve počelo vreteti u krug, pa je došlo i do ubistva premijera i akcije Sablja, i svega toga što ne valja, i sve je to destabilizovalo Srbiju. Sve ono što je bilo pozitivno, propalo je. A ja se sećam razgovora koje smo tada imali i sa Evropskom unijom i sa Vašingtonom, gde nam je obećano da ćemo 2007. godine postati punopravni članovi Evropske unije. Na krilima tih demokratskih promena trebalo je da stvorimo stabilnu Srbiju.
– Međutim, i ja sam možda napravio jednu grešku, veliku, kada je bila ogromna podrška građana, nisam smeo da dozvolim da ljudi koji su bili nesposobni, ostanu na čelnim pozicijama. Morali smo da ih smenimo i postavimo ljude koji su poveli Srbiju putem razvoja i da od onoga što smo obećali naroda ne odstupimo ni jedan milimetar. Ali oni su nas nadmudrili, i sve što se posle toga dogodilo je bilo loše, tako da je danas kasno o tome raspravljati.
UN: Užičani vole da kažu da su zajedno sa Čačanima izveli 5. oktobar, a danas, kao da su kažnjeni, te je čitava Zapadna Srbija u ogromnom zapećku. Delite li i vi takav utisak?
– Cela Zapadna Srbija je u velikom zapećku. Imamo toliko željeni auto-put, koji nikako da dobijemo. Sada je preči i za Prištinu, a mi smo u trećem planu. Ali šta ćete, tu su sada neki drugi interesi. Da je sreće, mi bi do sada dobili infrastrukturu, još pre nekoliko godina. Ali nekako se sve ulagalo u Beograd i Beograd je uvek bio okosnica svega, pa se ispostavilo da Srbija postoji zbog Beograda, a ne Beograd zbog Srbije. Sve političke partije od 5. oktobra su išle na veliko biračko telo. Niko nije išao na to da posveti pažnju selima. Jako selo, jako Srbija. Niko nije želeo da posveti pažnju manjim opštinama, koje su ostale u senci razvoja Beograda i jednostavno se sve ponovo zavrtelo tako. Sećam se kada mi je jedan političar rekao. „Uradi bre nešto na Novom Beogradu, eto ti stotine hiljada glasova, kakvo selo, to zaboravi, to ti je 200, 300 ljudi.“
UN: Baš u vas su polagane velike nade u užoj Srbiji, da ćete uraditi neke kapitalne stvari. Šta vas je sprečilo na tom putu?
– Ja sam najviše i učinio. Napravio sam te puteve. Napravio Borovu glavu, napravio Ovčar banju, pokrenuo niz projekata i svako selo je dobilo bar jedan asfaltni put. Stvarno sam učinio maksimalno, ali nisam bio dovoljan samo ja da pokrenemo i Surdulicu i Babušnicu i Dimitrovgrad i Trgovište i Bosilegrad, a ne samo da idemo u jednom pravcu. Nije došlo do ravnomernog regionalnog razvoja i da ljudi prestanu da odlaze sa pojedinih prostora, da se po pola neke opštine preseli izvan granica Srbije, da Srbija počne da gubi stanovništvo, zbog loše infrastrukture. Morali smo na tome da istrajemo.
– Taj put do Crne Gore smo morali da napravimo i pre Hrvata i pre bilo koga. Luku Bar smo mogli vrlo jeftino da kupimo i da razvijemo naš saobraćaj. Ali dogodiolo se da to ne može samo par ljudi da vuče. Vi znate koliki je otpor bio rukovodstva Vojvodine za izgradnju auto puta do Južnog Jadrana, pa koncesije Horgoš- Požega koja je trebalao da bude gotova pre tri godine. Do sada bi završili i ostali deo puta. I to bi bilo najbolje ulaganje. Užičani bi za sat i četrdeset pet minuta bili u Beogradu, a Beograđani za isto vreme na Zlatiboru, Tari, Divčibarama. Znači, to bi sve krenulo put razvoja, ali nije došlo do toga, jer je politika učinila svoje. Jednostavno svi to godinama rade, podilaze velikom biračkom telu, ali ja se nadam u ovu vladu da će ispuniti ono što mi nismo uradili.
UN: Kakve su nam šanse da dobijemo autoput preko Zlatibora?
– Pa, čim je došao do Čačka, šanse su velike. Sada više nema stajanja. Ali bilo je teško izvući to do Čačka i žao mi je što to nije izgurano do Požege već sada. Bio je i tender i koncesija da se to završi. Put preko Zlatibora do Višegrada je planiran, to je u sklopu ovog auto- puta, kao druga faza, tako da bi vi dobili put koji bi išao prema Sarajevu. I to će biti jedna mreža autoputeva koja bi se spojila sa autoputem Preljina-Pojate, koja bi potpuno umrežila Srbiju i povela je put razvoja. Kad tad to će morati sve da se završi, a ja se nadam da će to premijer Vučić uraditi za vreme svog mandata, jer je to obećao u svom ekspozeu i verujem da će se to ispuniti i uraditi ono što nismo uspeli posle 5. oktobra. Imali smo izvanrednu priliku, jer sećam se da su nam svuda u svetu vrata bila otvorena i najpovoljniji krediti za investicije bili dostupni, ali posle ubistva premijera sve je stalo, sve se istopilo. Srbija je stavljena na crnu listu, počeli smo ponovo od nule, i sada to treba nadoknaditi.
