Život kao umetnički eksperiment

- Trenutno, moram da priznam, stanje u kinematografiji je nešto povoljnije, do kada će to trajati – ne znam. Ljudi i dalje idu u bioskope, stari bioskopi jesu uništeni, ali ima novih, u kojima su mnogo povoljniji uslovi za gledanje -

Mila Filipović, ekskluzivno iz Čikaga za Užičku nedelju – intervju sa Slobodanom Šijanom
U okviru 6. Festivala srpskog filma, u Čikagu je u subotu prikazana remasterizovana, digitalna kopija kultnog filma “Ko to tamo peva”, našeg proslavljenog reditelja Slobodana Šijana, koji je bio i gost festivala. Generacije gledalaca videle su ovaj film od 1980. godine, kada je premijerno prikazan u beogradskom bioskopu “Kozara”. Generacije njegove dijaloge znaju napamet i koriste ih kao deo svakodnevnog dijaloga, generacije su došle i na čikašku premijeru digitalne verzije.
Slobodan Šijan, slikar, pisac i filmski reditelj, a prema sopstvenom priznanju, u suštini samo jedan dobar gledalac filmova, prvi put je u Čikagu, iako je za Ameriku, na različite načine, vezan poslednjih godina. U Los Anđelesu je živeo i predavao režiju, u San Francisku mu živi starija ćerka, a on se ipak vratio Beogradu, u kome i danas predaje režiju, slika, piše, a veruje da će uskoro ponovo i snimati. Najsrećniji je kada u nekoj umetničkoj formi može da napravi dobru sintezu filmskog, likovnog i književnog jezika, potpuno svestan da ga najčešće prepoznaju kao filmskog reditelja, jer film jeste najkomunikativniji medij. Tako bismo i za Šijana mogli reci da mu je život umetnički eksperiment, kao sto je i podnaslov Šijanove knjige “Tomislav Gotovac – Život kao filmski eksperiment”o poznatom hrvatskom i jugoslovenskom umetniku.
“Na žalost, nisam uspeo da vidim mnogo od Čikaga, ali sam uspeo da odem u Muzej umetnosti, u kome su originalna dela o slikaru o kome sam pisao još kao student Likovne akademije još pre 50 godina. Bilo je to za mene zanimljivo iskustvo, da se susretnem sa originalnim delima, o kojima sam razmišljao i analizirao ih kao student, to su zaista neprocenjiva iskustva. Možda bi se moglo reći da moj život jeste umetnički eksperiment, ali ja volim za sebe da kažem da mi je glavno zanimanje gledalac filmova i da ih zaista pasionirano i kao zaljubljenik gledam.Sve moje druge umetničke forme proizilaze zapravo iz toga, iz tog konstantnog, decenijskog gledanja filmova. Svi moji filmovi na neki način su i eseji o filmu, u mojim slikama uvek postoji referenca na film, ja pišem knjige o filmovima. Izvor mog stvaralaštva je film, a onda se to polako nadograđuje u različitim formama, medijima, umetničkim izrazima.”
Uz priznanje da mi je drago što nije samo ostao na ulozi filmskog gledaoca, već se filmom ozbiljno pozabavio i kao reditelj, kojeg su filmovi proslavili, pitala sam zašto se nije desila “Diskopatija”, po romanu Svetislava Basare “Mein Kampf”, u kome je čitav svet jedna bolnica, pa ko to na vreme shvati, ima šanse da ostane zdrav? Bila bi to, sigurna sam, vrlo vešto i sa puno kvalitetnog humora ispričana priča o društvenoj, istorijskoj i ličnoj šizofreniji.
“Na žalost, za “Diskopatiju” nismo uspeli da obezbedimo sredstva, tako da je snimanje tog filma otpalo. ali evo skoro smo pri kraju zatvaranja finansijske konstrukcije za film “Budi Bog s nama”, priču o Bošku Tokinu, umetniku i praktično prvom srpskom reditelju avangardnog filma, koji je živeo i radio do 1954. godine, u raznim istorijskim, političkim i socijalnim okolnostima. Tokina bi trebalo da tumači Miloš Biković, ako mu to ostali angažmani dozvole,scenario smo napisali Biljana Maksić, Vladimir Maksić i ja, a dobili smo i finansijku podršku Filmskog centra Srbije. Voleo bih da taj film uradimo iduće godine, mada danas mnogo dugo traje prikupljanje sredstava za snimanje jednog filma. Gledam, moje student danas, prođe i 5-6 godina dok sakupe sredstva, a, pravo da vam kažem, u mojim godinama, to je čisto gubljenje vremena. Isitna je, mi jesmo malo tržište, ali činjenica je, takođe, da, recimo, Rumuni vec petnaestak godina imaju najbolji evropski film. Nisam video loš rumunski film u poslednje vreme, a i oni imaju malo tržište. Naš problem je to što se kod nas stvari ne razrešavaju sistemski. Trenutno, moram da priznam, stanje u kinematografiji je nešto povoljnije, do kada će to trajati – ne znam. Ljudi i dalje idu u bioskope, stari bioskopi jesu uništeni, ali ima novih, u kojima su mnogo povoljniji uslovi za gledanje. Da li gledanost opada, takođe ne znam, ali se sećam vremena kada su u našim bioskopima bili gledaniji naši filmovi, pa tek onda američki hitovi. Na žalost, kod nas postoji podela na filmove za bioskopsku publiku i na festivalske filmove. Nekada je to išlo zajedno, a danas festivalski ukus ide u nekom smeru, koji bas i ne korespondira sa ukusom filmskih gledalaca.” – dodaje Šijan.
U susretu sa publikom posle projekcije filma, Šijan je govorio o teškim vremenima u kojima se snimao i film “Ko to tamo peva”, urađen za samo 20 dana, o saradnji sa izuzetnom glumačkom ekipom, promeni na scenariju i radu sa Duškom Kovačevićem, i o baki-statisti, liku koji je u filmu prisutan, a o kome kao reditelj uopšte nije brinuo.
“U filmu se bavimo svakim važnim detaljem, a taj lik starice iz autobusa je lik za koji sam odlučio da se njime uopšte ne bavim, da ga ostavim na miru, pa možda i publici na razmatranje šta taj lik predstavlja ili ne predstavlja. To je takođe bio jedan mali segment mog svojevrsnog filmskog eksperimenta.”

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.