početak AKTUELNO СПС је надмудрио ДОС

СПС је надмудрио ДОС

od Užička Nedelja
21 pregleda

velja ilić

Велимир Веља Илић- петнаест година од 5. октобра
Мало је данас политичара на политичкој сцени Србије који су пре петнаест година учествовали у ненасилној промени режима Слободана Милошевића. Неки су умрли, неки убијени, бројни су се повукли из политике, а од старог ДОС-а једино је и данас актуелан један од креатора 5. октобра, Велимир Веља Илић, министар у Влади Александра Вучића, који је те 2000. године био градоначелник Чачка.
Са министром Илићем евоцирали смо успомене на овај датум и његов значај у актуелном политичком тренутку Србије.
УН: Каква су вам сећања на 5. октобар 2000. године и шта овај датум значи садашњим генерацијама?
– Пети октобар се догодио тачно пре петнаест година. И данас када се сетим тога дана, помислим да је Србија имала једну велику шансу, јер је дошло до демократских промена и читав свет је прихватио те промене. Вођењем једне мудре политике Србија је имала шансу да већ сада буде у Европској унији, да покрене привреду, да заврши приватизацију, која је тада започета, али показало се да странке које су биле у ДОС-у то не желе. Почеле су да раде ствари и горе од оних које смо сменили. Народ се разочарао, испумпала се та позитивна енергија грађана.
– Сви ми који смо били учесници петооктобарских промена, а ја сам водио те промене, био извођач тих радова, данас су разочарани. Видимо и данас оне који су остали на политичкој сцени и који су пресвалачили дрес пет, шест пута, да су и даље на истим позицијама и немогуће их је ампутирати, док Србија не буде ампутирала ту екипу. Никада неће да буде боље, јер су они прво јуришали на нас који смо их сменили и склонили и то је било врло незгодно. Учесници петооктобарских промена су једноставано због једне лоше политике коју су водили људи након тих промена, повратили све оне које смо тада сменили. Били су у другом плану и били кажњени за нешто што су урадили, а најбоље што се могло је да дође до демократских промена, да читав свет прихвати нову власт.
УН: Тог јутра, 5.октобра, пре петнаест година, када сте кренули из Чачка, јесте ли били убеђени да ће Милошевић капитулирати?
– Сто посто сам био сигуран, јер да нисам, не бих држао онај говор, када сам и рекао да се живи не враћамо, док он не оде са власти. То је било коначно, ми смо преломили да те промене морају да се догоде, да Милошевић више не може да води Србију, да Србија једноставно мора да крене једним новим путем, да мора да крене у поштену приватизацију и да се посвети сопственој економији, да мора да сарађује са светом, да буде своја на своме, а не да се постављају људи споља и да се води једна политика која није у интересу Србије.
– Видели сте и сами, то је понело народ, и толико енергије можда се никада више неће појавити код грађана, међутим, она је просто испумпана из народа и народ је поново остао разочаран. Појавили су се исти људи који су само променили дрес и ја сам веома разочаран када погледам неку манифестацију и видим све те које смо сменили, те јуловце, те тајкуне, који још мрцваре Србију, а нико нема интерес да их ампутира и да им каже „доста више“. Ми смо после били на мети и нас су нападали, па испада да ми који смо извели промене, да нисмо ништа добили. Али ето, свако време, има своје бреме.
УН: Узбудљиви су били ти дани пре 5. октобра, ви сте били интезивно прогањани од режима и крили сте се у некој планини. Какво вам је сећање на те дане?
– Јесте. Па, власт је осећала да се нешто спрема. Знали су да сам ја у сенци тих промена, да то треба физички да изведем, јер је требало да се људи окупе, да се мобилишу, да се организују у једном дану и баш је тако и било. Упали смо у Београд и коначно то одрадили. Народ је био уморан од тих протеста деведесетих, па мало протестујемо, мало учествујемо са режимом у власти итд. Али, ми смо 5. октобра преломили. Идемо до краја. И читава Србија, читав Београд су кренули ка једном циљу. Али, понављам, после се то једноставно истопило. Створили су се разно-разни кланови, и Сурчинци и Земунци, разне фирме и организације су оживеле.
УН: Је ли узрок томе изостанак лустрације након 5. октобра? Како данас гледате на те дане, одмах након преузимања власти?