UN: Da kažemo do 2008. godine, život u Srbiji je bio podnošljiv, dok nije stigla svetska ekonomska kriza i nastupio bukvalno ekonomski slom. Utisak je da nam je gore nego ikada?
– Slažem se. Sećam se perioda od 2004. do 2007. godine da sam kao ministar uspeo da uradim 4.500 kilemetara puteva. Samo jedna firma u Srbiji trošila je godišnje 500.000 tona asfalta. Pa, Putevi Užice koji su tada radili 24 sata dnevno, Niš, Kragujevac, Bačka put, sve je to prštalo od posla, ali nismo tu šansu dovoljno iskoristili i počeo je niz problema. Nadam se da će ova vlast, sa Vučićem na čelu, ako pametno bude radila, sve to ponovo podići.
UN: Građani su svedoci da se proteklih dana u Beogradu postavlja kamen temeljac za „Beograd na vodi“. Šta mislite o ovom projektu?
– Svaki projekat je dobar, treba ga realizovati i gurati do kraja. Svaki projekat u kome se gradi i radi je izuzetno dobar. Projekat koji donosi novo zapošljavanje, donosi neki novac, novo investiranje, ne treba kočiti i da je sreće da takvih projekata bude na stotine. Ali, nije rešenje ići samo na jedan projekat. Svaki kraj Srbije treba da ima neki projekat. Recimo, vi Užičani, ne možete da se organizujete, ali ne možete biti ozbiljan grad, dok ne napravite obilaznicu oko Užica. To sam ja i počeo nekada, ali niko od rukovodstva u Užicu posle toga nije bio zainteresovan za tu priču. Pa pomislite gde bi sada bili da imate obilaznicu oko Užica i tunel ispod Kadinjače. Za dvadeset minuta bi dolazili iz Užica u Bajinu Baštu i povezali Zlatibor i Drinu, ali to su projekti koji su zaustavljeni. Meni je jako žao, ali građani nisu ni svesni koliko su to dobri projekti i koliko donose razvoj. Ja da vodim Užice ne bih spavao dok to ne realizujem do kraja. Ali, šta ćete, neki ljudi se zadovoljavaju sitnicama, da sede tu i nešto pričaju. Žao mi je što fabrika vode ne ide brže, da se to završi, jer voda za piće je veoma bitna, a fabrika za preradu otpadnih voda vam je bila na domak ruke… Ali ta obilaznica oko Užica je trebalo da bude broj jedan. Užice je u kotlini i guši se u smogu zimi od teških kamiona koji idu prema Podrinju. Sve bi to bilo izbačeno i grad bi bio mnogo čistiji.
UN: Ljudi sa kojima ste izveli 5. oktobar, nisu više na vlasti. Vi ste praktično sa rivalima. Šta prigovarate sebi zbog toga?
– Nisu na vlasti, jer su se opustili, mislili su da to olako može, naravno i nisu iskoristili svoju šansu i morali su da odu. I došli su novi ljudi. Sada više nije bitno ko je gde bio, šta, ko, kako, samo je važno ko može da napravi rezultat. Ako Vučić zna da napravi rezultat, onda moramo da budemo uz njega, jer je to važno za Srbiju. Ako neko više puta nije iskoritio svoju šansu, onda ga ne možemo držati više godina na vlasti, a da ne daje rezultate. Narod glasa za one koji prave rezultate. Ko ne pravi, treba da ode. I mi koji smo sada u vladi, ako ne pravimo rezultat, treba da odemo. I taj princip treba da zavlada svuda. Da ne bude da postavljamo poslušne, već radne i dobre koji prave rezultate. I nema više prazne priče. Priča je koliko si napravio mostova, koliko kilometara puteva, koliko vodovoda, koliko fabrika za preradu otpadnih voda, koliko kilometara kanalizacije, koliko si ljudi zaposlo, koliko smanjio nezaposlenost. To su pokazatelji kojima treba da se vodimo, a ne da napadamo ljude neargumentovano i da ih sklanjamo, a uspešni su i postižu rezultate. Oni koji su uspešni i prave rezultate treba da vladaju, a oni koji to ne znaju, treba da odu. I tu ne može da bude nikakve prevare, već računi narodu treba da se polažu sa stvarnim rezultatima.
UN: Velika je histerija u Srpskoj naprednoj stranci da se raspišu parlamentarni izbori. Da li ste i vi za vanredne izbore?
– O izborima uvek odlučuju najveći, oni koji su okosnica vlasti. Kako god odluče, mi smo spremni. Ja sam već rekao da po meni ti izbori nisu neophodni i da imamo prečih poslova, ali ako koalicija smatra da treba da budu izbori, i ja se slažem da treba da budu, jer ne može jedan čovek da kaže „ne trebaju izbori“. Ja se nadam da će vlast doneti pravu odluku i da će postupiti argumentovano. Možda mi i ne vidimo da treba da budu izbori, ali ono što se odluči, svi treba da stanemo iza toga i sve će biti u redu.
UN: Očekujete li istovremeno lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore?
– To je jedino isplativo. Taman posla da bude sve posebno. Onda bi to bila katastrofa za Srbiju. Samo bi mislili o izborima, a tu onda nema rada. Kada su izbori sve staje. Zato ih treba grupisati i rešitit to pitanje i posle izbora krenuti da se radi.
Lj.K.