– То је морало да се догоди тада, ако смо мислили да то пресечемо и да подвучемо црту. Али, до тога није дошло. Једноставно се све почело вретети у круг, па је дошло и до убиства премијера и акције Сабља, и свега тога што не ваља, и све је то дестабилизовало Србију. Све оно што је било позитивно, пропало је. А ја се сећам разговора које смо тада имали и са Европском унијом и са Вашингтоном, где нам је обећано да ћемо 2007. године постати пуноправни чланови Европске уније. На крилима тих демократских промена требало је да створимо стабилну Србију.
– Међутим, и ја сам можда направио једну грешку, велику, када је била огромна подршка грађана, нисам смео да дозволим да људи који су били неспособни, остану на челним позицијама. Морали смо да их сменимо и поставимо људе који су повели Србију путем развоја и да од онога што смо обећали народа не одступимо ни један милиметар. Али они су нас надмудрили, и све што се после тога догодило је било лоше, тако да је данас касно о томе расправљати.
УН: Ужичани воле да кажу да су заједно са Чачанима извели 5. октобар, а данас, као да су кажњени, те је читава Западна Србија у огромном запећку. Делите ли и ви такав утисак?
– Цела Западна Србија је у великом запећку. Имамо толико жељени ауто-пут, који никако да добијемо. Сада је пречи и за Приштину, а ми смо у трећем плану. Али шта ћете, ту су сада неки други интереси. Да је среће, ми би до сада добили инфраструктуру, још пре неколико година. Али некако се све улагало у Београд и Београд је увек био окосница свега, па се испоставило да Србија постоји због Београда, а не Београд због Србије. Све политичке партије од 5. октобра су ишле на велико бирачко тело. Нико није ишао на то да посвети пажњу селима. Јако село, јако Србија. Нико није желео да посвети пажњу мањим општинама, које су остале у сенци развоја Београда и једноставно се све поново завртело тако. Сећам се када ми је један политичар рекао. „Уради бре нешто на Новом Београду, ето ти стотине хиљада гласова, какво село, то заборави, то ти је 200, 300 људи.“
УН: Баш у вас су полагане велике наде у ужој Србији, да ћете урадити неке капиталне ствари. Шта вас је спречило на том путу?
– Ја сам највише и учинио. Направио сам те путеве. Направио Борову главу, направио Овчар бању, покренуо низ пројеката и свако село је добило бар један асфалтни пут. Стварно сам учинио максимално, али нисам био довољан само ја да покренемо и Сурдулицу и Бабушницу и Димитровград и Трговиште и Босилеград, а не само да идемо у једном правцу. Није дошло до равномерног регионалног развоја и да људи престану да одлазе са појединих простора, да се по пола неке општине пресели изван граница Србије, да Србија почне да губи становништво, због лоше инфраструктуре. Морали смо на томе да истрајемо.
– Тај пут до Црне Горе смо морали да направимо и пре Хрвата и пре било кога. Луку Бар смо могли врло јефтино да купимо и да развијемо наш саобраћај. Али догодиоло се да то не може само пар људи да вуче. Ви знате колики је отпор био руководства Војводине за изградњу ауто пута до Јужног Јадрана, па концесије Хоргош- Пожега која је требалао да буде готова пре три године. До сада би завршили и остали део пута. И то би било најбоље улагање. Ужичани би за сат и четрдесет пет минута били у Београду, а Београђани за исто време на Златибору, Тари, Дивчибарама. Значи, то би све кренуло пут развоја, али није дошло до тога, јер је политика учинила своје. Једноставно сви то годинама раде, подилазе великом бирачком телу, али ја се надам у ову владу да ће испунити оно што ми нисмо урадили.
УН: Какве су нам шансе да добијемо аутопут преко Златибора?
– Па, чим је дошао до Чачка, шансе су велике. Сада више нема стајања. Али било је тешко извући то до Чачка и жао ми је што то није изгурано до Пожеге већ сада. Био је и тендер и концесија да се то заврши. Пут преко Златибора до Вишеграда је планиран, то је у склопу овог ауто- пута, као друга фаза, тако да би ви добили пут који би ишао према Сарајеву. И то ће бити једна мрежа аутопутева која би се спојила са аутопутем Прељина-Појате, која би потпуно умрежила Србију и повела је пут развоја. Кад тад то ће морати све да се заврши, а ја се надам да ће то премијер Вучић урадити за време свог мандата, јер је то обећао у свом експозеу и верујем да ће се то испунити и урадити оно што нисмо успели после 5. октобра. Имали смо изванредну прилику, јер сећам се да су нам свуда у свету врата била отворена и најповољнији кредити за инвестиције били доступни, али после убиства премијера све је стало, све се истопило. Србија је стављена на црну листу, почели смо поново од нуле, и сада то треба надокнадити.
УН: Да кажемо до 2008. године, живот у Србији је био подношљив, док није стигла светска економска криза и наступио буквално економски слом. Утисак је да нам је горе него икада?
– Слажем се. Сећам се периода од 2004. до 2007. године да сам као министар успео да урадим 4.500 килеметара путева. Само једна фирма у Србији трошила је годишње 500.000 тона асфалта. Па, Путеви Ужице који су тада радили 24 сата дневно, Ниш, Крагујевац, Бачка пут, све је то прштало од посла, али нисмо ту шансу довољно искористили и почео је низ проблема. Надам се да ће ова власт, са Вучићем на челу, ако паметно буде радила, све то поново подићи.
УН: Грађани су сведоци да се протеклих дана у Београду поставља камен темељац за „Београд на води“. Шта мислите о овом пројекту?
– Сваки пројекат је добар, треба га реализовати и гурати до краја. Сваки пројекат у коме се гради и ради је изузетно добар. Пројекат који доноси ново запошљавање, доноси неки новац, ново инвестирање, не треба кочити и да је среће да таквих пројеката буде на стотине. Али, није решење ићи само на један пројекат. Сваки крај Србије треба да има неки пројекат. Рецимо, ви Ужичани, не можете да се организујете, али не можете бити озбиљан град, док не направите обилазницу око Ужица. То сам ја и почео некада, али нико од руководства у Ужицу после тога није био заинтересован за ту причу. Па помислите где би сада били да имате обилазницу око Ужица и тунел испод Кадињаче. За двадесет минута би долазили из Ужица у Бајину Башту и повезали Златибор и Дрину, али то су пројекти који су заустављени. Мени је јако жао, али грађани нису ни свесни колико су то добри пројекти и колико доносе развој. Ја да водим Ужице не бих спавао док то не реализујем до краја. Али, шта ћете, неки људи се задовољавају ситницама, да седе ту и нешто причају. Жао ми је што фабрика воде не иде брже, да се то заврши, јер вода за пиће је веома битна, а фабрика за прераду отпадних вода вам је била на домак руке… Али та обилазница око Ужица је требало да буде број један. Ужице је у котлини и гуши се у смогу зими од тешких камиона који иду према Подрињу. Све би то било избачено и град би био много чистији.
УН: Људи са којима сте извели 5. октобар, нису више на власти. Ви сте практично са ривалима. Шта приговарате себи због тога?
– Нису на власти, јер су се опустили, мислили су да то олако може, наравно и нису искористили своју шансу и морали су да оду. И дошли су нови људи. Сада више није битно ко је где био, шта, ко, како, само је важно ко може да направи резултат. Ако Вучић зна да направи резултат, онда морамо да будемо уз њега, јер је то важно за Србију. Ако неко више пута није искоритио своју шансу, онда га не можемо држати више година на власти, а да не даје резултате. Народ гласа за оне који праве резултате. Ко не прави, треба да оде. И ми који смо сада у влади, ако не правимо резултат, треба да одемо. И тај принцип треба да завлада свуда. Да не буде да постављамо послушне, већ радне и добре који праве резултате. И нема више празне приче. Прича је колико си направио мостова, колико километара путева, колико водовода, колико фабрика за прераду отпадних вода, колико километара канализације, колико си људи запосло, колико смањио незапосленост. То су показатељи којима треба да се водимо, а не да нападамо људе неаргументовано и да их склањамо, а успешни су и постижу резултате. Они који су успешни и праве резултате треба да владају, а они који то не знају, треба да оду. И ту не може да буде никакве преваре, већ рачуни народу треба да се полажу са стварним резултатима.
УН: Велика је хистерија у Српској напредној странци да се распишу парламентарни избори. Да ли сте и ви за ванредне изборе?
– О изборима увек одлучују највећи, они који су окосница власти. Како год одлуче, ми смо спремни. Ја сам већ рекао да по мени ти избори нису неопходни и да имамо пречих послова, али ако коалиција сматра да треба да буду избори, и ја се слажем да треба да буду, јер не може један човек да каже „не требају избори“. Ја се надам да ће власт донети праву одлуку и да ће поступити аргументовано. Можда ми и не видимо да треба да буду избори, али оно што се одлучи, сви треба да станемо иза тога и све ће бити у реду.
УН: Очекујете ли истовремено локалне, покрајинске и парламентарне изборе?
– То је једино исплативо. Таман посла да буде све посебно. Онда би то била катастрофа за Србију. Само би мислили о изборима, а ту онда нема рада. Када су избори све стаје. Зато их треба груписати и решитит то питање и после избора кренути да се ради.

Љ.К.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.